Реч „искање“ се упућивала деци: „Ишти од бабе“, „Ишти у оца“… Децу на селу нису учили да се обраћају са „молим“ – сматрало се то понижавајућим и за дете и за родитеља. Децу су у граду учили да се обраћају мољењем
Фото: Википедија
Много наших речи нестало је из употребе. Некада су деца играла ногомет, или су се просто лоптала. Данас играју фудбал, остао им је само рукомет.
Једна од несталих речи за којима жалим је реч искати. Некада давно та реч се упућивала деци: Ишти од бабе, Ишти у оца… Децу тада на селу нису учили да се обраћају са молим – сматрало се то некако недоличним, чак понижавајућим и за дете и за родитеља. Деца су молила у граду, ту су децу учили да се обраћају мољењем. Уосталом, на селу деца нису ни имала бог зна шта да ишту осим онога неопходног – да утоле глад или жеђ, да се угреју, да добију неки стари предмет за своју игру – а што је било у домену родитељских основних дужности да пруже. Штошта преко тога било је могуће купити, у дућану или на вашару, али то је било ретко. И то су деца искала, без мољења, ако су била у прилици. Оно основно није ишло за молити онога коме је у основној обавези било да то пружи свом детету. Овај стари свет сиромаштва, сеоски свет без мољења, памтим из свог детињства. Скоро све играчке правила су сама деца.
После је дошло тражити на место старог искати. Неколико нових генерација деце престало је да ишту, упућивана су да траже – од оца, мајке, тетке. Лако је видети да та реч има друго значење него реч искат, а тим другим значењем она је већ закорачила два корака ка следећој новој речи коју деца упућују родитељима.
Одскора, наиме, деца више и не траже, камоли ишту. Ни у граду ни на селу више их томе нико не учи. Деца сада хоће. Хоћу чоколаду, Хоћу да ме носиш, Хоћу телефон… Том речју деца не ишту, не моле и не траже, она захтевају. И захтевају нешто што није у подручју нужног, основног, што родитељ јесте дужан да пружи. Деца захтевају преко тога, обавезују своје родитеље на пружање онога што није на списку основног и неопходног. Да ли ће родитељ да се повинује захтеву друго је питање, али његово толерисање дечјег говора захтевности је већ корак узмицања. Јесте да он може да испоставља детету своје захтеве – што се сматра делом васпитања – може да буде веома успешан у томе без оштрине или грубости, може и да створи пристојно дете, али је стари систем улога родитељ – дете већ начет. Јер, сада се све чешће чује како родитељ моли дете да (не) учини нешто. Породица постаје педоцентрична. И не само породица.
Реч хоћу припада говору воље, а не жеље. Реченички наставак те речи садржи неку особну радњу: Хоћу да довршим (доручак, посао итд), Хоћу да идем (у шетњу, на час итд). У деце се, међутим, најчешће чује наставак у виду упућивања на предмет жеље (Хоћу лопту, чоколаду…) или на радњу одраслог (Хоћу да ме носиш, да ми даш, да ми покажеш…). Тачно је, наравно, да и одрасли може да ту реч продужи навођењем неке радње друге особе, као што родитељ говори детету: Хоћу да вратиш то назад, Хоћу да седиш мирно и сл., што је, како видимо, модификовано заповедање.
Промену од искати до хтети наводим овде тек као један прозор у промене у иначе сложеном односу између деце и родитеља. Много је чинилаца и димензија у томе односу, али на овом месту морамо да се усредсредимо само на један аспект. А речи јесу аспект који штошта казује.
Јован Мирић: Поређење америчких и совјетских цртаних филмова за децу
У психологији се најчешће тврди да је људско новорођенче најбеспомоћније биће у живом свету – а то је погрешно. Није то погрешно стога што постоји неко друго биће које је још беспомоћније од људског новорођенчета, него је погрешка у речи беспомоћност. Тачно би било рећи да је људско новорођено дете најнемоћније биће и зато ужива највећу помоћ (која се зове брига или нега). Разлика између немоћи и беспомоћности је огромна. Као немоћно биће, дете је неспособно за самосталну адаптацију и опстанак па му то обезбеђује одрасли (адаптација преко другог). Мора се, међутим, рећи да и дете располаже урођеним средствима моћи, и у почетку је плач главно од тих средстава. Плач на одраслог делује као притисак: да учини нешто што би отклонило узрок плача. Доста брзо дете научи да користи плач као средство изнуде разних родитељских „услуга“. Дакле, плач није средство непосредне адаптације на средину – оно је средство које делује преко одраслог и рано почиње да се користи не само у функцији адаптације него и као инструмент за додатне добитке.
Тако стоје ствари на биолошком нивоу. Ваља рећи, наравно, да у људском друштву и у култури ствари нису исте као у биологији. Сложенији су путеви адаптације и опстанка. Да бисмо пришли ближе томе стању згодно је да почнемо од једног удаљеног – да не кажемо екстремног – примера.
Када су моји родитељи били деца, давно у личким планинама, ствари су у основи биле друкчије него што су данас. У томе старом свету пасивних крајева рад је био основни начин борбе за опстанак (што рад данас није), а живот се обезбеђивао отимањем непосредно од природе (данас је природа отишла у неки даљи план). Деца су тада у породичној економији била инвестиција (данас су трошак); рано су укључивана у рад (у породици) и одрастањем обучавана да раде и стварају нови живот и за живот. Рађало се више деце, и знам за породице са шеснаесторо. Деца су и умирала, најчешће од заразних болести – што је био један од чинилаца природне селекције. Мало ко је у та времена одрастао а да није упознао и глад. И разне друге недаће. Биологија је била одмах ту, прожимала је цео живот.
Породица је била патријархална, са детаљно разрађеном узрасном хијерархијом. Деца су учена послушности, што је, између осталог подразумевало да моћ окрећу према физичкој средини (кроз игру и рад) и никад према старијима (у првом реду родитељима, али и старијој деци). Психологија располаже бројним истраживачким налазима који јасно показују да се већ у интраутерином периоду формира позитиван осећај према оном што већ постоји и понавља се непосредно напољу (тј. што је старије од његовог рођења). Послушност је олакшавала деци да, прихватањем воље одраслог, полако преузимају саморегулацију на себе и да своју вољу ослобађају од подређености тренутним жељама. Поред осталих чинилаца и то је пружало основу да се дете оспособи за улагање воље и труда како за осамостаљивање тако и за остваривање дугорочних циљева (за стварање породице и подизање новог потомства).
Дечји захтеви, они који иду преко основних потреба, могу се третирати на различите начине (различити режими поткрепљења) и на различите начине комбиновати са различитим родитељским захтевима и емоционалним односом. Та сложена динамика током одрастања детета може се у истраживачке сврхе поједноставити (рецимо, свести на две димензије, као што је урадила Дијана Баумринд), али у нашој средини психолошка истраживања са том темом нису вршена. Психолози који раде у пракси са децом и родитељима имају бољи увид него научници на факултетима у оно што се догађа у нашим породицама.
Ако занемаримо све бројне садржаје у односу родитељ – дете и усредсредимо се само на родитељски третман дечјих захтева формулисаних језиком хоћу, можемо посматрати, рецимо, да ли родитељи постављају – или не постављају – узрасно одговарајуће захтеве (када се дете навикава на тоалет, на самостално облачење, на радне школске навике и сл.) и утврдити, као што је утврдила школски психолог у једној основној школи, следеће: од 7-8 одсто ђака првака који пре 25 година нису умели да зашнирају ципеле дошло се ових година до само 7-8 одсто деце истог узраста који то исто умеју (притом треба занемарити чичак-траке).
Од раног дечјег коришћења плача за потребе изван оних насушних, па до захтевања кроз хоћу-говор, лако се долази до родитељске претеране попустљивости и свакодневног угађања свом потомку у овом и оном. Угађање свакако није вид одговорне бриге о детету. Гледајући како се кроз време мењају речи од искати и тражити до хтети можемо видети како се истим путем иде од жеље до захтева и ултиматума. Ултиматума за обе стране!
Али не мислим овде да оптужим децу, далеко било. Штавише, не мислим ни да је проблем код деце – само се питам како ће та деца доћи до самосталног одговорног живота одрастајући без одраслих.