С обзиром на то да сајт „Стање ствари“ професор у књизи децидирано категорише као „Вучићеву скривену адресу“, по свему судећи највише због мог написа, не могу да останем без одговора
Извор: Стање ствари
Као његов бивши студент могу да кажем да је професор Ломпар поштовања достојан као предавач, књижевни историчар и књижевни тумач, да је значајан као јавна личност и интелектуалац, али да као књижевни арбитар ништа није бољи од бројних културтрегера на позицијама, чије је деловање у области културе голем симулакрум, савршено компатибилан са симулакрумима свих режима од 1945. до данас, који су сви одреда радили на голу штету српског народа
На сајту Стања ствари недавно су објављени делови студије професора Мила Ломпара о медијској хајци која се средином прошле године водила против њега, а у којој је по његовим тврдњама учешћа узео и сам сајт Стање ствари, поред још неких патриотских сајтова.
Мило Ломпар: У кампањи против мене видно учешће узели портали „Нови стандард“ и „Стање ствари“
У једном од коментара испод пренетих одломака, неко је навео следеће професорове речи: „Да ли је чудно што су ове оптужбе преносили режимски таблоиди? Или је чудније што су прорежимски напис на Стању ствари, у којем се тврди како се препоручујем будућим властима, преносили портали који подржавају опозицију?“. Дотични коментатор је изнео претпоставку да се те реченице вероватно односе на мој текст од 10. априла 2023, који је Стање ствари пренело са мог Фејсбук профила, а у коме сам се одлучно успротивио прошлогодишњој подршци професора Ломпара иницијативи Народне странке Вука Јеремића да се распише референдум о Француско-немачком плану за Косово и Метохију.
Светислав Пушоњић: Професор Ломпар и „референдум“ о Косову или Политичке саблазни долазе и здесна
Пошто наведеног цитата нема у кратким одломцима пренетим на Стању ствари, испоставило се да га је коментатор пренео из обимног текста који је у седам наставака објавио магазин Таблоид Милована Бркића, а да је текст пренет из најновије књиге професора Ломпара Манекени лажи. Пажљиво сам прочитао тих седам наставака и тада разумео да се ради о читавој политичкој студији (у међувремену појавио се и осми наставак у Таблоиду – (I, II, III, IV, V, VI, VII, VIII), коју је прошле године објавила Катена мунди, о мени непознатој „медијској хајци“ за коју професор Мило Ломпар тврди да се против њега водила, уз подробну анализу психолошких и идеолошких профила њених главних актера из „невладине интелигенције“ и „најамничке националне интелигенције“ Вучић-Брнабић режима. Иако се поменутим личностима професор Ломпар бавио опсежно и подробно, сврставајући их у агенте-провокаторе актуелног владајућег поретка, а мој напис поменуо узгред у једној реченици, ни не помињући ме као аутора, свеједно је непријатно и увредљиво макар и индиректно бити доведен у тако ружан контекст. Поготово што су се неки коментатори досетили о ком тексту је реч и ко је аутор. Такође с обзиром на то да сајт Стање ствари професор у књизи децидирано категорише као „Вучићеву скривену адресу“, по свему судећи највише због мог написа у њему, па на све то не могу да останем без одговора.
Александар Лазић: Предаја Косова и Метохије – као гибаница у Часном посту
Најпре да кажем да у време када сам писао текст, који је професор Мило Ломпар квалификовао као „прорежимски“, заиста појма нисам имао да му у исто време неко нешто замера због референдума о Француско-немачком предлогу (који се тиче коначног одвајања Косова) или било чега другог. Марићеве политичке емисије не пратим, као ни већину медија и њихових гостију које Мило Ломпар апострофира у књизи Манекени лажи. Нисам знао ни да су мој наводно „прорежимски напис“ преносили опозициони медији, како он тврди у горе наведеној реченици. О подршци Вуку Јеремићу и његовој иницијативи за „референдум“ сазнао сам из поруке мог пријатеља Н. Папића, иначе дотадашњег поштоваоца Мила Ломпара, који је био веома разочаран и револтиран што тако погубну иницијативу, од искомпромитоване личности из предвучићевске епохе, подржава професор кога је поштовао као једно од водећих имена националне интелигенције (поруку наводим у целости: „Не знам јеси ли видео да је Мило Ломпар отворено позвао народ за референдум, и то испред странке Вука Јеремића, главоње школованог у Америци са Сакашвилијем итд. Ништа више не изненађује.“). Мој кратки напис је настао истог дана, као тренутно реаговање на ту изненађујућу вест, из најчистијих родољубивих побуда, а понајвише из бојазни да би због свог утицаја међу национално оријентисаним Србима Мило Ломпар могао придобити довољан број присталица за иницијативу коју и данас сматрам самоубилачком, те захваљујем небесима што се ипак није реализовала. Јер као што сам тада навео у напису „ако се једном пристане на такав „референдум“, зашто се то убудуће не би чинило и са Санџаком, Војводином, Југом и Поморављем на које Запад и непријатељи из окружења такође лешинарски типују? Сви ће они моћи да се позивају на „референдум о Косову“ уколико се овај не дај Боже одржи, као „право“ које се ни њима не сме ускраћивати. А ваљда је свакоме јасно да би у томе имали апсолутну подршку Запада који нас је безброј пута уверио колико је спреман да испуњава било чија „права“ сем српских.“
Извор: Катена мунди
Али професор Ломпар је хладно прешао преко контрааргумената које сам, чини ми се, доста разложно изнео у тексту, олако га квалификујући као „прорежимски“ и редукујући га само на „тврдњу“ из закључка текста да се он „препоручује будућим властима“. А заправо се радило о изнесеној сумњи која у целости гласи: „Ваљда то није зато што слути или однекуд зна ко ће за неко време сменити потрошене намеснике у колонијалном апарату, па се на време препоручује“. Не искључујем могућност да је сумња неоправдана и да професор Ломпар можда има разлога да због ње буде увређен, али то му не даје за право да текст без ваљаног основа назива „прорежимским“, уклапајући га у широк негативан контекст мени непознатог збивања, чиме и мене као аутора, иако ме не помиње по имену, ипак индиректно ставља у ранг са људима са којима немам никакве везе нити сам део било какве „хајке“, уколико се она против њега заиста водила. Сумња није исто што и тврдња, а не може се рећи да за сумњу није било основа, поготово што је у коментарима испод мог критичког написа испливала мени до тада непозната референца из биографије професора Ломпара о његовом својевременом чланству у овдашњој подружници врло утицајног међународног клуба необичне структуре и магловитих циљева, са средиштем у западној метрополи. Ако се то повеже са његовом подршком иницијативи, која је потекла од истакнуте политичке фигуре из Тадићеве епохе (једнако срамне као што је актуелна Вучићева), не знам како се професор Ломпар могао надати одсуству било какве сумње, после више од тридесет година најнегативнијих српских искустава са Западом и поборницима његове политике на Балкану, међу којима је Вук Јеремић био један од истакнутијих (што све и даље не мора значити да је изнесена сумња оправдана).
Вук Јеремић на сајту СЕФ-а (Извор: Светски економски форум)
Осим тога, како се може називати „прорежимским“ текст у коме се носиоци режима означавају као „потрошени намесници у колонијалном апарату“ и скреће пажња на њихове трикове и манипулације, због којих сам сматрао да иницијатива о референдуму и нема изгледа на успех (поред других принципијелних разлога неоправданости његовог расписивања, од којих је најважнији релативизовање неповредивости властитих граница)? Како се може називати „прорежимским“ текст који је по духу антирежимски, и то од мене као аутора који сам на Стању ствари објавио низ антирежимских текстова, у вишегодишњем континуитету? Међу њима и песму у којој се директно и неувијено разобличава лик Александра Вучића и карактер његове владавине, на начин како то до сада није чинио нико, па ни Мило Ломпар? А ваљда се ни сајту који је једини међу виђенијим националним сајтовима имао смелости да све то објави не може приписивати својство „скривене Вучићеве адресе“. Професор Мило Ломпар би требало да зна да осим „невладине интелигенције“ и „најамничке националне интелигенције“ којих се гнуша, па и „либерал-националне интелигенције“ у коју себе сврстава, а која није без системског упоришта као ни претходне две (чему је доказ баш он, али о томе нешто касније), постоји и истински независна национална интелигенција, без ослонца у ма којој задатој системској опцији, владајућој или опозиционој, јер се свих редом свесно клони као лажних. Која преживљава на крајњој маргини о свом руху и круху, без могућности да се огласи у неком од водећих медија (који ни Милу Ломпару нису затворени), сем на друштвеним мрежама, понеком сајту, понекој ју-тјуб емисији, а и када се било којим поводом оглашава, чини то искључиво у лично име.
На једном месту у својој политичкој студији, професор Ломпар као заједничку особину „невладине интелигенције“ и „најамничке интелигенције Вучић-Брнабић режима“ наводи руковођење бескрупулозним „начелом тотализације“ коме насупрот стоји „начело диференцираности“, јер како сам каже „тек када евиденција потврди претпоставку, може се приступити уопштавању појединачног случаја“. Макар и био у праву када то тврди за једне и друге, поставља се питање којим начелом се руководио он када је мој напис сврстао међу „прорежимске“, заједно са сајтом на коме је пренет? Која „евиденција“ је потврдила ту његову претпоставку? Испада да култ сопствене личности Мило Ломпар индиректно намеће као неприкосновен, јер ако се ико усуди на критику његових ставова и подршки, чак и тако погубне као што је прошлогодишња иницијатива за „референдум“, нека унапред рачуна да ће бити спакован међу „манекене лажи“.
Током читања обимних одломака његове студије стиче се утисак да је професор Ломпар прилично изненађен и озлојеђен због револта с којим је та иницијатива о „референдуму“ дочекана у добром делу јавности, чак и међу многим његовим искреним поштоваоцима, а потајно можда и због своје несмотрености с којом је њој дао подршку. Могуће да је накнадним размишљањем дошао до спознаје колико она заиста може бити кобна (волео бих да су га на то подстакли и контрааргументи изнесени у мом напису, шта год он мислио о њему), али му големо самољубље не дозвољава да себи то призна, те се из петних жила упиње да иницијативу по сваку цену и надаље политички оправдава, а по врху свега истиче и као високоморалан чин интелектуалне независности, личне одговорности и националне свести. То међутим чини са аргументима вапијуће неуверљивим и преварним, на пример када у својој студији каже: „У том духу, подржао сам и иницијативу Народне странке да народ на референдуму одбаци Француско-немачки план“, из чега произилази да је професор Ломпар своју подршку иницијативи темељио на уверењу да би народ без икакве сумње „одбацио Француско-немачки план“. Одакле му такво уверење, и то после безочно покраденог и изманипулисаног „референдума о правосуђу“ који је одржан претходне 2022. године? Одакле одједном поверење у Вучић-Брнабић режим, чије је бешчашће и покварењаштво анатомски разложио у својој књизи? Одакле очекивање да би такав режим организовао референдум без примене трикова и манипулација као безброј пута пре тога (даноноћна медијска пропаганда, уцене радним местима, куповина гласова, крађа гласова, лукава и сугестивна формулација питања на референдуму итд.)?
Обавештење о повлачењу транскрипта гостовања М. Ломпара на „Славија инфо“
На пропагандном споту Народне странке Вука Јеремића професор Ломпар користи уметнуту реченицу „уколико одговор буде позитиван“, што значи да је у тренутку своје подршке ипак био свестан да би одговор могао бити и негативан, то јест да би народ већински могао гласати за прихватање Француско-немачког предлога. Али професор Ломпар у вези с тим претходно подвлачи да референдум наводно није значио „преиспитивање положаја Косова и Метохије у Уставу Србије“ већ изјашњавање о Француско-немачком предлогу са очекивањем да он буде одбачен. Као да се Француско-немачки предлог није тицао управо коначног признавања независности Косова и Метохије и као да већинско изјашњавање за Предлог (сасвим извесно као опција, с обзиром на карактер Вучић-Брнабић режима и снажно дејство његових притисака и манипулација), не би уједно значило добровољни пристанак народа на независност дела своје територије. Дакле оно што је Вучићу и његовим западним налогодавцима требало и што је до данас једино остало да их жуља као камен у ципели у вези са Косовом и Метохијом. Силогизам лако уочљив за свакога ко заиста жели да га уочи (ко не жели, може се играти интелектуалних скривалица унедоглед). Мило Ломпар вероватно није довољно свестан да је јавном подршком иницијативи о „референдуму“ нехотице могао постати саучесник Вучић-Брнабић режима и примити на савест кривицу коју му будућност не би опростила, те би нама који смо се том његовом чину јавно успротивили из искрених побуда (а не оних које наводи у својој студији) заправо морао бити захвалан, пошто је од иницијативе срећом одустао и тиме спасао образ. А на његов приговор у студији да ли његови критичари имају бољи предлог од референдума, у лично име одговарам да га немам, али ако се кола већ налазе на низбрдици зар је решење да се додаје гас и тиме катастрофа вишеструко убрза и увећа?
Из редова његове политичке студије, поред доста тачних и вредних увида, провејава прилична количина самољубља и самодопадљивости, што врхуни у реченицама тик испод његове тврдње о мом напису на Стању ствари као „прорежимском“: „И тако се човек који – попут мене – нема ни странку ни организацију појављује као најјача опозиција? То је подударно са драмом Народни непријатељ Хенрика Ибзена у којој се појављује гласовита реченица: Човек је најјачи кад је сам.“ Лепа академска поза професора Ломпара, рекло би се не много мање манекенска од оних које разобличава у својој политичкој студији. Јер манекенство као животни стил није нажалост ограничено на оне које професор Ломпар не воли и којима се детаљно бави у књизи, већ се односи на готово читаву академску и интелектуалну јавност. Нарочито на њене виђеније представнике који се строго чувају забрањених зона, те оглашавања и реаговања мимо дозвољених легалистичких форми, ма колико пута се оне оголиле као лажне, контролисане и суштински неслободне. Док његова блискост са политичким странкама Николе Милошевића, Војислава Коштунице и Вука Јеремића, при чему је од овог другог награђен директорском позицијом у Политици, саму реченицу о „немању ни странке ни организације“ чини неубедљивом, макар њен садржај у формалном смислу био истинит. Као што и друге референце из његове биографије чине неубедљивим тврдње о донкихотској усамљености наспрам симулиране стварности коју производи корумпирани друштвени поредак. Јер осим што је професор на Филолошком факултету, Мило Ломпар је и дугогодишњи председник Задужбине Милош Црњански и председник једног од најугледнијих и најстаријих државних издаваштава (Српска књижевна задруга). Ако се томе додају и друге привилеговане позиције попут некадашњег чланства у високо утицајном међународном клубу и већ поменуто директоровање водећим дневним листом (истина краткорочно, али ипак директоровање), уз прегршт књижевних награда почев од најраније младости, онда збир свега тога прилично одудара од онога што је себи желео приписати „гласовитом Ибзеновом реченицом“. Сматрам да професор Ломпар себи веома ласка када своју позицију наспрам друштвеног поретка, заснованог на симулакрумима из више праваца, па и из оних који њему нису одбојни, види као донкихотску, с обзиром на изразито успешну биографију унутар истог. Нипошто не сугеришем да иза такве биографије не стоји лични квалитет и лична заслуга, али наше национално искуство са свим режимима од 1945. до данас много пута нас је уверило да квалитет и заслуга нису од вајде ако се стоји „сам наспрам свих“, на начин Ибзеновог доктора Стокмана.
Извор: Википедија
Изнећу напослетку и неке сасвим лично мотивисане замерке професору Ломпару, а тичу се његовог дугогодишњег књижевног арбитрирања у својству председника Задужбине Милоша Црњанског, која сваке две године додељује награду за најбољу књигу из више области (роман, приповетка, поезија, есеј, путопис). Згодан је тренутак да се то учини, пошто и њему можда могу бити од користи за боље разумевање сопствене друштвене позиције, коју он види као савршено независну и у моралном смислу беспрекорну.
Наиме, крајем 2006. године из штампе је изашла моја збирка прича Изван њиховог домашаја, као друга књига едиције СОЈ коју је уређивао писац Момчило Селић, а која је 2007. године пријављена за Награду „Милош Црњански“. Те године упокојио се вишедеценијски председник Задужбине, професор Никола Милошевић, па је то место до даљњег било упражњено. Пре неку годину упокојени Димитрије Тасић, тадашњи секретар Задужбине, месец дана касније ме је позвао на разговор и рекао да је моју књигу прича прочитао у даху, да она за њега представља право освежење и да могу сматрати да је већ прошла у шири избор, јер је он један од чланова трочланог жирија, а по његовом мишљењу она је у области приповетке најозбиљнији кандидат за награду. Пошто је Награда „Милош Црњански“ врло ласкаво признање, наравно да су ме те речи као младог и неафирмисаног писца обрадовале и осоколиле. Међутим, који месец касније на место председника Задужбине изабран је професор Мило Ломпар, а пошто сам то сазнао некако сам слутио да моја књига нема нарочитих изгледа за награду, ваљда због његових либералних ставова наслеђених од свог великог узора Николе Милошевића, који ми нису били непознати из времена студија, а за које је садржај мојих прича представљао исувише тврду храну.
Извор: Делфи.рс
Тако се управо догодило. Награду је добила Милена Марковић за књигу драма Брод за лутке, док моја Изван њиховог домашаја није поменута ни у ширем ни у ужем избору, упркос искреном одушевљењу и залагању Димитрија Тасића. Упадљиво је да се те године одједном отпочело са праксом додељивања једне награде за све жанрове, уместо дотадашњег додељивања више награда за сваки жанр. Милена Марковић, сазнао сам касније, рођена је сестра историчара Предрага Марковића (који се у дугом временском периоду шетао по значајним позицијама од ДС-а до СПС-а) и рођака писца Добрице Ћосића. Спрам конкуренције са таквом политичком залеђином, чему се имао надати неки анонимус Пушоњић из скромне ситночиновничке породице, без блиских рођака на позицијама и било каквог политичког педигреа? А којим критеријумима се при избору лауреата тада руководио професор Мило Ломпар у улози књижевног арбитра, да ли књижевним или ванкњижевним, тема је за размишљање, поготово ако се има у виду да је Милена Марковић након тога овенчана низом најзначајнијих награда, укључујући и НИН-ову од пре неку годину, за роман који то у ствари и није. (Кад смо већ код НИН-ове награде да напоменем да мој роман Једва проходан живот, за који ми и након једанаест година од изласка стижу похвале из широког читалачког спектра, није прошао ни у најшири избор за 2013. годину, о чему је писала Невенка Миличић, а награду је добио Горан Гоцић за роман Таи, коме је недуго потом и Мило Ломпар доделио награду Милош Црњански. Ко има воље нека прочита Гоцићев Таи и мој Једва проходан живот, па нека их упореди и сам донесе закључак је ли један био вредан толиког награђивања, а други ни помена у најширем избору).
Невенка Миличић: О РОМАНУ „ЈЕДВА ПРОХОДАН ЖИВОТ“ СВЕТИСЛАВА ПУШОЊИЋА
Слично се догодило и 2020. године када се у конкуренцији за Награду „Милош Црњански“ нашла и моја књига есеја и полемика Идоли поробљеног света, а она је додељена Ђорђу Деспићу за збирку Песме и други ожиљци. Иако је моју књигу у пар наврата цитирао Слободан Антонић, иако је Владимир Коларић о њој објавио приказ у Зборнику Матице српске, иако је као вредну читања поменуо и један од највећих поштовалаца лика и дела Мила Ломпара, професор Владимир Димитријевић, Мило Ломпар је њу сматрао невредном чак и ширег или ужег избора, камоли награђивања. А када се баци поглед шта је све награђивао за свог председниковања Задужбином и шта је све китио именом једног од најзначајнијих српских писаца, остаје нејасно по чему се Мило Ломпар као књижевни арбитар разликује од чланова жирија НИН-ове, Виталове, Селимовићеве, Андрићеве и других награда, који се годинама уназад компромитују инструментализовањем најзначајнијих књижевних признања зарад угађања овим или оним књижевним модама, идолатрији југословенштине, западној политичкој пропаганди и најцрњим глобалистичким агендама? Тачно је да Вучић-Брнабић режим манекенише патриотизам и производи симулакруме, али по чему се од његових главних и споредних актера суштински разликују они који на својој друштвеној позицији, у својој области, раде исто то?
И како да не делује лажно и манекенски када било ко од њих ламентира над књижевношћу као над нежном и отменом дамом која се деценијама уназад повлачи пред силама хаоса и деструкције, чиме се публици индиректно препоручују као трагични али узвишени витезови-чувари који последња упоришта belles-lettres они достојанствено и до краја бране од смртоносних удара политике, медија, идеологије и технократије, иако су сви одреда, укључујући и Мила Ломпара, пружили и те како велик допринос да српска књижевност доспе у стање клиничке смрти, деценијама уназад дајући на значају мртвословљу и празнословљу, а онако крајње охоло и академски с висока игноришући све што у себи има иоле живота, душе и истинске уметничке снаге. Као његов бивши студент могу да кажем да је професор Ломпар поштовања достојан као предавач, књижевни историчар и књижевни тумач, да је значајан као јавна личност и интелектуалац, али да као књижевни арбитар ништа није бољи од бројних културтрегера на позицијама, чије је деловање у области културе голем симулакрум, савршено компатибилан са симулакрумима свих режима од 1945. до данас, који су сви одреда радили на голу штету српског народа.
Светислав Пушоњић (Извор: Лична архива)
Ову полемику завршавам цитатом професора Ломпара из једног његовог радио-интервјуа у коме је рекао да човек данас шта год јавно да каже или напише „ризикује да добије аплауз са погрешне стране“. Њу као савршено тачну наводим да бих предупредио оне који би ми због овог реаговања, а из било којих личних анимозитета према професору Ломпару, понудили савезништво и позвали у било коју евентуалну „хајку“ против њега. Нека ме нико не позива или укључује у било шта тог типа и нека овај мој напис не ставља у ма какав злонамеран контекст. Све што чиним, чиним искључиво из личних разлога, независно од јавних и тајних интереса било чије политике.