Један пример из времена НДХ који баца нешто друкчије светло на проблем послушности
Миле Будак (у средини)
Немачки геноцид над Јеврејима у оквиру Другог светског рата привукао је, осим историчара, и пажњу других научника. Међу њима и психолога. Социјални психолог Стенли Милграм, који је шездесетих година прошлог века извео, касније много понављан, експеримент са послушношћу ауторитету, био је један од њих. Милграм је свој експеримент и креирао да би емпиријски показао колика је послушност једном обичном експериментатору у истраживачком институту, као ауторитету: толика је да доводи до убиства (наравно, лажираног) код знатног процента испитаника, одраслих људи. Још је већа и далекосежнија послушност државним ауторитетима, какав је био, рецимо, Адолф Хитлер.
Теза о послушности ауторитету у објашњењу немачке истребљивачке праксе показала се као ограничена. Не само за ту праксу, него и за друге сличне. Један пример из времена НДХ бациће нешто друкчије светло на проблем послушности, с тим што ће у томе примеру жртве бити Срби, не Јевреји. Можда ће неко рећи да за овај случај није потребан никакав пример, јер се лако даде видети да се ту не ради о послушности. Ипак, биће боље да погледамо изблиза. Павелићев доглавник и један од главних усташких идеолога, Миле Будак, одржао је 26. јула 1941. године у Горњем Косињу, у Лици, говор у ком је неколико пута поновио тезу о три трећине Срба (за клање, за пресељење и за покатоличење, тј. за похрваћење). Говор на косињској пијаци био је подужи, с пуно оцрњивања Срба и најцрњих претњи и најава.
Један косињски Хрват, трговац, после рата је у неком великом друштву казао:
„… До доласка Миле Будака и говора на дан Св. Ане овдје у Косињу, ја бих био у стању спремити и дати вечеру свим Хрватима који би били клали Србе. Али послије говора Будака, ја бих био исто тако у стању и могућности да спремим вечеру свим пунољетним Хрватима у Косињу који не би клали Србе…“[1]
Улица Миле Будака у Славонском Броду
Ако и узмемо да је овај трговац претерао, сигурно се може рећи да није претерао много, односно да је његова слика о промени код косињског хрватског народа приближно тачна. Знатан део земљака овог трговца јесте постао спреман да убија Србе и да пљачка њихову имовину. Уосталом, то су показали догађаји који су уследили неколико дана касније (о чему Д. Ластавица пише подробно у својој књизи). Остаје нам да одговоримо на два питања: шта је Будак учинио да произведе ту промену (да ли је издавао наређења или упутства) и, друго, у чему се састојала и колика је била та промена.
Пре одговора на та питања потребно је да изнесемо две напомене.
Прво, доглавник Будак јесте био државни ауторитет. У то време држава је већ била успостављена, он је у њој био министар наставе и богоштовља и човек веома близак тада врховном државном ауторитету, Анти Павелићу. Здруженост с Павелићем овде је још значајнија, пошто се легенда о Анти ширила хрватским крајевима и пре рата (често се на јавним зградама писало ЖАП, „Живио Анте Павелић“).
„НДХ“ и „ЖАП“ („Живио Анте Павелић“): јули 1990, два месеца након доласка Туђмана на власт – „Срби у Хрватској“, специјално издање „Дуге“ (Извор)
Друго, косињски трговац рекавши „(не) би клали“ није говорио о жељи тамошњих Хрвата (да Срби нестану), него о вољи, спремности или решености (да Србе кољу).
Окрећући се првом питању без даљег се може рећи да Будак, као један од највећих идеолога међу усташким главешинама, јесте агитовао, али није наређивао и упућивао, није у говору јавно давао инструкције (друга је ствар шта је чинио саставши се са члановима усташке организације у Косињу). Држећи говор на пијаци, говорник је надахнуо и охрабрио Косињце римокатоличке вере за клање Срба. Спремио их је да се одазову конкретном позиву на деловање који ће убрзо уследити (Ластавица, стр. 126, 201, 255). И тада ће слушаоци говора на пијаци – и не само они – кренути, већином без униформи, неки чак и без ватреног оружја (један је чак носио нож насађен на колац; Ластавица, 373) да „раде свој посао“…
Дневник бугарског ратног премијера: Павелић признао убиство 400 хиљада Срба у НДХ до пролећа 1942.
У одговору на друго питање треба оценити, да тако кажемо, колика је величина мотивационе промене: да ли се мотив за клање променио од –1 (супротно мотивационо стање), од 0 (неутрално мотивационо стање) или од +1 (позитивно мотивационо стање, побуђеност али недовољна за решеност) до неке високе тачке на скали (рецимо +8). Ако неко нешто чини из пуке послушности, то значи да он осим послушности ауторитету нема неки други лични мотив да то чини, да је мотивационо празан у ономе што је предмет послушности, те да то што ради из послушности – чини скоро механички. Као и код Немаца према Јеврејима, тако и код Хрвата према Србима претходно стање (диспозиција) није било ни –1 ни 0, али овде немамо места да подробније покажемо какво је то мотивационо стање било. Уместо тога, рећи ћемо само то да су нетрпељивост и непријатељство Хрвата према Србима неговани у дугом времену пре оснивања НДХ (наравно, не једнако код свих Хрвата). Другим речима, Миле Будак је одржао ватрени говор, којим није запалио ватру, него ју је само разгорео у пожар.
Косињски Хрвати који су после рата суђени за почињене злочине доста јасно су известили о догађајима пре и после Будаковог говора.
Јован Мирковић: У НДХ нису били усташки злочини већ злочини хрватске државе над њеним држављанима
Прво, усташка организација постојала је у том личком крају и пре априлског рата 1941. године. Усташка заклетва полагала се још 1939. године, ако не и раније (Ластавица, стр. 364).
Друго, у Косињу су се одржавали састанци још пре доласка Павелића на власт, у кући логорника Јосе Фадљевића (исто, стр. 375), на којима се разговарало о доласку НДХ и Павелића, као и о томе да „Србе треба поклати и потући, а њихову земљу као и осталу имовину треба међусобно подјелити“ (стр. 374 и 375).
Треће, пред судом су оптужени Хрвати казивали о томе како су са одушевљењем дочекали успоставу НДХ (стр. 148). Петрановић Паве на суду је исказао како је „био загрижен за усташки покрет“ и пре Будаковог говора, а нарочито од кад је чуо тај говор.
Оливера Драгишић: „Грлом у маказе“ Јована Мирића – геноцид у Јасеновцу и НДХ
Може се рећи да број активних чланова усташког покрета пре оснивања НДХ није био велики и да је напред поменути трговац мислио на њих као малобројне тада спремне да кољу Србе. Заиста, тешко је рећи да је сасвим спремних било много. Број оних других био је сигурно већи, и њих можемо посматрати дуж скале на чијем се једном полу налазе они ретки који су позитивно наклоњени Србима а на другом они који би били спремни под условом да се мало ослободе страха и подстакну. Будаков говор је, с новоуспостављеном њиховом државом, већину њих лако ослободио ситнијих и крупнијих кочница и обзира.
А онда је врло брзо дошло до конкретних акција, које су биле планиране и организоване. Тада се већ могло говорити о послушности, иако не у сваком поједином случају, с приморавањем од стране ауторитета. Већ су успостављене ниже и средње старешине које су одређивале ко ће где ићи и шта чинити у: акцији, у лову на Србе, у чишћењу српских села, у сакупљању и спровођењу људи до затвора или до неке од јама, у спаљивању кућа и народа у кућама… У тој организацији постојале су различите улоге, при чему треба рећи да нису убијали и клали само они „на дну“. Ни њих није примарно мотивисала послушност ауторитету већ нешто друго.
[1] Д. Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић, 2002, стр, 378.