Америчко преузимање Зангезурског коридора на 99 година требало би да уздрма руску илузију да се с Вашингтоном може постићи споразум о узајамној безбједности
Фото: Снимак екрана
(Блог Пола Крејга Робертса, 11. 8. 2025)
Трамп је прије пар дана рекао да нема сврхе састајати се с Путином, да би изненада наредио својим помоћницима да уприличе састанак у року од седмице дана. Дају нам се објашњења да је Путин рекао да је Трампов преговарач Виткоф изложио прихватљив предлог. Путинов преговарач Кирил Димитријев објавио је да се ради о „историјском сусрету у ком ће превагнути дијалог“. Један сањар је објавио да Путин и Трамп „могу измијенити свјетски поредак“.
Ове преране објаве о споразуму и успјеху водиле су даљем романтичарском теоретисању. Један руски коментатор изјавио је да је Аљаска изабрана за историјски сусрет јер „тако јасно отјелотворује дух добросусједства и узајамно корисне сарадње изгубљен током Хладног рата“. Руси који се залажу за интеграцију с атлантистима, чије су срце и интерес на Западу, надају се да ће њихови изрази блаженства, чак и ако то значи предају Русије, превагнути над руским национализмом.
Примјера ради, Путинов преговарач је Кирил Димитријев, номинално Рус, али заправо човјек америчког естаблишмента – дипломац Станфорда и Харварда, који је почео каријеру у Голдман Саксу. Један је од „Младих глобалних вођа“ Свјетског економског форума, на чијој су интернет страници излистана сва његова признања и руске компаније у којима је био директор. Тренутно је шеф Руског фонда за директна улагања и Путинов Специјални изасланик за међународну економску сарадњу и улагања. Је ли Путин за преговарача с Вашингтоном могао изабрати особу с више сукоба интереса?
Никола Н. Живковић: Владајућа елита у Русији и данас је совјетска – дакле русофобска
А каква је ситуација заиста и уклапа ли се у изнесена очекивања?
Не уклапа. Колико видим, Трамп се спрема за „историјски састанак“ са својим руским парњаком а да притом још увијек нема представу какво је Путиново становиште. Трамп је недавно говорио о „мировном споразуму“ заснованом на „размјени територија“, за који подржаваоци Зеленског из Европе кажу да мора бити „реципрочан“.
Али, главни проблем с Трамповим приступом је да размишља о састанку у веома ограниченом контексту окончања војног сукоба размјеном територија, док Путин хоће узајамни безбједносни споразум с Вашингтоном и НАТО који би одмакао НАТО од руских граница. Рат који Путин хоће да оконча је непријатељство Запада према Москви. О рату у Украјини Русија ће се побринути сама.
Путинов циљ крајње је пожељан, јер ће све веће провокације против Москве довести до атомског рата. Али, колико је Путинов циљ остварив?
Рекао бих да није.
Прво, на снази је Волфовицова доктрина. Она за главни циљ америчке спољне политике проглашава спречавање појаве ма какве друге силе која би ограничавала амерички унилатерализам. Неоконзервативци, од којих ова доктрина потиче, и даље су веома утицајни у круговима који осмишљавају америчку спољну политику. Ниједан амерички предсједник ни државни секретар није одбацио ту доктрину. Сам Трамп недавно ју је обзнанио рекавши: „Владам Америком и свијетом“.
Суштина сукоба у Украјини који је режирао Вашингтон је дестабилизација Русије. Је ли Вашингтон одустао од тог циља?
Друго – интерес америчког војно-индустријског комплекса, коме је за моћ и профит потребан непријатељ. По слому Совјетског Савеза створена је „муслиманска пријетња“ ради одржавања профита и моћи, усљед чега је вашингтонским ратовима у XXI вијеку уништено, досад, пет муслиманских држава, уз истовремену подршку израелском геноциду над Палестинцима у новцу, оружју и дипломатски. Вашингтон се сад с Израелом спрема да уништи Иран. Прије неколико дана предсједник Трамп се похвалио да је испреговарао договор с Европском унијом о куповини америчког оружја у огромним количинама за слање у Украјину. Шта ће бити с тим договором ако у Украјини наступи мир? Како ће војно-безбједносни комплекс примити чињеницу да му Русија више није непријатељ? Је ли им Трамп обећао рат с Ираном и/или Кином као замјену?
Треће – ако је Трамп склон миру с Русијом, зашто је недавно по Европи поново распоредио атомске ракете средњег домета, које је предсједник Реган уклонио, уз то шаљући двије подморнице с нуклеарним ракетама у смијеру Русије?
Још важније – зашто је Вашингтон изненада нанијео велики ударац Русији, Кини и Ирану на Јужном Кавказу преузевши на деведесет девет година контролу над Зангезурским коридором, дуж сјеверне границе Ирана с Јерменијом и Азербејџаном? Тај потез Трамповог режима ударац je у срце кинеском Новом путу свиле, Бриксу и руском утицају у некадашњим совјетским покрајинама, којим Вашингтон довршава опкољавање Ирана. Вашингтон отвара нове тачке војног сучељавања с Русијом и њеним савезницима, док Русија узмиче, призивајући тиме даље провокације.
Овај безочни удар Вашингтона на Русију, Иран и Кину требало би да уздрма руску илузију да се с Вашингтоном може постићи споразум о узајамној безбједности. Вашингтон је направио одлучан корак против три силе који показује његову озбиљност у погледу одржавања своје хегемоније.
Руски коментатори ниподаштавају губитак Зангезурског коридора и даље се борећи да се стварност не судари с њиховим надама да ће Русија постати дио Запада.
Прије пута на Аљаску Путин би ваљало да упита Димитријева како се вашингтонско преузимање Зангезурског коридора слаже с „прихватљивим америчким предлогом“ по питању Украјине.
А неко би – ако таквог има – ваљало да упита Путина, Сија и Иранце зашто су поново ухваћени на спавању.
Хоће ли Путина ухватити на спавању и на Аљасци, уљуљкујући га у илузорне снове посредством ликова попут Димитријева?
У своја два изванредна дјела, Први свјетски рат и Узроци Другог свјетског рата, енглески историчар Алан Тејлор објашњава како, приликом суочавања власти са сукобом, заблуда тријумфује над стварношћу. То поново гледамо и у свом времену.
С енглеског посрбило и скратило: Стање ствари