Сви се противимо глобалном затопљењу и пандемији, али врло мало људи их озбиљно жели укинути
Славој Жижек (Извор: НСПМ)
Преносимо текст Славоја Жижека, филозофа културе, вишег истраживача на Институту за социологију и филозофију Универзитета у Љубљани, професора немачког на Универзитету Њујорк и међународног директора Биркбек Института за хуманистичке науке Универзитета у Лондону објављен на РТ.
Реакција на најновији сој короне потврдила је неугодну истину – иако многи прихватају идеју сарадње у борби против пандемије, не раде ништа опипљиво од било какве вредности по том питању. Је ли нам потребна још већа криза да се пробудимо?
Сви знамо да је Светска здравствена организација прогласила нову варијанту болести корона вируса под називом омикрон.
Нова варијанта Б.1.1.529 први пут је пријављена СЗО-у у Јужној Африци 24. новембра. Долази с више од 30 мутација и сумња се да се шири много брже од осталих варијанти – укључујући делту – па је неизвесно хоће ли цепива која тренутно имамо деловати против њега.
Реакција дела света била је предвидљива: отказани летови из јужне Африке, пад деоница и тако даље.
Није ли ужасно што су такви одбрамбени, потези попут забране путовања, били најјача реакција развијених земаља на баук нове катастрофе? Како је истакао др Ричард Леселс, специјалиста за заразне болести на Универзитету КваЗулу-Натал у Дурбану (ЈАР):
„Није било ни речи подршке афричким земљама ради помоћи у контроли пандемије, а посебно се не спомиње решавање ове неједнаке расподеле вакцина на коју смо упозоравали целе године и чије последице сада видимо.“
Виктор Орбан: Антиваксери ће морати да бирају између вакцине или смрти од вируса
Ширење омикрона олакшала су три скандала. Прво, много је вероватније да ће вирус мутирати на местима где је стопа вакцинисаности ниска, а преносивост висока, па је за то вероватно крив велики јаз између стопа вакцинисаних у развијеном свету и у свету у развоју. Неке западне земље чак уништавају вакцине чији је датум употребе истекао, уместо да их бесплатно дају земљама с нижом стопом вакцинације.
Друго, као што је забележено у Лансету у априлу, Фармацеутске компаније имале су велике користи од огромних износа јавног финансирања за истраживање и развој: у Немачкој, Уједињеном Краљевству и Северној Америци потрошено је између 2,2 и 4,1 милијарде долара.
Међутим, када су компаније замољене да допусте бесплатно лиценцирање вакцина, све су то одбиле, чиме су спречиле многе сиромашније земље – које нису могле да приуште плаћање цене за ауторска права – да их саме производе.
Коначно, чак је и у самим развијеним земљама пандемијски национализам врло брзо превладао над озбиљном координацијом напора.
У сва три случаја развијене земље нису успеле остварити своје јавно проглашене циљеве, и сада за то плаћају цену. Попут бумеранга, катастрофа коју смо покушали да обуздамо у државама трећег света вратила се да нас прогони. Како?
Фридрих Јакоби, немачки филозоф који је стварао око 1800. године, написао је: ‘La vérité en la repoussant, on l’embrasse’ – одбијајући истину, човек је прихвата. Примери овог парадокса су бројни – рецимо, просветитељство је победило традиционалну веру и ауторитет када су присталице традиционалног схватања почеле да користе просветитељску рационалну аргументацију да оправдају свој став (друштву је потребан чврст неупитан ауторитет да би уживало у стабилном животу итд).
Али вреди ли и обрнуто? Да ли човек прихватајући је заправо одбија истину? Управо се то догађа данас: ,истинаʻ – хитна потреба за глобалном сарадњом итд. – одбија се јавним прихватањем потребе за зеленим деловањем или сарадњом у борби против пандемије, као што се видело на конференцији КОП26 у Глазгову, препуној декларативног бла бла, преузимајући притом врло мало прецизних обавеза.
Овај механизам још 1937. године описао је Џорџ Орвел у Путу за Виган, истичући двосмисленост превладавајућег левичарског става према класној разлици:
„Сви се противимо класним разликама, али врло мало људи озбиљно жели да их укине. Овде долазите до важне чињенице да свако револуционарно мишљење део снаге црпи из тајног уверења да се ништа не може променити. Све док се ради само о побољшању радничког положаја, свака пристојна особа је сагласна. Али, нажалост, не можеш постићи напредак тако што само желиш да уклониш класне разлике. Тачније, потребно је пожелети да нестану, али ваша жеља нема учинка осим ако не схватите што то све подразумева. Чињеница с којом се треба суочити је да укинути класне разлике значи укинути део себе. Морам се тако потпуно променити да бих на крају једва могао бити препознатљив као иста особа.“
Орвел хоће да каже да радикали призивају револуционарне промене као врсту празноверја које би требало да постигне управо супротно – тј. да спречи да се промена заиста догоди. Данашњи левичари који критикују капиталистички империјализам у култури у стварности су ужаснути идејом да ће остати без области истраживања.
Исто важи и за нашу борбу против пандемије и глобално загревања. Да парафразирамо Орвела:
„Сви смо против пандемије и глобалног загревања, али врло мало људи озбиљно жели да их укине. Све док се ради само о побољшању положаја обичног народа, свака пристојна особа је сагласна. Али, нажалост, не можеш постићи напредак тако што само желиш да уклониш пандемију и глобално загревање. Тачније, потребно је пожелети да нестану, али ваша жеља нема учинка осим ако не схватите што то све подразумева. Чињеница с којом се треба суочити је да укинути пандемију и глобално загревање значи укинути део себе. Свако од нас мораће се толико променити да ће на крају једва бити препознатљив као иста особа.“
Да ли је разлог ове неактивности само страх од губитка економских и других привилегија? Ствари су сложеније: промена која се тражи је двострука – субјективна и објективна.
Амерички филозоф Адријан Џонстон окарактерисао је данашњу геополитичку ситуацију као ону „у којој се друштва и човечанство у целини суочавају с вишеструким акутним кризама (глобална пандемија, еколошке катастрофе, огромна неједнакост, растуће сиромаштво, потенцијално разорни ратови, итд), али чини се да нису у стању да предузму (додуше радикалне или револуционарне) мере потребне за њихово решавање. Знамо да стање није добро. Знамо шта треба поправити. Чак понекад имамо идеје како их поправити. Но, упркос томе, не чинимо ништа ни да поправимо већ учињену ни да спречимо даљу, лако предвидљиву штету.“ Одакле та пасивност? Наши медији често нагађају због којих скривених мотива антиваксери тако непоколебљиво остају при свом ставу, али колико ја знам, они никада не наводе најочитији разлог: на неком нивоу желе да се пандемија настави, и знају да ће је одбијање поштовања антиковид мера продужити.
Зоран Ћирјаковић: Србија данас има два непријатеља – аутошовинизам и антиваксере
Ако је тако, поставља се следеће питање: шта наводи антиваксере да желе наставак пандемије?
Овде би требало избегавати псеудо-фројдовске појмове попут неке верзије нагона за смрћу, жеље за патњом и смрћу. Идеја да се антиваксери противе мерама против пандемије јер нису спремни да жртвују западни либерални начин живота, који је за њих једини могући оквир слободе и достојанства, истинита је, али недовољно. Овде треба да додамо перверзно уживање у самом одрицању од уобичајених ужитака које доноси пандемија. Не бисмо смели да потценимо тајно задовољство које пружа пасивни живот у депресији, апатији и пуком одуговлачењу без јасног властитог животног пројекта.
Међутим, потребна је не само субјективна, већ глобална друштвена промена. На почетку пандемије написао сам да ће та болест задати смртни ударац капитализму. Осврнуо сам се на завршну сцену Тарантиновог Кил Била 2 где Битрикс онеспособљава злог Била „експлодирањем срца ударцем длана у пет тачака“, комбинацијом пет удараца врховима прстију у пет различитих акупунктурних тачака тела противника. Након што се мета удаљи и направи пет корака, њено срце експлодира у телу и она пада на тло.
Моја је поента била да је епидемија коронавируса својеврсни напад „експлодирањем срца ударцем длана у пет тачака“ на глобални капиталистички систем – сигнал да не можемо овако као до сада и да је потребна радикална промена.
Многи су ми се након тога смејали: капитализам не само да је обуздао кризу, већ ју је чак и искористио да ојача. Ипак мислим да сам био у праву. У последњих неколико година глобални се капитализам толико радикално променио да нови поредак у настајању неки (попут Јаниса Варуфакиса или Џоди Дин) више не називају капитализмом, већ корпоративним неофеудализмом. Пандемија је дала подстицај овом новом корпоративном поретку, с новим феудалном властелом попут Била Гејтса или Марка Цукерберга, који све више контролишу наше заједничке просторе општења и размене.
Извор: РТС
Песимистички закључак који се намеће је да ће бити потребни још јачи шокови и кризе да нас пробуде. Неолиберални капитализам већ умире, тако да надолазећа битка неће бити између неолиберализма и онога што му следи, већ између два облика ове последице: корпоративног неофеудализма који обећава заштитне мехуриће од претњи у којима можемо наставити сањати – попут Цукерберговог ,метаверзумаʻ – и грубог буђења које ће нас натерати да измислимо нове облике солидарности.
Приредило и опремило: Стање ствари
(Нова.рс/НСПМ, 13. 1. 2022)