Подвизавајући се без Јеванђеља Христовог као једине науке, црквени кнежеви српски су догму по догму, јеванђелску заповест по заповест подлокавали и одбацивали
Павле Ботић
„Ниједна звер не може да буде тако страшна, као онај епископ који не живи како треба, и који шири погрешно учење.ˮ
Свети Григорије Богослов
Смисао и циљ човековог временог постојања богооткривени су у Свештеном Јеванђељу, у Речи Христовој. На почетку Проповеди Науке Благовести Богочовек нас призива Речима: покајте се и верујте у Јеванђеље! (Мк. 1, 15) Покајање и вера у Јеванђеље, за правоверног хришћанина значе остављање греховних дела и живот по јеванђелским заповестима. Равноапoстолни Николај Жички и Охридски благовести нам да је темељ нашег спасења управо вера у Јеванђеље, у Благу и Радосну Вест Христову[1]!
У Светом Јеванђељу Богочовек Христос само јудејске главаре свештеничке непрекидно изобличава и осуђује. Фарисеји, садукеји и књижевници су по Речима самога Спаситеља синови ђавола, синови оца лажи (Јн. 8, 44), и као такви не могу да приме Истину Речи Господње (Јн. 8, 43). Јер, Богочовек долази у свет да сведочи Истину (Јн. 18, 37).
Свети Јустин Нови (Ћелијски): Беседа у Недељу свих светих 1974.
Јеванђелска паравола о Сејачу и семену (Лк. 8, 5-15) садржи у себи историју сваког човека. Тумачећи духовна значења ове параволе сам Богочовек Христос открива нам мистику и дејственост Речи Божије, указује нам на узроке пропасти и на пут спасења душа људских[2]. Јеванђеље о Сејачу и семену опомиње сваког човека да смртоимани плодови овога света долазе пребрзо, док се до непролазних плодова од Речи Божије долази поступно и споро, ходећи уским путем дуготрпљења и крстоносног страдања[3]. Јер, Реч Божија не пребива у нечистим срцима страшљивацâ, лицемерâ, лажљивацâ, колебљивацâ, самовољникâ, среброљубацâ, пијаницâ, развратникâ, богаташâ, властохлепникâ, гордоумникâ, идолослужитељâ, великашâ. Људскoj личности која не држи Реч Божију у срцу дуго и дуго, искључиво и само Реч Божију, срце се не може загрејати вером, те му се ни душа од смрти не може спасити![4] Реч Божија се чува у чистим срцима људским Светим Тајнама и Светим Врлинама Цркве Христове, и успева само на њиви на којој је Она једини усев[5]! Стога Црква Христова брани свим својим члановима да самовољно и самостално тумаче Свето Јеванђеље, изричито заповедајући да се сваки хришћанин строго држи свештених тумачења која су нам дали Свети Оци надахнути Духом Светим[6].
II
У Васкршњој посланици СПЦ коју су потписали Патријарх Порфирије, сви митрополити и сви епископи СПЦ, стоји да је место сусрета човека са Васкрслим Христом Света Литургија, на којој се Христос открива и дарује кроз Свету Тајну Евхаристије[7]. Премда се на свакој Светој Литургији чита предвиђено јеванђелско зачало, Светог Јеванђеља Христовог као темеља апостолске вере, као првог и последњег свештеног Места сусрета човека са Безгрешним Богочовеком, као Залога спасења у овој посланици нема!!! Реч Логоса Очевог Која беше у почетку (Јн. 1, 1), кроз Коју је постало све што је постало (Јн. 1, 3), Која неће проћи и када небо и земља прођу (Мт. 24, 35), Којом (држећи је) доказујемо љубав послушања према Тројичном Богу (Јн. 14, 15), Која је исцељивала болесне и васкрсавала мртве, без Које по Речима самог Спаситеља нема спасења (Лк. 8, 12; Јн, 5, 24), за све архијереје СПЦ није Мистични простор сусрета Богочовека и човека! Архијереји СПЦ верују у Васкрсење без Јеванђеља Васкрситеља, Којим је откривена Тајна Воље Божије (Еф. 1, 9), и без Којег по речима Првоврховног апостола Павла нема живе, апостолске вере (Рим.10,17)! Примајући славу један од другога (Јн. 5, 44), српски свештенички главари су Благовестну Науку Господњу заменили бесловестним откривењима људским и некрштеном универзитетском теологијом самоспасења. И по службеној дужности уверени су да ће без јеванђелске жртве, самоодрицања, покајања, остављања себе и ношења крста свога страдања[8], сачувати душу своју пред Спаситељем, заборављајући да се Спаситељ не да обмањивати! Јер, Путеводитељна Реч Богочовека има апсолутна, неизменљива, обавезујућа, целебна значења: ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља ради, онај ће га сачувати! (Мк. 8, 35)
Подвизавајући се без Јеванђеља Христовог као једине науке, црквени кнежеви српски су догму по догму, јеванђелску заповест по заповест подлокавали и одбацивали, потврђујући новозаветну истину: Семе Речи Христове и не може бити примљено у трновита, нечиста људска срца. Лишени страха Божијег, српски архијереји благосиљају и другим крштеним душама да верују неоптерећени послушањем Христовом Јеванђељу! Одбацивши Заповести Јеванђеља које спасава само ако се у целости држи онако како је дато од Спаситеља[9], српски архијереји „оставили суˮ Сина Божијег, Господа Исуса Христа, са Десне стране Оца у Царству Божијем, благословивши Му да се у времену може јављати двојако: Духом Светим кроз покајане епископе који пастирски управљају Речју Истине Христове, и окултно кроз непокајане епископе који најамнички управљају Речју Истине Христове!!![10]
Тридесетих година двадесетог столећа Свештеномученик Јован Рапајић будио је српски народ потресним и страшним сведочењем: у Српској Православној Цркви световна наука има превласт над Јеванђелском науком, и Свештено Писмо Господње постало је тек један подупирач за најлибералније теолошке конструкције, којима се све да оправдати![11]
III
Нема јеванђелске вере у факт Васкрсења Христовог без даноноћне борбе против сопствених телесних и умних страсти.
Човека који слуша и извршује Реч Божију Господ Христос назива мудрим, док човека који слуша Реч Божију, али је не извршује, назива лудим! (Мт. 7, 24-26) Мудрог човека зли дуси или искушења не могу оборити, док је пад и распад лудог човека пред демонским ударом страсти и зала неминован.
Није историји Цркве Христове непознато да су поједини јересијарси (патријарси, епископи, свештеници) попут Диоскора Александријског, Македонија првог Цариградског, Несторија Цариградског или Арија презвитера Александријског, у стању богопобуњености примали Свету Евхаристију, али су остајали упорни у богохуљењу на Вољу Речи Христове.
Пре него што ће издати Безгрешног Богочовека, Јуда је недостојан примио Тајну Тела и Крви Христове, док се највећи између жена рођених (Лк. 7, 28), Свети Јован Крститељ и Претеча причешћивао једино Светом Вољом Божијом! Раскајани Јуда се обесио, а усековани Свети Претеча је и сада и свагда у Небеском Царству Божијем.
Света Евхаристија која јесте дело Благодатне Силе Духа Светога, дејствује животворно и обесмрћујуће само на смерно и скрушено људско срце богопослушања[12]. А све што није од Еванђеља и по Еванђељу, недостојно је Господа Христа, и чини човека недостојним Светог Причешћа!!![13]
Христоумни Свети Николај српски просвећује: дужност сваког епископа Христове Цркве је да проповеда Јеванђеље, да благосиља, да даје дарове и да штити правду од неправде![14]
Разоваплоћење Јеванђеља Христовог, непримање Светосавског и Косовског завета, предаја српских светиња у Македонији македонској нецркви, бацање анатеме на Никеоцариградски Символ Вере, екуменизам, фарисејство, мамонизам, епискополатрија, клерикализам, кривотворење броја страдалих српских Мученика јасеновачких, идолослужење антихришћанском и антисрпском режиму Александра Вучића, клеветање правдољубиве и христочежњиве омладине српске…, само су највидљивија дела вере „светихˮ Кајафа српских!
Једини непогрешиви пут ка спасењу је непоколебљиво следовање јеванђелским заповестима и Духовданом Учењу Светих отаца Цркве, уз одлучно удаљавање од сваког световног учења и од сопствених схватања![15] Издвајати било коју Свету Тајну или Свету Врлину Цркве Христове као самодовољну и једино спасавајућу дело је магијске свести.
Изворна Црква је по Вољи Очевој, Њено Тело је Богочовек Христос, Њена Душа је Дух Свети! А бити у Тројичној Цркви значило је и значи живети Еванђељем и по Еванђељу…[16]
[1] Свети Николај Жички и Охридски: Од црви до богова (Љубостињски стослов), манастир Успења Пресвете Богородице, Подмаине, Будва, 2016, стр. 9.
[2] „Сјеме је Ријеч Божија.
А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима Ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу.
А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају Ријеч; и ови коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну.
А које у трње паде, то су они који чуше и живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода.
А које је на доброј земљи, то су они који чувши Ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује, нека чује!ˮ (Лк. 8, 11–15)
[3] Вид. Свети Николај Жички и Охридски: „Јеванђеље о Господу Сејачуˮ, Омилије, Сабрана дела, Књига друга, СПЦО, Линц, Слово, Шабац, 2001, стр. 240.
[4] Нав. дело, стр. 240.
[5] Исто, стр. 240.
[6] Свети Игњатије Брјанчанинов: Енциклопедија Православног духовног живота, прев. Младен Станковић, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2018, стр.162.
[7] Вид. НСПМ, Београд, 20. 04. 2025; сви наводи дати су према адреси www.nspm.rs, [s. p.].
[8] Господ говори народу Божијем, својим ученицима и свима нама: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде.ˮ (Мк. 8, 34)
[9] Вид. Преподобни Јустин Ћелијски: Тумачење Посланица Прве и Друге Коринћанима, манастир Ћелије, Ваљево, Београд, 1983, стр. 203.
[10] „По Вазнесењу на небо Он (Исус Христос, прим. П. Б.) је Духом Светим и даље присутан овде, али сада у ҆другом обличју҆, т. ј. у личности онога који служи Свету Литургију, т. ј. Епископа (односно свештеника), који је икона Христа.ˮ
[11] Свештеномученик Јован Рапајић: Педагошки лик Доситеја Обрадовића, Стање ствари, 10. 02. 2024, http://www.stanjestvari.com, [s. p.]
[12] „Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој.ˮ (1. Кор. 11, 27)
[13] Преподобни Јустин Ћелијски: Тумачење Посланица Прве и Друге Коринћанима стр. 150.
[14] Свети Николај Жички и Охридски: Војловички стослов, манастир Успења Пресвете Богородице, Подмаине, Будва, 2016, стр. 21.
[15] Свети Игњатије Брјанчанинов: Енциклопедија Православног духовног живота, стр. 167.
[16] Преподобни Јустин Ћелијски: Тумачење Посланица Прве и Друге Коринћанима, стр. 262.