Глобална (талмудска) закулиса одредила је да Нови Сад буде мистични центар културализације, фикционализације и дигитализације Србије, тако да он има сва европска обележја постмодерног дехристијанизованог полиса
Павле Ботић (Извор: Јутјуб)
„Каква је корист човеку од тога што је културан,
културан у воденици смрти, која ће данас-сутра
самлети и њега и његову културу?ˮ
Преподобни Јустин Ћелијски[1]
Ђаво је Бог смрти. Његова сила не пребива у моћи, већ у вештини скривања себе, у вештини производње и маскирања зла[2]. Ђавоље маске су страсти и греси, којима ђаво заводи и погубљује човека. Ђаво најлакше заведе човека причешћујући га самољубљем и властољубљем, или га деперсонализује некрштеним и пропадљивим делима људских руку: културом, уметношћу, философијом, науком, прогресом, модом, имовином, поседом, комфором, уживањима…
Свети Јустин Нови (Ћелијски): Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!
Почињући зидати Царство Божије међу људима, Христос је изабрао најпростије и најнезнатније људе. Сатана увек је презирао мале и незнатне, а дејствовао преко првакâ, вођâ, старешинâ и главешинâ, првосвештеникâ, философâ, краљевâ, државникâ, научникâ, уметникâ [3]! Богочовек Христос богопослушање је назвао службом Богу, а отац лажи, ђаво, службу себи назвао је господством и уживањем![4]
Нова српска интелигенција, нови српски црквени и народни великаши, постали су очарани јудаизираном, универзитетском Европом. Свом душом својом оделили су се они од Крста, Јеванђеља и службе Господу Христу, од свештене историје српске и од свога народа, одвраћајући га од Тројичног Бога и Царства Божијег[5].
II
Да би одређени град на узетој српској земљи био проглашен европском престоницом културе у једној години, он се сав мора предати царству земаљском, које јесте Велијарова адска држава смрти. И мора свим установама својим исповедати да нема Оваплоћеног, Животворног, Страдалог, Васкрслог, Вазнесеног Господа Христа ни у историји, ни у времену, ни у човеку, ни у цивилизацији, ни у култури, ни у уметности, ни у науци, ни у медијима, ни у Цркви.
Од стране глобалне (талмудске) закулисе Нови Сад је у трећем миленијуму изабран да буде мистични центар културализације, фикционализације и дигитализације Србије. Оваквој окултној агресији није имао ко да се супротстави. Тако овдашњи Нови Сад има сва европска обележја постмодерног дехристијанизованог полиса.
Поштанска маркица у част Новог Сада као „европске престонице културе“ (Фото: gradskeinfo.rs)
Нови Сад остаје огњиште сатанског музичко-ритуалног фестивала Exit.
И у Новом Саду су одржаване параде содомита.
Нови Сад је христоборачки и србомрзитељни, медијски и универзитетски завичај Ненада Чанка, Миленка Перовића, Сабахудина Грухоњића…
Иако на просторно највећем новосадском насељу Лиман не постоји изграђен православни парохијски храм, грађани Лимана масовно су потписивали петиције против изградње православног храма на територији овога насеља.
Епархија бачка: Нападнут свештеник у новосадском насељу Лиман
После Београда, Нови Сад у Србији предњачи по броју разведених бракова и извршених утробних чедоморстава.
Управо је из Новог Сада пристигла клерикална подршка потписивању сепаратистичког Бриселског споразума о Косову и Метохији (2013), којим су се обезбожени Ивица Дачић и Александар Вучић одрекли Северне Косовске Митровице, Зубиног Потока, Звечана и Лепосавића, и свега Распетога Косова и Метохије.
Дело новосадског гражданског духа су и службени жречеви-одрицатељи од Косовског Завета: ововремени премијер републичке владе, Милош Вучевић, и ововремена покрајинска премијерка, Маја Гојковић.
Из Новог Сада потекла је идеја да се ђавопоклоном Александру Вучићу додели орден Светог Саве и да се прихвати предаја томоса тзв. македонској цркви. Манастир Ковиљ, који административно припада територији града Новог Сада, теолошки је формирао Порфирија Перића, данашњег дворског патријарха српског, деисту и папољупца.
Извор: НСПМ
Новосадски полис успео је да буде и град-домаћин јеретичком светском савезу цркавâ.
Најновије српске смрти од 1. новембра 2024. на новосадској жељезничкој станици реновираној по европским стандардима, изображавају демонизам духовних и телесних дела смрти режима Александра Вучића, и представљају ђавољу плату напредњачкој Србији и европској престоници културе.
Свети Оци Христове Цркве указују да је култура ново незнабоштво, ново идолопоклонство[6]. Сва постигнућа културе су стога смртоимана. Европска престоница културе, морала је постати злокобном престоницом смрти, јер је пристала да буде невеста већу безбожникâ и маска зла културног фарисејства.
Зарад Јудиних сребрника властодршци српски предали су српску земљу и српско небо странцима. Народ српски требало је да скочи против ове грозоте, али није скочио[7]. Зато нестајемо.
Ниједан град се не може сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Овим речима Спаситељ Христос нас упућује да богопослушно стражимо над собом: да не чинимо дела греховна, како не бисмо постали саблазан ближњима. Уистину, под ђавољим и медијским маскама зла нећемо се сакрити ни од погледâ људских, ни од Безгрешног Суда Божијег[8].
Излаз из антихристове, напредњачке Србије постоји, али богозаборавни Срби не могу да приме речи Господње: Ја сам Врата (Јн. 10, 7)…
[1] Преподобни Јустин Ћелијски: „Прогрес у воденици смртиˮ, Философске урвине, манастир Ћелије, Ваљево, наследници Оца Јустина, Београд, 1999, стр. 297.
[2] Вид. Преподобни Јустин Ћелијски: „О маскама злаˮ, Сетве и жетве, манастир Ћелије, Ваљево, наследници Оца Јустина, Београд, 2007, стр. 135.
[3] Свети Николај Жички и Охридски: Српском народу кроз тамнички прозор, Сабрана дела, књига трећа, СПЦО Линц, Слово, Шабац, 2001, стр. 911.
[4] Свети Николај Жички и Охридски: Српски народ као Теодул, Сабрана дела, књига пета, СПЦО Линц, Слово, Шабац, 2001, стр. 328.
[5] Нав. дело, стр. 334.
[6] Свети Николај Жички и Охридски: Српском народу кроз тамнички прозор, стр. 825.
[7] Нав. дело, стр. 831.
[8] Вид. Преподобни Јустин Ћелијски: „Блаженстваˮ, Тумачење Светог Еванђеља по Матеју, манастир Ћелије Ваљево, наследници Оца Јустина, Београд, 2000, стр. 210.