Тргали су цркве коњ’ма на репове, / устукнули страшни белој на Опленцу, / задужбини светлој, Петра мрамор венцу, / где небесни чуни оплен брегом плове
Црква св. Ђорђа на Опленцу (Извор: srbijadanas.net)
Посели су дворце, ризнице и њиве,
страном руком стргли славну с трона круну,
отпадници горди лажном што се куну,
што вргоше земље у кавезе сиве.
Тргали су цркве коњ’ма на репове,
устукнули страшни белој на Опленцу,
задужбини светлој, Петра мрамор венцу,
где небесни чуни оплен брегом плове.
Он заветна стена, за душу и снове,
засадио Небо, за Чесницу наћве,
сунце када гнездо свије у борове,
ишета се и сад да ослушне бачве.
Узмем га под руку, кад крочи из храста,
док из дупљи тајне којим кестен врви
исијава миро и у круну сраста,
Стефан изван метка, времена и крви.