Као што је младост, коју познајемо под оним узвишеним именом „1300 каплара“, или младост на Кошарама, знала зашто се боре, тако и ова младост зна зашто се бори. И онда и сада – правда и право су били вредност највиша
Извор: Друштвене мреже
У овим заиста вуненим временима, у прилици смо да видимо младе људе који својим природно-ипостасним даровима пројављују жудњу, даровану од Господа, ка свом усмерењу према правди, љубави и моралу крстом осењеним. То се, срећом, из наших цркава препуних младог света прелило и на улице и градске тргове широм Србије. Смиреност и одлучност да се истраје на том тешком путу за свако су поштовање. Јер, као што није лако младом човеку да сваке недеље и празника буде у цркви, тако није лако и свакога дана бити на факултету, у школи, на улици, по киши, снегу… Једино неко ко никада није препешачио већу раздаљину од своје куће до пијаце може са ниподаштавањем да говори о студентима и средњошколцима који, својим пешачким и тркачким маратонима, раширише искре наде по свим крајевима наше Србије.
Као што је младост, коју познајемо под оним узвишеним именом „1300 каплара“, или младост на Кошарама, знала зашто се боре, тако и ова младост зна зашто се бори. И онда и сада – правда и право су били вредност највиша.
Зато и (не) разумемо оне аналитичаре који, превидевши онај дубоки наклон старине из неке „српске забити“, начињен у знак захвалности и поштовања српској младости која је пролазила покрај његовог имања, могу са фарисејском гордошћу да омаловажавају студенте и ђаке говорећи: о паралелним универзумима – као да су они баш у правом универзуму; да су у заблуди и да патријарх Павле није подржао њихове колеге из 90-их година прошлог века – читајући неке записе и подсећајући их да су путеви према паклу поплочани добрим намерама; да систем може да пукне, а када пукне, на реду је црква – заобилазећи и скривајући чињеницу да је црква изнад (политичког) система, или би тако требало да буде, као што је некада била изнад система у време турске владавине, или сада на Косову и Метохији; да су обојени страни плаћеници – а донедавно су на сајту Савезне скупштине имали онај „плаћенички знак“; да су уставокршитељи – јер онемогућавају другима слободу кретања, итд., не наводећи да ли међу њима самима има „уставокршитеља“. И оно мистично – извукоше из политичке архиве некакве пленуме и уведоше директну демократију, па не знају ко им је лидер, мада знају да њима руководе невладине организације и медији – које наша влада, односно грађани финансирају.
Ина Пламенац: Праштајте обичнима и простима што би волели да сте и ви као патријарх Павле
И наравно, у складу са задатим тезама, сви од реда су (били) за дијалог. И ту мантру, и поред очигледно присутног монолога, сви понављају. Уз неизбежни додатак – да им је жао што нема одговора високохуманом и лековитом предлогу и што пружена рука помирења није прихваћена. Притом не наводе резултате дијалога са синдикатима просвете и реакцију чланова тих синдиката, као и саркастичан коментар на резултате дијалога са представницима универзитета у Београду.
За допуну новог схватања дијалога потрудише се политичари и бројни аналитичари који себе воле да виде као велике хуманисте и патриоте, означивши ове младе људе као: руљу, имбециле, ленштине и нераднике, пропале револуционаре, црвену банду, бољшевичке пленумаше, итд. На жалост многих литургичних људи и један српски митрополит, из Лазаревог града Крушевца, потрудио се да да допринос „обогаћивању“ политичког новоговора, уводећи једну нову, до сада неизговорену синтагму – српске усташе.
Полемика владике Давида и шесторице епископа СПЦ о „српским усташама“
Страшно!
А студенти? Чују те атрибуте којима их „ките“, ћуте и иду својим путем.
Буде Србију и не стиде се ни оне једне јабуке коју им пружа старица крај пута, ни жуљева, похабаних патика, умора, болова. Ходају, трче, возе бицикле и обилазе своју земљу Србију, са својом заставом у руци, својом химном на устима, својом јабуком и својим орахом у џепу. Исмевали су их и због ћирилице, светосавља и православља, што загледани у небо држе чврсто ноге на земљи, што носе искру, ону Његошеву извиискру, којом осветљавају путеве и путељке будећи наду и веру у човека, и могућност бољег и правичнијег уређења државе.
Осмех приликом привођења оптужене за бацање јаја (Фото: x.com)
Почеше у Новом Саду, придружи им се својом бројношћу Београд, па потом Крагујевац, па Ниш, па поново Београд. Ти већи српски градови окупише много младих људи, њихових старијих суграђана, родитеља, бака и дека. И ти градови показаше шта је гостопримство – оно српско, слога, саборност око идеје у чијој основи су право и правда – за све. И као да се цела Србија нашла у тим градовима. Последње, оно недавно окупљање у Београду, 15. марта 2025. године, био је њихов дипломски испит из зрелости, када се показује, у том једном раду, зрелост мисли и идеја – за којом се иде, истраживачка спремност и знање да се чињенице које се износе у дипломском раду поређају и сложе у разумну и сврсисходну целину, и оно најважније – какву корист твоја струка и друштво имају од тог дипломског рада.
Вредност тог „15. за 15“ скупа у чињеницама је да су: а) Први прогласили тријумфалну победу, б) Други исказали огромно разочарење што није дошло до револуционарног упада у зграде које симболишу систем, в) а Они, студенти дипломци, сачуваше народ од страшног крвопролића, чије могуће размере су се виделе при крају петнаестоминутне тишине коју је прекинуло нешто, јесте/није некакво звучно оружје.
Дуго су најављивани инциденти, крвопролиће, оштра и одлучна реакција полиције, а ако затреба и војске. У томе је „велики допринос“ могућем крвопролићу дао један од аналитичара, када је ускликнуо: Полицијо, поступи по наређењу.
Ето, у тим спасоносним решењима које су студенти пронашли огледа се вредност њиховог дипломског рада. Божјом промишљу показаше да су Светосавска деца, која прво напунише цркве, а потом и путеве и тргове малих и великих насеља и градова ове наше Србије.
Показаше, свима нама, да су кáдар кадар, који уме да мисли, воли све људе и своју земљу Србију. И показаше, речено парафразом стихова песника М. Вуковића, како расту у висину – да их сви виде, шире руке у ширину – да нас све пригрле, корене се у дубину – да чврсто стоје на својој земљи.
И није готово, тек је почело.
Кáдар кадар!
ИСПРАВКА: Грешком уредника у наслову и у тексту био је погрешан акценат у речи кâдар (хвала Зорану Старчевићу, 28. 3. 2025. у 22:37.