Вељко Ђурић Мишина: Академику Крестићу и иним 51 потписнику „Апела за одбрану новомученика јасеновачких“

Поводом „Апела Српској православној цркви за одбрану светих српских новомученика јасеновачких“

Не сећам се предавања које сам слушао на студијама нити испита који сам положио код професора Василија Ђ. Крестића. Сећам се, с друге стране, бројних разговора са Бранком Петрановићем и његове помоћи у усмеравању у истраживачком раду.

Из година мог студирања остало је сећање на непријатне афере проф. Крестића са студенткињом Бранком Прпом и асистентом Драгом Роксандићем (о чему је писао професор др Радош Љушић у часопису Српске студије, бр. 7 за 2016, стр. 415–446).

Добро сам запамтио како је 1990. године Наставно-научно веће Филозофског факултета прихватило мој предлог за докторску дисертацију „Српска православна црква 1941–1945. године“ али и да је та одлука заустављена на Одељењу за историју из разлога које никада нисам сазнао. Докторат сам ипак одбранио, додуше у Новом Саду, али ми је остао горак укус због утицаја одређених професора који су ме у Београду спречили јер сам им „улазио у забран“. (Сећам се проблема које је својевремено имао и докторант Милић Милићевић око одбране доктората, син Јована, колеге са којим је Василије Ђ. Крестић делио професорски кабинет и који му је био сведок на венчању.)

Сећам се Василија Ђ. Крестића када је пре четири године безразложно одбио моју понуду, а то сам изговорио као директор Музеја жртава геноцида, да група угледних Срба подржи Музеј кроз систем како бисмо лакше дошли до Српског меморијала на Ушћу. Сећам се и наше кратке полемике од пре три године у дневним новинама „Политика“ око тог меморијала и методологије рада. (Узгред да упитам, шта би са тим меморијалом?)

Сећам се, додуше на основу казивања других, шта је Василије Ђ. Крестић пре две године изговорио пред десетак владика и историчара у једној просторији у САНУ поводом мојих речи о (не)квалификованости чланова консултантског тима за припрему разговора са римокатолицима око надбискупа загребачког Алојзија Степинца. Наиме, тек када сам изишао са састанка (због дочека угледног госта из Израела у Музеју жртава геноцида) Василије Ђ. Крестић је затражио да се ја уклоним из тих разговора. И био сам уклоњен а потом од једног архијереја критикован у медијима Српске патријаршије (вероватно на Крестићеву иницијативу).

Сећам се Василија Ђ. Крестића и његовог текста о Јасеновцу који је испод нивоа једног историчара (који је објављен у књизи са текстом Мире Радојевић о истој теми, Београд 2017) а нарочито мог осврта под насловом „Академик који рециклира“ (Danas, 9. новембар 2017).

Сећаћу се и улоге Василија Ђ. Крестића у састављању овог најновијег – некаквог писанија насловљеног са „Апел СПЦ за одбрану светих српских новомученика јасеновачких“, који се може пронаћи на неком од интернет портала.

Све ово напред сам написао да се подсетим читаоце на одређене чињенице па да упитам: Како то да академик Крестић мене није звао на скуп о Јасеновцу у САНУ иако је знао за моју функцију коју сам тада обављао?

Питам, зар он, као угледни историчар, за протекле три деценије није могао да иницира једну научну расправу или конференцију о Јасеновцу? Зашто сада има морално право да, не видевши рукопис Душана Никодијевића, лако потпише „апел“ који је пун негативног набоја, бројних неистина и чудних квалификација! Можда је нешто друго у питању, на пример, његова наивност када је прочитао (ако је и прочитао!) прву реченицу која гласи: „Пишемо дубоко узнемирени покушајима ревизије историје страдања српског народа у клерофашистичкој НДХ и свесног потпуно неутемељеног смањивања броја жртава како у злогласном концентрационом логору Јасеновац, тако и у целој НДХ“?

Пре ће бити да он, као некадашњи вишедеценијски професор Филозофског факултета ипак још није схватио методологију научноистраживачког процеса! Своју тврдњу поткрепљујем питањима: Зна ли уважени професор да је ревизија досадашњих сазнања о одређеним историјским догађајима пожељна нарочито када се појави непозната архивска грађа (поготово што је он четири деценије управник Архива САНУ)?

Зна ли уважени професор да никада није утврђен број жртава у Независној Држави Хрватској а самим тим ни у Јасеновцу па да није могуће ни смањивати нити повећавати број? Да ли треба да поставим још неко питање у овом контексту?

Моје тродеценијско бављењем историјом Српске православне цркве и једнодеценијско искуство на Филозофском факултету Универзитета у Приштини дају ми за право да Василију Ђ. Крестићу нагласим да постоје само процене! Процене, додуше, нису прворедни историјски факти али јесу корисне као полазна основа за даља истраживања.

Не видим даљи смисао расправе са Василијем Ђ. Крестићем јер прва реченица „апела“ и његово прихватање садржаја и смисла речи указују на његов (веома низак) ниво познавања проблематике!!! Зато ћу у наставку посветити нешто више пажње одређеним тврдњама изнетим у „апелу“ који је он, по тврђењу неколицине потписника, и иницирао и „аминовао“.

+++

Ја сам први изабрани и именовани директор Музеја жртава геноцида јер сам испуњавао све услове конкурса па моје именовање није зависило од председника Управног одбора (епископа славонско-пакрачког господина Јована).

Истичем, ја уважавам статистичке процене о броју Срба у Независној Држави Хрватској које су сачинили припадници немачких обавештајних служби у Загребу и хрватски статистичари; уважавам и процене Српске православне цркве (Календар „Црква 1941“) и Државног статистичког уреда ФНР Југославије из 1945. године и, наравно, процене Богољуба Кочовића (Србина) и Владимира Жерјавића (Хрвата). А оне говоре о броју Срба становника Независне Државе Хрватске: од 1.850.000 (званичне хрватске) до 2.200.000 (Синод Српске православне цркве)!

Не стоји тврдња „познато је да су веома тачни и прецизни извештаји које су немачки обавештајци и официри слали Хитлеру и својим надређеним“ јер та писма нису поткрепљена никаквим чињеницама већ су то субјективне процене.

Као доказ помињем три различита податка које је изнео генерал Едмунд Глез фон Хорстенау у својим мемоарима. Узгред да упитам, када је и који немачки виши официр посетио, на пример, Јасеновац и о томе шта је тамо видео обавестио своје надлежне? Тачно је једино да је СС-пуковник Зигфрид Каше 6. фебруара 1942. године провео сат-два у Јасеновцу али о том шта је видео није објавио једну реч. Био је већи усташа од усташа!

Своје мишљење о спорном научном доприносу у проучавању Јасеновца Гидеона Грајфа сам написао и потписао и остајем при свакој речи. Овом приликом желим да поставим још једно питање: Зашто се истичу речи „главни истраживач Института за холокауст Шем Олам у Израелу“ а не помиње се шта та приватна задужбина представља у односу на државни Јад Вашем? Узгред да упитам да ли поменути историчар зна хрватски језик како би прегледао архивску грађу насталу у годинама постојања Независне Државе Хрватске?

На званичном сајту Музеја жртава геноцида нема ни једне ружне речи о Милану Булајићу! Узгред, и у овом случају постоји и друга страна али није ни време ни место!

Тврдња иницијатора и аутора „апела“ да ће „21. октобра 2019. године у Народној библиотеци Србије бити одржана промоција књиге о броју жртава геноцида у којој се најављују нове методе истраживања“ представља лоше преписивање текста анонимног „посматрача С.Ј.“ објављеном 9. септембра 2019. године на једном интернет порталу под насловом „Како ће бити умањен број српских жртава у Јасеновцу – сценарио“ у коме стоји: „Наша јавност међутим не зна да се, у складу са горе изнесеним бројкама, спрема и ’научно‘ (или ’знанствено‘) умањивање броја јасеновачких српских жртава, у организацији појединих српских институција и појединаца. Јавност још није обавијештена да је за 21. до 23. октобар 2019. планиран симпозијум у просторијама Народне библиотеке Србије у Београду, на којем ће се говорити о броју жртава….“ На овом месту морам да признам да 9. септембра 2019. нисам знао шта ће бити 21. октобра па свака инсинуација да сам спремао нешто што су предвиђали представља плод прљаве маште!

После „посматрача С.Ј.“ на истом сајту појавио се текст који је приписан „академику“ Србољубу Живановићу (а писала га је, као и готово све досадашње, извесна масерка понављајући испразне фразе) у коме се после обичне гомиле поганих речи на рачун једног архијереја Српске православне цркве исписују сличне речи на мој рачун. Нарочито да ја нисам ископавао у Јасеновцу као што је то Живановић чинио 1964. године (а његова дружбеница у околини Сремске Митровице, после чега је избегла из Југославије, додуше са товаром блага)!

Даље се тврди у „апелу“: „Нажалост, директор Музеја увелико образује и промовише младе историчаре запослене у установи којој је на челу, који скоро листом имају чак и отворенији и агресивнији став у прилог туђмановске историографије“. Ако је спорно што образујем и промовишем младе историчаре на докторским студијама да ли имам право да упитам оног ко је „аминовао“ (Василије Ђ. Крестић) колико је он оставио иза себе настављача који су се исказали као добри историчари из области којима је он деценијама као професор предавао!

У следећем пасусу је гомила подметања са тврдњама, на пример, да је Јасеновац био и радни логор! Питам: Шта је у томе спорно? Шта се радило у логору Кожара и колико је врста радионица у Старој Градишци било и шта су логорске економије?

У „апелу“ се закључује: „Драматично смањивање броја Јасеновачких новомученика, дакле званично канонизованих од стране наше свете Цркве, представља неку врсту поновног убиства тих мученика, па због тога апелујемо на Вас као озбиљне људе и пастире нашег многострадалног рода, да сугеришете и утичете на епископа Јована да се окане ревизије историје и окрене истинском пастирском раду, а проучавање историје да остави историчарима. у противном, ако он настави без озбиљнијих научно утврђених доказа да смањује српске жртве пострадале у време НДХ нанеће велику штету не само нашој Цркви и држави већ и читавом српском народу“.

Нема потребе да браним владику Јована, желим да упитам свих 52 потписника: Када сте последњи пут били у Јасеновцу и да ли знате нешто о тамошњем манастиру?

На крају један савет, најпре старијим потписницима: Не траћите време које вам је још преостало, баталите празнословље и окрените се себи. А млађим: Купите неку књигу о Јасеновцу (која кошта знатно мање од Грајфове) или пошто знате нешто о интернету прегледајте наслове у ПДФ формату, на пример књигу Јована Мирковића „Objavljeni izvori i literatura o jasenovačkim logorima“ и у њој забележите неки од наслова који ћете набавити и прочитати…

Поручујем вам: оставите Музеј жртава геноцида да се бави струком и науком, не нападајте неаргументовано мене јер ћу за собом оставити наследнике и солидну библиографију радова; не вређајте једног часног архијереја Српске православне цркве, јер вређате Цркву (и архијереје који су га изабрали за себи равног и дали му богомдано задужење).

Прочитајте још

• Апел СПЦ за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких
• З. Чворовић, В. Димитријевић, А. Лазић: Против ревизије броја жртава – зашто смо потписали један апел
• Стефан Радојковић: Научно ревидирање броја жртава Јасеновца неће ревидирати историју
• Душан Никодијевић: Најмање 99.000, највише 208.000 жртава логора Јасеновац–Стара Градишка
• Душан Никодијевић: Број од 700.000 жртава Јасеновца нема чврсто утемељење
• Вељко Ђурић Мишина: Процене Д. Никодијевића не умањују нити повећавају број жртава Јасеновца
• Душан Ј. Басташић: О једном несрећно одабраном поређењу и контексту