Три стуба српског идентитета су Светосавље, Косовски завет и искуство Јасеновца, односно претрпљеног геноцида. Они се међусобно допуњују, прожимају, и чине јединствену целину онога што нас чини Србима
Српски орао на згради Патријаршије у Београду (Фото: Tony Bowden/Википедија)
И во је рођен у Србији, али га то не чини Србином. Србин није безлични, бесловесни ентитет, проста физичка чињеница, већ етичка категорија. Србин се не постаје рођењем него на испиту врлина, рекао би Драгош Калајић. Бити искрени Србин у доба постмодернистичког распада свих животворних вредности и потенцијала, није ни мало једноставно, али, како би то сликовито рекао наш највећи песник:
„Тежак в’јенац, ал’ је воће слатко!
Воскресења не бива без смрти.“
У контексту ове Његошеве мисли, поставља се питање шта је то потребно за васкрсење кукавног Српства угашеног, који су то темељи, светионици који би осветлили пут насуканом српском броду. За разлику од народа из нашег окружења, ми немамо потребу да ликове из цртаних филмова имплементирамо у лажне књиге измишљене, националне историје. Ми немамо потребу за силовањем чињеница, за измишљањем упоришних тачака нашег идентитета или да путем кабловског Хистори канала, пласирамо анимације о измишљеним краљевима и њиховим невиђеним подвизима и освајањима.
Нама је већ све дато, ми само требамо да отворимо очи и пробудимо се из идеолошког кошмара у који смо упали формирањем двеју Југославија. Оне су се распале, али њихов трулежни смрад и даље трује наше нараштаје, у свим областима друштвеног живота. Од администрације и спорта, преко забаве и образовања, до политике и културе.
Српски повратак себи, водио би кроз обнову три темељна стуба српског идентитета. Та три стуба су Светосавље, Косовски завет и искуство Јасеновца, односно претрпљеног геноцида. Они се међусобно допуњују, прожимају, и чине јединствену целину онога што нас чини Србима.
Светосавље у најширем смислу, представља есенцију обнове наше државности, коју чини световни и духовни елемент, односно православни поглед на свет. Светосавље је српски израз опредељења за Христа, односно, хришћанство на српски начин, заокружени систем живљења, практично упутство за живот у Христу. Свети Сава је она права, истинска, Христом вођена Промена себе и света. Његов одлазак у манастир и напуштање царских двора и палата, представља симболични преображај, који ће трасирати пут свим највећим Србима и њиховим историјским подвизима. Светосавље је духовни устав српског народа, кроз чију призму ћемо посматрати све историјске и будуће догађаје везане за судбину нашег народа.
Косовски завет је израз заветног карактера нашег народа. Тај Завет је оно зрно, захваљујући коме смо опстали сто година, без државе и без цркве, од пада Смедерева, па до обнове Пећке патријаршије 1555. године.
Косовски завет је једини истински српски референдум, којим смо се определили за Небеско царство и вечност, одбацујући земаљско, пролазно и трулежно. На Косову смо ударили светосавски печат нашем националном духу и карактеру. Онакав си Србин како се односиш према Косову, говорио је владика Николај. Косово је мера свих ствари, српско огледало и заклетва свим будућим генерацијама Срба. Без Косова нема васкрсења српског рода и државе. Одрицање од Косова, није злочин само према нашој држави, народу и историји, него и према Духу Светоме, а знамо какве духовне последице повлачи огрешење о Светог духа.
У савременом контексту – у коме су нам сатанисти и њихови сателити, физички отели Косово – ова света земља може имати и додатну улогу стабилизатора за очување и јачање идентитета и саборности, јер свест о томе да су нам душмани отели темељну идентитетску тачку (у физичком смислу) може да пробуди свест о вечној борби за њено враћање. То би дакле, значило, да борба никад не престаје и да дух мора бити будан, чак и када је тело у дубоком сну.
Јасеновац и други логори из Другог светског рата важан су елемент нашег националног идентитета. Наш великан Жарко Видовић нарочито је истицао важност логорашког искуства у формирању српског карактера. С једне стране, Јасеновац је и упозорење шта ће се десити Србима уколико не формирају јаку националну државу која би била штит и брана националном опстанку. Јасеновац би требало да буде и тачка освешћивања Срба у дефинисању појма политичког непријатеља. Када се одбаци југословенска мрена и титоистичке подвале остаје гола чињеница да су Срби бацани у јаме само зато што су Срби. Тај злочин нису починили ванземаљци, него наши политички непријатељи, са којима смо ушли у заједничку државу и тиме још једном заклали све побијене у НДХ.
Владимир Димитријевић: Још једно србско сунце се угасило на земљи -поводом упокојења Жарка Видовића
У прилог описаној тези о три кључне тачке нашег идентитета, истакао бих и да је наш непријатељ дубоко свестан ове чињенице. Зато је на водећа места која се баве Косовом и Јасеновцем, поставио најгоре од Срба, само дно рајинског менталитета које кува жабу, одриче се Космета зарад флоскуле европског пута и упорно инсистира на умањењу броја убијених у НДХ.
Дакле, у процесу повратка себи, ми, Срби, немамо потребу да лажемо, крадемо, отимамо, измишљамо и снимамо научно-фантастичне секвенце за Хистори канал. Ми само треба да се вратимо на извор, одбацимо лажи и заблуде којима нас црвена, дубока држава трује више деценија, и поново постанемо заветни Срби.
Погледајте још
