Он је само болно нормалан, исправан на најобичнији начин на који су то били наши очеви или дедови. Ништа претенциозно. Нема великих речи, само исправних гестова
Академик Радомир Н. Саичић (Фото: Снимак екрана)
Пре неког времена сам о догађајима у Србији написала да су они наш покушај да васкрснемо сопственог гуслара.
Моња Јовић: Све морамо измислити испочетка – васкрснути свог гуслара
А онда је ту од почетка и моје осећање да су у добу у ком технологија разара заједницу српски дигитални урођеници изашли на улице да креирају заједницу. Тако да за мене протести нису само били питање промене система – већ питање да ли генерација наше деце због капацитета који су показали за стварање реалне заједнице, због вештина које су у том процесу стекли – постаје спремнија за радикалну, нимало нежну промену света, која нам се свакако свима спрема, јер живимо усред технолошке револуције која је највећи дисруптор од када технолошки иновирамо било шта.
Моња Јовић: Искуство са наших улица неће променити свет, али је променило нас и нашу децу
Слушати овог човека (академика Радомира Саичића у емисији ОКО РТС-а – прим. СтСт) након звериња које слушамо годинама у овим студијима готово је надреално искуство. А он је само болно нормалан, исправан на најобичнији начин на који су то били наши очеви или дедови, људи који нису врљаво укуцавали ексере, који су пазили шта саде до темеља, водили рачуна да почисте до улице, да се јаве комшији, да се обуку пристојно кад иду на место на ком се од њих то очекује, да дочекају госта са поштовањем, да понесу, неком од њих слабијем, проклети цегер на путу из продавнице. Ништа претенциозно. Нема великих речи, само исправних гестова. Годинама те и такве људе ово друштво мудросера и лелемуда активно потцењује. Али, све има свој рок трајања – па и то.
Наслов и опрема: Стање ствари