Запад ће покушати све за Трампову што бољу позицију за преговоре – не за мир, већ за наношење завршног ударца Русији – организацију новог „фебруара 1917“ у Москви
Александар Лукашенко (Фото: Sergei Sheleg/BelTA/Handout via Reuters)
(Телеграм канал Сергеја Русовa, 17. 12. 2024)
Како сам писао прије неколико мјесеци, око Бјелорусије се, очекивано, почињу гомилати облаци. Пропали предсједник и западна марионета Тихановска дала је интервју украјинским општилима у ком отворено наговјештава сценарио насилне промјене власти. И тај сценарио постепено се оваплоћује.
Побједа Доналда Трампа на изборима у САД и раздобље до његове званичне инаугурације 20. јануара 2025. не само што су до крајности заоштрили ситуацију за Русију (од 19. новембра почели су ракетни удари НАТО по нашој међународно признатој територији), већ су, по први пут од кризе 2020, створили непосредну пријетњу Бјелорусији, гдје би јануара 2025. требало да се одрже избори за предсједника. Као и увијек, они ће имати само формални карактер – Лукашенко је већ тридесет година на власти и нема намјеру да оде.
Русија и Бјелорусија имају заједнички стратешки проблем – сва стабилност и у једној и у другој држави не почива на моћном јединству елите и народа земље, идеологији и индустријској моћи. Не. Сва стабилност виси на тананој нити личности једног човјека – Путина, односно Лукашенка. Прекине ли се та нит, сва „стабилност“ одмах ће се урушити, и под нагомиланим проблемима разбити у парампарчад.
Зашто се онда не суочавамо с том смртном опасношћу као јединствена, већ као двије, додуше савезничке, али веома различите државе – са својим циљевима и задацима, са својим виђењем процеса у свијету и својим мјестом у њему? Ко је за то крив?
Кривица Русије
Није тајна да се по распаду СССР по Руски свијет погубна совјетска политика подилажења националним ободима на рачун руских земаља и руског народа не само одржала, него јој је удахнут нови живот. Руска земља посљедњих четрдесет година изумире и пропада, затварају се школе, болнице, образовне установе, људи бивају лишени будућности и животне перспективе. А новац покраден од те „оптимизације“ иде на школе у Таџикистану, штедре кредите Бјелорусији и другим чланицама Савеза независних држава, на „пријем“ миграната из читавог свијета и њихову адаптацију, давање држављанства и исплаћивање социјалних бенефиција.
Данашња либерална Русија није заинтересована за прави савез и присаједињење Бјелорусије Руској Федерацији, јер то противурјечи стратегији из 1917. – разбијања јединствене руске државе на одвојене феуде, и једног руског народа на митске Русе, Украјинце и Бјелорусе. Са стране РФ не налазим друго објашњење за непостојање јединствене државе. Плус, Путин је као политичар и човјек начисто слабији од Лукашенка по моралним и вољним својствима. Лукашенко је то већ више пута доказао.
Кривица Лукашенка
За своје тридесетогодишње владавине Лукашенко је чврсто повјеровао да је Краљ Сунце – „Држава – то сам ја“. Он сасвим искрено сматра да је спасао Бјелорусију током беспутних деведесетих (што је чиста истина). И као захвалност за то људи су му дужни бити вјечно благодарни и помирити се с монархистичком владавином моћу опијеног старца, који вам свакодневно искаче и из фрижидера (што је и сам признао током кризе 2020). Управо тај умор бјелоруског становништва од Лукашенка у знатној мјери допринијео је првобитном успјеху прозападног мајдана 2020. Но, он је и тад одбио да оде – јер су за њега власт и живот постали исто, и растанак с једним значи растанак и с другим.
Александар Лукашенко: Не дам власт, нису ме због тога изабрали
Друга Лукашенкова кривица пред Руским свијетом је русофобија. Он искрено презире Русе, сматрајући их људима другог реда спрам Бјелоруса, које је назвао „Русима са знаком квалитета“. Живјео сам у Бјелорусији и више пута био свједок како се односе према Русима – као странцима из огромне и страшне империје, који могу нарушити спокојство пријатног европског бјелоруског дома. Притом Бјелорусија живи на рачун Русије, а из Пољске и Литваније добија само клетве. Но, Русија се сматра бандитском, пијаном и у шакама олигарха, а Литванија и Пољска узором и свјетлом на крају тунела свијетле европске будућности. Такав дух у бјелоруском друштву створили су Лукашенко и његов вјерни послушник Макеј, који је већ отишао с овог свијета.
Током своје владавине Лукашенко је толико очистио политичко поље од свих који подржавају Русију или су просто етнички Руси да је сва власт у Бјелорусији постала прожета проукрајинским воњем. Утолико више што бјелоруски и украјински национализам имају много заједничког, водећи се једним јединим начелом – да Украјина и Бјелорусија нису Русија. Због чега је иначе забранио Бесмртни пук и дао чувену изјаву да Отаџбински ратови 1812. и 1941. „нису наши ратови“, и да су у њима Бјелоруси тобоже били жртве империјалних амбиција Русије!
Је ли се онда чудити што се као резултат одбијања либералне Русије да склопи прави савез и незајажљивих амбиција Лукашенка наша „савезна држава“ послије двадесет пет година постојања претворила у фарсу? Јачамо везе у војној и економској сфери, али смо потпуно заказали у политичкој интеграцији. А управо због ње је и замишљен нови савез – као геополитички пројекат будуће јединствене државе и јединственог народа!
Лукашенко сад наставља с вишевекторском политиком. Дјелује као да нам је вјерни савезник, истовремено јавно изражавајући наду да ће остати по страни, неуморно истичући своју независност сваком приликом. Примјера ради, покушава постати пуноправни учесник у будућем преговарачком процесу о Украјини. А добивши од Русије тактично нуклеарно оружје, уз обећање да ће добити и „орешник“, уобразио је да је постао главнокомандујући Руских стратешких ракетних снага, и у Савезну државу активно позива и друге државе (на примјер Казахстан), нудећи им, нејасно у чије име, заједнички нуклеарни кишобран.
Лукашенку рат није потребан, што је сасвим разумљиво и објашњиво. Његова војска је мала, и није искушавана у борби. Неопходно је, међутим, схватити и да Запад и НАТО никад неће прихватити његово играње на неутралност и мирољубивост – они су Бјелорусију осудили на безусловно уништење, баш као Русију и Украјину. Уз то, управо на Бјелорусији (као на савезничкој, али правно ипак држави независној од Русије) НАТО може разрадити сценарио проширења Трећег рата и директног увлачења нових учесника.
Биљана Митриновић: Чешка веза „покрива” атентат на Лукашенка
За то је довољно физички ликвидирати Лукашенка (а покушаја је већ било), одријешити руке украјинским и бјелоруским фашистима с циљем заузимања дијела бјелоруске територије, гдје ће бити формирана „нова власт“ на челу с „предсједником“ Тихановском, која ће у име „нове Бјелорусије“ прогласити ништавност свих претходних споразума с Русијом. А онда ће у Бјелорусију, као званично позвани „миротворци“, ући војске Пољске, Литваније, Летоније и Естоније (и то као регионални играчи, а не у оквиру НАТО, да би се избјегло позивање на Члан 5 о узајамној помоћи). Јасно је да ћемо ми одмах притећи у помоћ, и поред украјинског добити нови фронт – бјелоруски, који ће изискивати нове снаге, оружје, ресурсе, којих је ионако изузетно мало.
Коначно, подсјетио бих све миротворце који без даха чекају на закључење мира у Украјини с Трампом: Запад тренутно нема ниједан разлог за заустављање рата за уништење Руског свијета – Русије, Украјине и Бјелорусије. Од времена догађаја из 1917. непријатељ није био у тако повољној геополитичкој ситуацији за коначно рјешење Руског питања.
Током три године ратни Молох „спалио“ је, с обе стране ратишта, на стотине хиљада на Западу омрзнутих Словена. Притом су губици НАТО остали на разини статистичке грешке. Натовци су све застарјело оружје из доба Хладног рата гурнули у Украјину, упоредо у правом боју испитујући своје нове системе наоружања, руковања и логистике. С почетком Трећег свјетског рата западни војноиндустријски комплекс доживљава процват, као у вријеме Првог и Другог. Потребно је много оружја, и то најбољег – прије свега за израелски и украјински фронт, одакле ће се рат мало по мало (као децембра 1941) ширити на азијско-пацифички рејон.
Сама Русија озбиљно је ослабљена не само неминовним губицима у људству и техници током три године рата, већ и разорним либералним економским и социјалним „реформама“ претходних тридесет година, као и демографском и миграционом катастрофом. У Москви сједи моћна „пета колона“, спремна на свакојаку издају ради жељеног мира са Западом, ради ког је љета 2023. и организовала оружану побуну унутар Русије. Либерална Русија нема никакав сопствени пројекат за будућност (препород јединствене државе и социјалне правде) који би ујединио елиту и друштво суочено с унутрашњим и спољним пријетњама.
Запад све то види, и успјешно усмјерава догађаје како му одговара. И неће поштедјети ни либералну Русију, ни лукашенковску Бјелорусију, чак ни бандеровску Украјину. Као што није поштедјео Руску империју 1917. ни СССР 1991. Сад му је на нишану Бјелорусија. Истовремено и Придњестровље, Крим и пограничне области РФ.
Непријатељ може ударити гдје год му одговара, јер има стратешку иницијативу. И то ће сигурно и покушати, да би до 20. јануара 2025. Трампу обезбиједио што повољнију позицију за преговоре. Не за склапање мира с Русијом, већ за наношење завршног ударца – организацију новог „фебруара 1917“ у Москви.
С руског посрбило: Стање ствари