Исак Давидов: Зашто адвокати не смеју одустати

Евентуалним тријумфом непоробљеног дела адвокатског реда и капитулацијом Врховног суда били би створени услови за деконструкцију целокупног правосудног система

Актуелни адвокатски протест се у јавности редовно неоправдано симплификује тако што се представља као сукоб парничних интереса у једној конкретној правној ситуацији (у овом случају се ради о праву на обрачунавање накнаде за обраду трошкова кредита). На тај начин се конфликт редукује само на непосредне учеснике у правном односу: банке, грађане који су узимали кредит и њихове заступнике. Сасвим је сигурно да недовољно упућени посматрач у ескалацији овог проблема примећује – и чак истиче – искру тривијалности: мноштво адвоката, заглављених у професији чији некадашњи сјај бледи и чили, латило се да наговора грађане да туже банке за враћање трошкова обраде кредита. Овај рој „малих предмета“ временом је изливен у једну голему невољу за халапљиве банкаре и кастрирану касту обешчашћених  судија (које имају рђав манир да ропћу због наводне преоптерећености послом, али никада не негодују због понижења којем су изложени).

Врховни касациони суд: Банка није дужна да корисника упозна са начином обрачуна осигурања кредита

See more

Овакво резоновање је, међутим, крајње једнострано и само потврђује тачност Џекобијевег увида да бољка (савременог интелектуалца) није у баналности предмета посматрања, него у баналности анализе. Позадина сукоба о којем пишем далеко је сложенија, а његове ће последице бити далекосежне. Како, међутим, краткоћа овог текста захтева поједностављивања, приморан сам да без околишења изнесем своју тезу која тврди да је у насталом конфликту погођена тачка која је на видело изнела чињеницу да је у Србији дошло до слома правног система. Још ћу додати да је ово последње искуство само потврдило оно што је већ одавно требало бити јасно.

Ову сам тврдњу износио и раније, а за њено образлагање служило ми је Фулерово учење о минималној унутрашњој моралности која право уопште чини могућим. Фулер је своју теорију мајсторски дочарао алегоријом о несрећној владавини краља Рекса који је, ступивши на престо, пожелео да поданицима подари потпуно нов и савршен правни систем. Све у свему, споменути мислилац је идентификовао најмање осам одвојених путева који воде ка пропасти правног система. И не само то: потпуни крах у било којем од осам уочених праваца не доводи само до стварања рђавог система права него, напротив, води нечему што се у правом смислу ни не може назвати правним системом.

Један од кључних стубова Фулерове конструкције јесте правна сигурност. Свакоме је јасно да промена обавезних правила понашања не сме довести до тога да субјекти права нису у стању да на основу њих управљају своје радње. Али управо се то дешава пред нашим очима! Сведоци смо да су представници Америчке привредне коморе у Србији и Савета страних инвеститора преузели на себе да се директно код председника и премијера Републике заузму за интересе банака у горе споменутим судским споровима. Испословали су да највиши суд у држави наглавачке преокрене становиште које је раније заузео у погледу истог правног питања. Описано понашање егземпларно је по дрском демонстрирању супрематије извршне власти над судском. Истовремено, држање Врховног суда подигло је правну несигурност у ранг редовног стања. Када је злосрећни реформатор Рекс своје краљевство довео у такву позицију пред његовим двором је осванула оваква парола: „Закон који се свакодневно мења, гори је него кад уопште нема закона.“

На овом месту желим да истакнем да је домаћи правни систем разорен укидањем Устава, а до тога је дошло потписивањем Бриселског споразума. А кад ланац једном пукне нема разлога да се не побацају и последње карике. Тако вели и апостол Павле: „јер ко сав Закон одржи а сагреши у једноме – крив је за све“. Зато је после тога свако позивање на Устав бесмислено (таква је, на пример, кукњава што је Рио Тинту дозвољено ископавање литијума) и представља мимикрију: извештачено глуматање да Устав постоји. Слично је и са ситним радостима, понекад и шепурењем, због добијеног случаја пред овим и оваквим судовима. На тај се начин само даје легитимитет симулакруму и доприноси одржавању илузије да судови трагају за правдом и да је до ње могуће досегнути (у судском поступку).

Према томе, укидањем устава је, по мом суду, достигнута тачка после које постаје применљива Зимелова формула о узајамности у односу на поштовање правила. Наиме, између власти и поданика постоји узајамност која функционише тако што власт очекује да се грађани придржавају правила која је она установила јер заузврат власт јемчи да су то правила која ће се примењивати на њихово понашање. Ако, међутим, власт раскине ту везу узајамности, не остаје ништа на чему се може заснивати дужност грађанина да поштује правила. Другим речима, прописи који не поседују минимум унутрашње моралности нису у стању да произведу моралну дужност грађана да их поштују.

Вратимо се протестантима на које сам на тренутак заборавио. Авантура у коју су се упустили представља ризичну игру нулте суме: победник ће добити све. Гашење протеста оставиће за собом амбијент у којем неће бити могуће бављење послом заступања пред судовима, и ништа неће стајати на путу да суђења буду организована као просто бацање новчића (по принципу писмо – глава). Постизање некаквог компромиса само ће означити продужавање агоније: сукоб ће бити решен ad hoc, али то неће зауставити неповољне трендове. Насупрот томе, евентуалним тријумфом непоробљеног дела адвокатског реда и капитулацијом Врховног суда били би створени услови за деконструкцију целокупног правосудног система.

Увиђам да је ово превелико бреме на плећима ионако измучене и посустале адвокатуре. Зато јој хитно треба помоћи.

Аутор је доктор правних наука из Новог Сада

Прочитајте још

• Исак Давидов: Жонглирање правном државом
• Врховни касациони суд: Банка није дужна да корисника упозна са начином обрачуна осигурања кредита
• Адвокат Драган Петрић: Врховни суд уништава грађане зарад бесрамног богаћења страних банака
• Јован Пјешчић: Суперхик и ,,ако нема правде за народ…“
• Исак Давидов: Поздравно слово тужном скупу правника