Руско-украјински рат показује да креатори политике и даље потцењују значај неформалних облика помоћи и иновација насталих „одоздо“
Руски FPV дрон „Бумеранг“ (Фото: Википедија)
(War on the Rocks, 28. 4. 2026)
У првим данима свеобухватне инвазије на Украјину у фебруару 2022. године, много тога што је могло да пође по злу за руску војску заиста је и пошло по злу. Како се присећа једна волонтерска организација под називом KatyaValya:
„Звали смо све наше војне пријатеље у Доњецку (под руском контролом) , али нико није умео ништа конкретно да објасни нити да каже. Три или четири дана касније, Катјин муж (који је служио у Доњецкој милицији) престао је да се јавља. Сваког дана смо га тражили преко командантуре, само да бисмо били сигурни да је све у реду. А онда нам се најзад јавио: ‘Требају нам војничке чизме, вреће за спавање, цигарете, кабанице и, најважније од свега, Баофенг радио-станице’.”
Док су поједини делови руског друштва протестовали против инвазије, други су се у до тада невиђеној мери мобилисали како би помогли војсци. Тај напор је временом постао познат као „народни војноиндустријски комплекс“, или једноставно „народни ВИК“.
Потреба за таквом помоћи била је у великој мери повезана са неспремношћу руске војске за рат. Према бројним сведочењима руских грађана који су касније постали волонтери и конструктори импровизоване војне опреме, руски војници су врло брзо остали без основних залиха и почели да се обраћају породицама и пријатељима тражећи све – од цигарета до лопата. Ти захтеви су временом прерасли у неформалну мрежу помоћи широм земље, откривајући слабости унутар руских оружаних снага, степен ослањања на кинеску технологију у вођењу рата, као и мање познату причу о томе како се руско друштво мобилисало у подршци рату.
Ипак, за разлику од Украјине, где је цивилно друштво наставило да шири своје активности како би надокнадило слабости државног апарата, у руском систему – којим доминира држава – на такве иницијативе се у почетку гледало са подозрењем и подсмехом. Руски „народни ВИК“ је феномен рођен из рата и, упркос иновативном приступу који је развио, мало је вероватно да ће опстати, јер ће га држава временом апсорбовати. Мрежу волонтерских група и мањих технолошких стартапова већ постепено преузима државни капитал и вероватно ће нестати након рата.
Дрон који Руси зову „Баба Јага“ (Фото: Википедија)
Ипак, прича о „народном ВИК-у“ пружа занимљив увид у то како је неформална помоћ настала у дубоко ауторитарној држави, којом управља систем покровитељства, где су велика одбрамбена предузећа зависна од државе и под њеном контролом. Она такође представља још један допринос дуготрајној расправи о томе у којој мери је ово рат председника Владимира Путина, а у којој мери рат који подржава шира руска јавност.
Раст народног ВИК-а
Током 2022. године, како би одговорили на потребе руске војске која је запала у озбиљне проблеме, бројни руски појединци, волонтери, организације цивилног друштва, а касније и мањи технички тимови, почели су преко друштвених мрежа и платформи попут Telegram-а да позивају на помоћ, промовишу своје активности и прикупљају донације за куповину свих врста залиха и опреме.
До јесени 2022. неке од тих иницијатива прикупљале су и до 460 милиона рубаља месечно (приближно 6 милиона долара), уз тврдње да су добиле 182.000 донација. Помоћ је временом обухватила све – од основне опреме до кинеских дронова Da-Jiang Innovations Mavic, FPV дронова, система за борбу против дронова, уређаја за ноћно осматрање, система за електронско ратовање и средстава за радио-извиђање.
Како се рат наставио током 2023. године, многе такве групе почеле су да купују и преправљају цивилна возила, као и да склапају беспилотна копнена возила за слање на фронт, заједно са медицинском опремом и храном – у суштини, свим што је било потребно војницима на првој линији фронта. До 2023. године, читав тај напор постао је колективно познат као „народни ВИК“.
Зашто је дошло до толиког таласа ангажовања? Након што је претрпела велике губитке током инвазије, Русија је 2022. године почела да формира регионално организоване добровољачке јединице, а затим је држава наредила делимичну мобилизацију више од 300.000 војника. Систем је био преоптерећен покушавајући да формира нове снаге из масовно мобилисане резерве.
Бирократија је представљала додатни проблем, а мали извиђачки дронови, цивилне радио-станице, лаки пикап камиони и преносиви системи за електронско ратовање нису били предвиђени формацијском структуром и службеним списковима опреме тих јединица. Како уопште службено требовати нешто што по пропису не би ни требало да поседујете?
Јединице су се зато окренуле неформалним мрежама помоћи, не само зато што су биле далеко флексибилније, већ и зато што им нису били потребни званични налози за требовање и гомила печата и одобрења на документима. На крају, таква неформална помоћ је често била и знатно мање корумпирана од експлоататорске државне бирократије.
Укупан утицај народног ВИК-а на ратне напоре вероватно је био и много шири, обухватајући читав низ иновационих иницијатива. До 2023. године покренут је већи број специјализованих руских технолошких стартапова, као и бројни програми обуке и едукације за операторе дронова и система за борбу против дронова, како би савладали основе коришћења и одржавања таквих технологија.
Јуриј Котенок: Рат у Украјини Русију спустио на земљу и отворио очи за многе ствари
Руски дронови попут Upyr-а настали су у малим тимовима спремним да уложе сопствено време и ресурсе, а касније су прерасли у веће производне пројекте уз помоћ регионалних власти и, на крају, подршку Министарства одбране.
Руска војна бирократија дозволила је да роба набављена цивилним каналима и независно развијене технологије директно стижу на фронт, често до конкретних јединица и војника. Многи волонтери могли су без већих препрека да путују до линије фронта како би испоручивали технологију и опрему, понекад и у великим количинама.
На десетинама рускојезичних Telegram канала, војници и јединице извештавали су о таквим испорукама, често изражавајући захвалност за квадкоптере, FPV дронове и другу опрему. Волонтерске организације су временом прерасле у утицајне структуре способне да прикупе значајна средства за повремене велике набавке, као и да развијају технологије које се могу производити у већим размерама.
Наравно, многе компоненте увожене су из Кине, што је и Русији и Украјини омогућило да брзо развију различите врсте дронова и система за електронско ратовање. У том погледу, руски „краудсорсинг“ напор био је знатно мањи од украјинског, али је ипак оставио одређен утицај током рата.
Народни ВИК и држава
Није увек јасно у којој мери је руска држава подржавала народни ВИК. Неки пројекти добијали су помоћ и логистичку подршку Министарства одбране, док су друге подржавале локалне и регионалне власти. Међутим, у почетку то није било тако.
Док су поједине јединице тражиле помоћ, бирократија је била далеко мање заинтересована за решења настала кроз добровољне и неформалне иницијативе. То нису били тенкови, артиљерија или авиони – значај малих беспилотних летелица у почетку није био очигледан војном врху навикнутом да размишља у оквирима традиционалних система наоружања и великих одбрамбених индустријских предузећа која су их производила.
Поред тога, руски напор ослањао се пре свега на унутрашњи капитал, што га је по природи ствари чинило знатно мањим од огромног обима неформалне помоћи која је пристизала Украјини.
Руски иницијативе „одоздо“ вероватно су биле хибридног карактера, при чему су неке од самог почетка сарађивале са Министарством одбране и државним структурама. Поједине данас најистакнутије волонтерске и друштвене организације – попут „Народног фронта“, који делује широм земље – имају директне везе са Кремљом. „Вече“, још једна национална волонтерска организација која активно помаже руским снагама, повезана је са регионалним и општинским властима.
Друге иницијативе подржавале су регионалне власти или су добијале финансирање од великих државних предузећа под контролом државе. Међу елитом је постојала тежња да покаже како подржава рат, слично ранијим временима када су племићи финансирали пукове за цареве ратове.
Наравно, неки тврде да се њихове активности у потпуности финансирају донацијама обичних грађана и богатих појединаца, без директног учешћа или утицаја Министарства одбране. Укупан удео технолошког развоја и помоћи које обезбеђује народни ВИК и даље је прилично мали у поређењу са званичним руским војноиндустријским комплексом – који обухвата хиљаде предузећа и милионе радника – али је ипак постао значајан јер попуњава кључне празнине у државној подршци.
Временом је руска држава почела да признаје значај ових неформалних мрежа које подржавају војску. Крајем 2024. године Владимир Путин је чак наложио домаћој одбрамбеној индустрији да ближе сарађује са народним ВИК-ом.
У децембру 2024. министар одбране Андреј Белоусов изјавио је да традиционалне процедуре развоја и набавке у оквиру Министарства одбране – које подразумевају дуг и строго регулисан процес развоја, тестирања и производње оружја и система – „изузетно отежавају“ брзо снабдевање трупа неопходним техничким решењима.
Неки од значајнијих технолошких помака, попут масовне употребе FPV дронова, остварени су кроз пројекте који су спајали напоре волонтера, богатих донатора, народног ВИК-а и Министарства одбране. Тако је настао паралелни систем, повезан са државом, али способан да много брже развија и уводи нова решења у руску војску.
Андреј Белоусов је истакао да је у периоду од априла до децембра 2024. године војсци испоручено више од 65 пројеката народног ВИК-а, укључујући 31 тип ваздушних дронова, осам копнених роботизованих система, две врсте средстава за електронско извиђање, 20 система за електронско ратовање и четири типа беспилотних површинских пловила.
Он је такође навео да је до децембра 2024. године за војне потребе набављено више од 100.000 производа малих домаћих конструкторских бироа и цивилних произвођача. Тај број је вероватно наставио да расте током 2025. године.
С друге стране, Владимир Путин је у децембру 2025. године изнео финансијску процену такве помоћи, наводећи да су руски грађани и предузетници прикупили 83 милијарде рубаља (приближно милијарду долара) „за развој беспилотних технологија“. Истовремено је обећао да ће држава наставити да подржава „савремене Кулибине“ – руске проналазаче и самоуке конструкторе – кроз систем грантова и финансијске помоћи.
Међутим, други званични извори износили су далеко већу цифру – чак 350 милијарди рубаља.
Истина је да је, упркос противречним званичним изјавама, тешко проценити стварну вредност овог напора. У недавној студији, Марија Ј. Омеличева навела је да су различите руске волонтерске иницијативе у кампањама прикупљања средстава током 2022, 2024. и 2025. године сакупљале износе у распону од 41.000 до 1,7 милиона долара током периода од неколико месеци.
Једна руска публикација је прошле године такође известила да су руски волонтери и активисти током 2024. године прикупили приближно 11,8 милијарди рубаља (око 155,5 милиона долара) за потребе војске, што је око три и по пута мање него 2023. године, када је прикупљено 39,1 милијарда рубаља (515 милиона долара).
Пошто нису располагали значајним ресурсима, многи стартапови и волонтери развијали су техничка решења у малим размерама, без могућности да их темељно тестирају и оцењују на начин на који се то ради са војним технологијама кроз званичне процесе сертификације, неопходне за постизање максималних перформанси.
То је имало предност у томе што је омогућавало брзо усавршавање и прилагођавање решења, али без контроле квалитета и способности за масовну серијску производњу. Као резултат тога, широм руских оружаних снага коришћен је шаролик и неуједначен спектар различитих решења.
Почетком 2026. године руско Министарство одбране покренуло је платформе-акцелераторе као посредника између програмера и крајњих корисника – што у извесној мери представља покушај имитирања украјинске платформе Brave1.
Упркос тим почетним корацима, и даље није јасно колико руских програмера има поверења у такве званичне механизме, нити колико их уопште зна за њих. Многи и даље радије сарађују директно са конкретним командантима и јединицама. Разлог за то није само практичност и једноставност, већ и избегавање државне корупције.
Почетком 2026. године неки технолошки стартапови ослањали су се на подршку регионалних администрација и политичара како би скренули пажњу Министарства одбране и Министарства трговине и индустрије на своје производе, са циљем да „народни проналазачи добију прилику да своје идеје претворе у сложене машине и технологије и доведу своје производе бар до нивоа званичне пробне серије“.
Традиционална руска одбрамбена индустрија и даље задржава монопол над развојем и увођењем војних технологија, али утицај бројних волонтерских организација и њихов успех нису остали непримећени у руском државном врху.
Русија је систем државног капитализма, али је рат довео до појаве малог, али веома активног приватног војно-индустријског сектора ван оквира државно контролисаног војноиндустријског комплекса.
Наравно, поједини руски државни званичници позивали су државу да преузме контролу над овом широм друштвеном иницијативом како би се „спречило ширење технологија које би могле да доспеју у руке терориста“, тврдећи да је „ненормално да се приватна лица баве производњом FPV дронова – нечега што је у совјетско време било незамисливо“.
Управо се ту приватне и добровољне иницијативе неизбежно сударају са руским системом, који је у својој суштини грабежљив и настоји да, под изговором државног интереса, преузме контролу над свим што делује профитабилно.
Постојале су и очигледне тензије између иницијатива народног ВИК-а и великих одбрамбених предузећа. Током „Армије-2024“, највећег годишњег руског форума посвећеног одбрамбеној индустрији, представницима народног ВИК-а било је дозвољено да излажу заједно са државним одбрамбеним компанијама, али само у малом делу парка „Патриот“ код Москве, где је одржан догађај.
Према речима Алексеја Чадајева – једне од кључних личности волонтерског покрета и коорганизатора годишњег догађаја Дроница – који је то описао на свом Telegram каналу, традиционални произвођачи представљали су своје технологије у главним павиљонима, док су волонтери и мали стартапови били гурнути на „маргине“ читавог догађаја. Конкретно:
„Готово да се може осетити с каквим гађењем главешине ‘антинародног’ војноиндустријског комплекса из главних павиљона гледају у правцу штандова ‘народног ВИК-а’. Као да је народни ВИК нека врста ‘бубуљице’, а бескућници из гаража, са својим рукотворинама склепаним од штапа и канапа, само јашу тренутни административно-политички талас и умишљају да су постали центар универзума.
А, сходно томе, и ти ‘гаражни бескућници’ гледају ка блиставим павиљонима одбрамбене индустрије са отприлике истим осећањима.“
Алексеј Чадајев (Фото: Федерал пресс)
Како би ублажили такве тензије и изградили мостове између шире заједнице народног ВИК-а и руске државе, поједине волонтерске иницијативе почеле су да организују специјализоване скупове и сусрете.
Највећи међу њима је, који се одржава у Новгородској области, у организацији Координационог центра за помоћ Новорусији и научно-производног центра Ушкујник, уз подршку власти Новгородске области. На скупу у септембру 2025. године окупило се више од 2.000 учесника и око 100 технолошких компанија.
„Ушкујник“ су првобитно покренули и други волонтери као акцелератор намењен помоћи малим технолошким стартаповима да пронађу начине сарадње са Министарством одбране и руском државом.
Мањи сајмови технологије и окупљања народног ВИК-а такође се редовно одржавају широм земље, омогућавајући волонтерима да размењују искуства, сазнају шта функционише – а шта не – у руском рату против Украјине, као и како да сарађују са државом и војском.
Народни ВИК и „прави“ ВИК
Руски војни блогери и коментатори активно прате стање народног ВИК-а, указујући да је овај екосистем и даље релативно мали. Истовремено, наглашавају да се део руског друштва самоорганизовао без државне подршке и успео да развије и испоручи војсци неопходну опрему и залихе.
Како наводе, та заједница је „настала одоздо, без наредби власти, и данас улази у еволутивну фазу“.
Истакнути волонтери попут Алексеја Чадајева – једне од кључних личности иза покретања предузећа Ушкујник, које склапа дронове са оптичким влакнима, мултироторске и беспилотне летелице са фиксним крилима – признају да и даље постоје озбиљни проблеми које треба решити:
„Даћу вам пример неких мојих пријатеља који су о сопственом трошку успели да развију и направе камиказу-беспилотно површинско пловило десет пута јефтиније од непријатељске ‘Магуре’. Мимо главе руског Министарства одбране, успели су чак и да га тестирају у борбеним условима – захваљујући специјалним снагама. И шта сад?
Ако бисмо пратили званичну процедуру руског Министарства одбране, они би морали (о сопственом трошку!) да изграде прототип технологије и представе га министарској комисији. Комисија затим мора да одобри спровођење почетних испитивања. После тога (ако буду успешна), комисија мора новом систему да додели посебну ознаку и достави списак неопходних побољшања и недостатака које треба отклонити – а све то поново о трошку самих иноватора.
Затим следи разматрање новог прототипа и његово упућивање на свеобухватна испитивања (заједно са постојећим моделима). Након тога анализирају се резултати и доноси одлука. По тој процедури, ентузијасти и проналазачи морају да потроше огромне суме сопственог новца. А цео процес може да траје годинама.
На крају ће држава усвојити изум волонтера тек када се рат заврши.“
У јуну 2025. године Алексеј Чадајев је приметио да је и даље тешко навести различите иницијативе на хоризонталну сарадњу и удруживање ресурса, јер је сваки проналазач пре свега усмерен на сопствени производ.
Алексеј Чадајев: Промена стратегије унутрашњих непријатеља Русије
Он је даље указао да би неки руски стартапови и волонтери вероватно више волели „историјски, морално и социокултурно“ ближи вертикални модел управљања – са јасно одређеним руководством које би распоређивало ресурсе, доносило кључне одлуке и служило као посредник између цивилног друштва и Министарства одбране.
Други технолошки волонтери, пишући на Telegram каналу „UAV Developer“, отворено су коментарисали да:
„Приватне компаније (односно народни ВИК) сметају (великим предузећима), јер им не дозвољавају да зарађују у још увек непопуњеним нишама. Приватне фирме показују неефикасност и тромост државних пројеката, а њихова решења су десет пута јефтинија – па коме би се то, искрено, свидело?
А ти волонтери су опседнути победом, поносом, славом предака и осталим таквим ‘глупостима’. Они су незгодни људи…
Зато се и не стварају ‘лифтови’ који би приватним компанијама омогућили лаку и повољну сарадњу са државом. Тачније, стварају се – али то је као секс са кондомом: нешто се дешава, али без резултата.“
За Русију, народни ВИК има очигледне предности. Не у односу на Украјину, чији су добровољачки и стартап екосистеми у области одбране далеко развијенији, већ у односу на сопствени крути систем под државном контролом.
Руски државни одбрамбени програм захтева две године истраживања и развоја, затим још две године пројектовања и дораде, након чега следе тестирања и коначно увођење у употребу. То значи да циклус развоја једног производа траје најмање шест година – што је у оштром контрасту са украјинским циклусом модернизације оружја, који понекад траје свега три месеца.
Мали развојни тимови који су се у Русији појавили после 2022. године способни су за брз развој производа и убрзано унапређивање технологије, јер су покретљивији и флексибилнији од великих одбрамбених предузећа. Типична велика предузећа војноиндустријског комплекса пате од инерције у развоју и потребе да испуне бројне државне прописе и захтеве.
Део тих проблема руска одбрамбена индустрија је почела да превазилази како је рат улазио у пету годину, па су компаније које брзо унапређују технологију дронова, попут Калашњикова и других, почеле да нуде сталне надоградње и побољшања дронова који се користе у борби.
Ипак, и сами руски волонтери признају да малим предузећима недостају капацитети за масовну производњу какве има традиционални одбрамбени сектор. Штавише, неки отворено говоре и о урођеним слабостима читавог система – „слабој контроли онога што волонтерске технолошке групе шаљу на фронт… па руска војска често на крају добија неупотребљиво и бескорисно ђубре које производе разне аматерске иницијативе, а које и даље постоје и саморекламирају се.“
Проблем са овим стартап иницијативама лежи у томе што је руски систем војних набавки и даље прилагођен сарадњи са великим и већ етаблираним предузећима, а не малим и релативно новим технолошким стартаповима. То није ништа необично у државно вођеним системима војних набавки, где велики концерни доминирају уговорима, док се на јефтинија и мања решења често гледа са подозрењем.
С друге стране, многи припадници народног ВИК-а често не разумеју у потпуности стварне потребе велике војне машинерије, а већина тих иницијатива није у стању да своје технологије развије до нивоа на којем би могле бити озбиљно тестиране и произведене у довољним количинама да остваре значајнији утицај.
Због тога је руска држава наложила великим одбрамбеним компанијама да сарађују са представницима народног ВИК-а како би се издвојиле најкорисније технологије и решења.
Калашњиков, произвођач руских јуришних пушака, већ поседује компанију ZALA Aero Group, која производи руску лутајућу муницију „Ланцет“, као и дронове Kub-BLA и извиђачке летелице Zala 421.
У јуну 2025. године „Ушкујник“ је потписао стратешки споразум са „Калашњиковом“ о стратешком партнерству.
Затим је у августу 2025. „Калашњиков“ потписао још један споразум са „Пројектом Архангел“, једном од највећих националних волонтерских иницијатива за обуку оператера дронова за потребе војске. Према том договору, „Калашњиков“ преузима беспилотне летелице и сродне технологије које „Пројекат Архангел“ одабере за будућу масовну производњу.
Русија је такође формирала елитне јединице за беспилотне системе са сопственим развојним технолошким секторима – по узору на украјински приступ. Међу њима су Рубикон центар за беспилотне технологије и БАРС-САРМАТ („Борбена армијска резерва државе“), који су постали технолошки центри задужени за сарадњу са народним ВИК-ом ради тестирања и избора најбољих решења.
На тај начин држава постепено интегрише различите стартапове и добровољачке иницијативе у званичне ратне напоре.
Краткотрајан екосистем
Временом се народни ВИК суочио са двоструким изазовом: како да одржи финансирање током дуготрајног рата и како да опстане у окружењу које је у суштини непријатељски настројено према одбрамбеним технолошким иницијативама насталим „одоздо“.
Како је време пролазило, средства су почела да пресушују. Почетни ентузијазам и снажна подршка војсци постепено су прерасли у замор, што је навело познате руске волонтере и личности блиске режиму – попут Дмитрија Рогозина, који предводи формацију БАРС-САРМАТ – да позивају на наставак помоћи руској војсци.
Упркос званичним изјавама о подршци овом екосистему, многи сматрају да више не могу да носе такав терет. Ни руска држава ту не помаже превише: одлука власти из фебруара 2026. године да почне са ограничавањем приступа Телеграму изазвала је шок, бес и неверицу међу многим припадницима народног ВИК-а, који од те апликације зависе због прикупљања донација, комуникације и везе са фронтом и другим волонтерским групама.
Изгледа да Москва заиста намерава да постепено потисне кориснике Телеграма и усмери их ка државно подржаној платформи Макс.
Многи волонтери страхују да ће године њиховог рада и подршке бити изгубљене, чиме би била прекинута веза између ове заједнице и војника којима помажу.
Средином априла 2026. године неке руске волонтерске организације већ су пријавиле нагли пад обима донација након званичног блокирања Телеграма, које је почело 1. априла. Према речима активиста, значајан део публике није прешао на алтернативне платформе – укључујући и Макс – што је озбиљно закомпликовало прикупљање средстава и оперативну координацију.
Рајли Вагаман: Руска власт „џудо захватима” обара интернет и краве
Волонтери и учесници хуманитарних иницијатива наводе да је, након увођења ограничења, домет Телеграм канала у многим случајевима опао вишеструко, док су поједини пројекти практично замрзнути због недостатка финансирања.
Друге руске волонтерске иницијативе, попут раније поменутог пројекта KatyaValya, ипак настављају активности прикупљања донација и помоћи и преко „Телеграма“ и преко апликације „Макс“.
У овој фази рата такође више није јасно колико је народни ВИК заиста значајан, јер је руска држава у међувремену значајно повећала производњу дронова финансирану из буџета. Руске снаге сада имају приближну равноправност у већини категорија беспилотних летелица, док финансирање волонтерских иницијатива наставља да пресушује.
Логичан закључак је да је – када је реч о набавци дронова – читав процес сада готово у потпуности финансиран и организован од стране државе, док је народни ВИК у великој мери постао део ширег државног система.
Ипак, ова заједница и даље окупља људе посвећене развоју дронова и других беспилотних система. На пример, организатори Дроница већ се припремају за пето окупљање током 2026. године, док је Владимир Путин најавио да ће механизми подршке домаћим стартаповима бити додатно ојачани.
Сходно томе, Русија ће задржати мотивисане људе који су посвећени развоју дронова за њене оружане снаге.
Међутим, након рата већина ових такозваних народних иницијатива вероватно ће бити угашена или откупљена. У руском систему оно што постане успешно и профитабилно обично пре или касније прогута већа и боље повезана структура.
Тако је, на пример, у септембру 2023. године једна волонтерска иницијатива за склапање дронова на Криму постала мета покушаја „насилног преузимања“ – праксе широко распрострањене у Русији током деведесетих и почетком двехиљадитих, када су криминалне групе и корумпирани државни функционери силом преузимали нова и већ успостављена предузећа.
Због тога они који су покренули ове иницијативе с разлогом очекују да ће елите са добрим везама унутар руских мрежа покровитељства једноставно искористити систем како би им после рата одузеле њихове пројекте и технологије.
Бивши начелник руског Генералштаба: Када ћемо коначно почети да у Украјини истински ратујемо
Многи ће зато покушати да своје производе продају великим одбрамбеним компанијама или да их понуде за извоз традиционалним руским купцима оружја.
Руски народни ВИК представља необичан тренутак у историји руске одбрамбене индустрије и војске. Иако је велики део овог система временом прешао под контролу државе, руска војска се и 2026. године и даље ослања на волонтерске иницијативе и стартапове када су у питању поједине кључне технологије, системи и залихе.
Руски војни коментатори помињу широку употребу одређених комерцијалних технологија на фронту – попут радио-станица и сродне комуникационе опреме – које војници набављају уз помоћ руских волонтера.
Успон народног ВИК-а представља занимљив пример одбрамбених иновација у ауторитарном систему и показује да рат није био искључиво пројекат који је водила држава. Бројне волонтерске организације настале су као подршка ратним напорима и настављају да делују и данас.
Иако је стварни утицај народног ВИК-а и даље тешко прецизно измерити, руско-украјински рат показује да креатори политике и даље потцењују значај неформалних облика помоћи и иновација насталих „одоздо“.
Сједињене Државе већ дуже време проучавају начин на који се украјинска одбрамбена индустрија претворила у екосистем одбрамбених технолошких стартапова. Међутим, вреди анализирати и како су противници приступили истим проблемима.
Чак и ако народни ВИК на крају у потпуности апсорбује руски државни систем, део тих људи и стартапова могао би покушати да своје производе и технологије извози другим противницима Запада, попут Ирана, као и разним недржавним актерима широм света.
О ауторима:
Семјуел Бендет је саветник у оквиру CNA програма за проучавање Русије и виши придружени сарадник у Center for a New American Security. Такође је и нерезидентни виши сарадник у програму за Европу, Русију и Евроазију при Center for Strategic and International Studies, као и стратешки саветник U. S. National Drone Association.
Семјуел Бендет (Фото: USNI News)
Мајкл Кофман је водитељ подкаста The Russia Contingency, који је доступан претплатницима платформе War on the Rocks. Он је такође виши сарадник у програму за Русију и Евроазију при Carnegie Endowment for International Peace, где се бави руском војском, украјинским оружаним снагама и безбедносним питањима Евроазије. Пре него што се 2023. године придружио Carnegie Endowment-у, био је директор програма за проучавање Русије у оквиру Center for Naval Analyses.
Мајкл Кофман (Фото: Comment is Freed)
О War on the Rocks:
War on the Rocks (скраћено WOTR) је водећа америчка онлајн платформа за анализу, коментаре и дебате о „стратегији, одбрани, спољној политици и националној безбедности“ .
Основао ју је 2013. године Рајан Еванс (бивши војник и аналитичар) првобитно као подкаст, а убрзо је прерасла у угледни сајт који објављује чланке и подкасте. Кључна одлика је што садржај стварају људи са практичним искуством – бивши официри, ветерани ратова, дипломате, аналитичари и академици који су „били на терену“ и раде „изнутра“.
Публикација је позната по реалистичком приступу, дубокој анализи и квалитету који читају политичари, војни лидери и стручњаци широм света. Слоган им је отприлике: „National security. For insiders. By insiders.“
Кратко речено – то је један од најцењенијих „think-tank“ сајтова у области стратешких студија.
Алексеј Васиљев: Народни војноиндустријски комплекс
Коментар руског војног блогера
(Телеграм канал Алексеја Васиљева)
Проблем лежи у томе што нема брзог одговора на нове организационе промене у Оружаним снагама, које су фактички прешле на другачији начин ратовања, где су јединице формиране од оператера дронова Снага беспилотних система (СБС) постале паралелна, а од децембра и главна армија. Данас Оружане снаге у суштини већ обезбеђују подршку СБС-у. А читав комплекс промена на фронту довео је до значајног погоршања ситуације за нас, осетног успоравања напредовања и слично.
Међутим, да би се брзо реаговало, наша предузећа најпре морају да изађу на крај са текућим тужилачким проверама (наравно, веома „правовремено“ је сада протресати све произвођаче дронова), затим да добију нове наруџбине, пронађу кредитне линије за серијску производњу (ако мислите да произвођачи током рата зарађују богатство – не, новац добијају тек након што испоруче производе, а притом морају и да плаћају порезе, и то при садашњим каматама и фиксним маржама), као и све остале „чари“ рата у мирнодопским условима регулације и контроле.
И готово сви произвођачи размишљају слично – да су за све криви тужиоци и финансијске структуре, „савезници Кијева“, иако то, наравно, није тако. Људи једноставно механички и формално раде свој посао, без икаквог осећаја за оно што је улог за отаџбину. И искрено верују да поступају исправно, јер је све „по слову и духу закона“.
Многима је тешко да прихвате да су формулације мирнодопских закона у очигледном раскораку са стварношћу ратног времена. Отуд и апсурдни захтеви да се пресретачи праве без бојевих глава, класично питање: „А ко ће одговарати ако оборени дрон неком падне на главу?“, и бројни други примери чисто формалног односа према проблему.
„То није у мојој надлежности“, „Дођите после празника“, „Наш службеник је на одмору“, „А ко ће после да одговара?“ – и многе друге фразе, од којих свака појединачно делује разумљиво и оправдано. Али стиче се утисак да читаву вертикалу власти притиска нека невидљива маса потпуног цинизма помешаног са беспомоћношћу.
У стварности, сваки дан значи губитак крви и новца. Сваки додатни дан кашњења у испоруци неопходних решења војсци носи на себи неколико изгубљених живота. Ако већ не смете да захтевате од претпостављених да престану са немаром – замислите крв свог друга који је остављен да трули у шумарку.
Седите и малтретирате људе контролама, цепидлачите због сваког динара потрошеног на додатно службено путовање на полигон – а размислите зашто уопште ометате људе који би, уместо што стоје пред вашим строгим погледом, могли да снабдевају фронт оружјем.
Дакле, ситуација је једноставна: или ћемо сви почети да се мењамо, тражећи и од себе и од претпостављених да се такође промене ради победе – или ћемо изгубити.
А што се тиче претпостављених, у случају пораза већину ће једноставно избацити наглавачке, јер смо сви у истом чамцу и нико их неће чекати ни на Малдивима ни у Швајцарској. Колико год покушавали да себе убеде у супротно – наши непријатељи су им у најмању руку већ наменили потпуно развлашћивање.
Зато је и њима, да би сачували оно што имају, потребна победа. А и на то их треба подсећати, ако аргументи о савести више уопште не делују.
О аутору:
Алексеј Васиљев је руски политички аналитичар, блогер и аутор популарног Телеграм канала „Руски инжењер“ (@rusengineer).
По образовању је ракетни инжењер, дипломирао је на Дњепропетровском физичко-техничком факултету. Радио је у области ракетне технике и ваздухопловства, а касније је постао предузетник. Учествовао је у СВО, бавио се хуманитарном помоћи на ослобођеним територијама (Васиљевка, Бердјанск) и био саветник градоначелника Бердјанска.
Познат је као експерт за савремено наоружање, дронове, енергетику, логистику и војно-политичка питања. Редовно наступа у медијима и коментарише теме рата, технологије и Новоросије. Такође је суоснивач школе оператера дронова.
Његов канал „Руски инжењер“ (више од 100.000 претплатника) посвећен је анализи политике, војних и економских тема са инжењерског становишта.
Са енглеског и руског посрбио и белешке о ауторима написао: Јован Татовић