Појавио се слој неке врсте академских супермена који заиста знају више него деца сличног талента у ранијим генерацијама. С друге стране, просечна деца често немају појма ни о основним стварима
Жељка Бутуровић (Фото: K1/Снимак екрана)
Када је реч о образовању, и уопште, младима, често се чују две опречне приче. Према једној причи, данашња деца уче мање него ми некад, наставни програми су разводњени, оцене им се масовно поклањају, не тако мали број се мучи са обичним читањем и после неколико година школовања. Наставници на факултетима се жале да бруцоши на факултете долазе мање спремни, појачава се потреба за допунском наставом. Све то илуструје овај популарни мим:
Важно је да приметимо да ово уопште није неки српски феномен. И у САД се чује иста прича – да су милиони студената недовољно спремни за факултетско градиво, да се оцене деле шаком и капом, да студенти немају капацитет да прочитају књигу до краја.
С друге стране чује се и нешто потпуно супротно. Да су данашња деца толико заузета својим школским и ваншколским обавезама да немају ни секунд слободног времена; новине пишу о средњошколцима који покрећу успешне бизнисе, освајају медаље на међународним олимпијадама из више предмета, објављују научне радове, региструју патенте… За упис на елитне факултете у САД се сад очекује да су ђаци савладали и мултуваријабилни калкулус и течно причају стране језике, и да су капитени спортских тимова, концертмајстори у својим оркестрима који и волонтирају неколико стотина сати сваке године… Родитељи чије су деде и прадеде дипломирале на Харварду се свакодневно упозоравају да је данас далеко теже уписати Харвард/Станфорд/МИТ него у њихово време.
Како је могуће да се професори универзитета жале да њихови студенти нису у стању да прочитају књигу до краја, а да истовремено коментаришу да данас обични кандидати за упис на докторске студије (дакле, дипломирани студенти) већ иза себе имају више истраживачког рада него што је некад било потребно за докторат, а, пре неколико деценија, и професуру? Како је могуће да се у средњим школама у САД учи градиво друге године електротехничког факултета, а опет, да се на факултетима уводи допунска настава због великог броја недовољно спремних студената? И, ако нико ништа не учи, зашто је толико тешко уписати МИТ?
Моје мишљење је да практично универзална доступност знања довела до огромног раслојавања међу децом које креће од најмлађих дана. Скоро су невероватне те разлике између деце истог узраста која номинално похађају исту образовну установу. Истовремено, ишчезавају разлике између деце у различитим државама и школским системима. Већа је, и то много, разлика у знању између неког супер-дупер такмичара из „златног одељења” и његовог друга из клупе, него између просечних ђака у разним државама и системима образовања.
Дакле, појавио се слој неке врсте академских супермена који заиста знају више него деца сличног талента у ранијим генерацијама. Они више не зависе толико од школе као извора знања, напротив школа се ту све чешће поставља као препрека и губљење времена. Они гравитирају специјализованим школама и максимално захтевним и убрзаним програмима и велики део свог знања стичу ван школе, док им је стандардно школско градиво најчешће досадно и лако.
С друге стране, просечна деца заиста често немају појма ни о основним стварима. Критеријуми јесу срозани, инфлација оцена је реална, дипломе више не гарантују бог зна какво знање. За разлику од оне прве групе, школа је и даље примарно место где се они сусрећу са академским садржајима док су њихова пажња и слободно време усмерени на нешто друго. И за њих сви ти силни, махом бесплатни и лако доступни ресурси за учење, у ствари ни не постоје.
Ово подсећа на оно што се дешава у спорту. Рекорди падају, најбољи трче и пливају брже него икада; и Ђоковић, и Надал и Федерер су освојили више грандслемова него што се пре 20 година сматрало могућим. Такође, много више људи трчи маратоне и редовно иде у теретану. Ко жели и може, данас има далеко бољи приступ опреми, салама и базенима, информацијама, тренерима у сваком, па и најопскурнијем, спорту. Један број људи то максимално користи; неки, вероватно, и претерују. С друге стране, све је више гојазних, и све мање деце која су у стању да направе колут унапред.
Ово раслојавање је глобално. Све је битније ко си, а све мање, где си. За очекивати је да ћемо имати све више изузетно успешних представника на глобалном плану, који ће све мање личити на остатак Србије.
Опрема: Стање ствари