Сви ми живи треба да извучемо из сећања имена страдалника из своје породице и да их доставимо онима који се баве пописом жртава и они ће их, ако већ нису, евидентирати
Саво Штрбац (Извор: Глас Српске)
„Веритас” је и ове, као и претходних десетак година имао свој штанд на Међународном београдском сајму књига и то у пролазу између прве и четврте хале. Нама је финансијски аспект у другом плану а у првом су сусрети са другим излагачима а понајвише са посетиоцима, који долазе са свих страна света.
Другог дана сајма присуствовао сам промоцији књиге „Када мртва уста проговоре (О Србоциду хрватске државе 1941–1945)”, издавач „Прометеј”, аутора Владимира Умељића, у пуној сали „Иво Андрић”. Аутор се у свом излагању критички осврнуо на челнике Музеја жртава геноцида (МЖГ) у Београду (посебно апострофирајући бившег и садашњег директора Вељка Ђурића Мишину и Дејана Ристића, те председника Управног одбора западнославонског владику Јована), због „фактичке и делотворне подршке истих дотичном Александру Корбу (немачки историчар), здушном и очигледно животно посвећеном порицатељу и саме чињенице геноцида над Србима 1941‒1945”, при чему је он само део једног систематског и промишљеног пројекта, онај пословични „вршак леденог брега”.
Иако је Умељић говорио да је број жртава усташког логора Јасеновац „отворен, неутврђен, непознат, дискусија о њему је легитимна и неопходна”, само помињање поменутих челника МЖГ, код публике је схваћено искључиво као критиковање поменутих због умањивања броја жртава у том логору, што је изазвало и бурне реакције неколицине присутних. Падале су и тешке и непримерне речи на име поменутих. Нисам се укључивао у дискусију у сали већ сам се вратио на „Веритасов” штанд, где сам затекао неколико мојих Крајишника.
О Србоциду хрватске државе 1941–1945: Представљена књига В. Умељића „Када мртва уста проговоре“
Након извесног времена придружила нам се група, њих четири, пет, које сам приметио и на промоцији Умељићеве књиге, коју је предводио универзитетски професор у пензији Обрад Зелић. И опет започне прича о „издајницима који умањују наше жртве у Јасеновцу”.
Помало изиритиран грубим речима које сам чуо на претходној промоцији, рекох: „Не делим људе на патриоте и издајнике без обзира који број жртава у Јасеновцу заступали. Мени не треба ни милион и сто хиљада, који број износи академик. Србољуб Живановић, ни 700.000 хиљада, који број се најчешће користи у литератури и који је исписан на стратишту у Доњој Градини (од чега 500.000 Срба), не треба ми ни 90.000, колико их је тренутно на поименичном списку МЖГ у БГ, ни 83.145, колико их је на поименичном списку у КЛ ’Јасеновац’. Мени, тј. нама треба онолико колико их је стварно било.”
У том моменту скоро сви углас повикаше: „Али то је немогуће утврдити сада.” Један добацује: „Ко након толико година може пронаћи кости жртава. Многе лешеве је однела вода, многи лешеви су спаљени а у међувремену су многи и иструнули.”
„Господо, не пописујемо ми кости. Треба да попишемо људе док су били живи.”
„То је немогуће после оволико година. Од кога добити податке кад су преживели у међувремену умрли, а шта са онима где су побијени сви чланови породице”, добацује неко из групе.
„Професоре, да ли знате ко је из ваше породице страдао у ратовима у двадесетом веку”, обратих се Обраду, који ми је био најближи.
„Знам, па како не бих знао. О томе се у нашој породици често говорило. Правили смо им помене и палили свеће за покој душе.” У гласу му се осећао и прекор што га уопште питам за такве ствари. И од других добих скоро идентичан одговор. Затим их упитам знају ли можда ко је страдао из њихова села или комшилука, или неког од шире родбине изван њихова места. Више их је одговорило да зна него да не зна.
„Па како то може да реши проблем броја страдалих у Јасеновцу?”, пита ме професор Обрад.
„Врло једноставно. Сви ми живи, из прве, друге, треће или било које поратне генерације, треба да извучемо из сећања имена страдалника из своје породице и да их доставимо онима који се баве пописом жртава и они ће их, ако већ нису, евидентирати”, рекох.
Извор: Музеј жртава геноцида
„Могло би тако за оне страдалнике који имају живих потомака или рођака. Али шта са онима иза којих нико није остао, где су побијене целе породице?”, пита неко из професорове групе.
„И њихова имена ћемо извући из сећања осталих мештана. И сами рекосте да из предања знате и ко је страдао у вашем комшилуку и у месту па и ван вашег места.”
„А у случају када су страдали сви из села?”, добацује неко из групе.
„Никад се није десило да су у неком рату сви мештани побијени. Увек је неко преживео, било да у време злочина није био у селу било да је преживео масакр”, одговарам.
Жарко Видовић: Наше „комисије“ чекале, до дана данашњег, да сведоци Јасеновца поумиру!
„Ко ће нам веровати да је списак жртава сачињен по сећању веродостојан?”, следи питање.
„Ја сматрам да је овако сачињен списак једино могућ и исправан, а самим тим и веродостојан. Много веродостојнији од свих осталих метода. Веродостојнији и од пребројавања костију са ове временске дистанце и од компарације пописа становништва пре и после ратова, који могу бити нека помоћна али никако главна метода”, одговарам.
Док се водио описани разговор између мене и посетиоца, прилазили су и други знатижељници и укључивали се повремено у разговор.
„Нема никакве потребе да се ми Срби свађамо око броја страдалих сународника ни у Јасеновцу ни на осталим стратиштима. Боље би било да енергију коју трошимо на међусобну свађу усмеримо на пописивање наших страдалника. Знам да их је могуће пописати, ако не све онда свакако у врло високом проценту”, говорим гласније да ме сви могу чути.
„Зашто бисмо то радили ми Срби кад то не раде други народи. Ето, примера ради, Јеврејима се верује да их је страдало шест милиона иако их је именом пописано тек око три и по милиона”, добацује један од накнадно приспелих на штанд.
Рекох му да ми треба да попишемо наше жртве. Не због Хрвата, Јевреја или било кога другог, већ због нас самих јер то дугујемо њима, нашим жртвама.
„Дакле, и ви сте од оних који се залажу да свака жртва мора имати име”, добацује љутито исти човек.
„Да”, рекох. „Нема жртве без имена.”
„Значи и ви сте на њиховој страни”, узврати ми исти човек и уз бујицу непримерених речи напусти штанд „Веритаса”.
Večernji list: Beogradski Muzej žrtava genocida došao do 84.796 žrtava jasenovačkog logora
И професорова екипа је отишла са „Веритасовог” штанда уз договор да ће свако од њих проверити првом приликом на сајту МЖГ или телефонским позивом да ли су страдали чланови њихових породица, те остали рођаци и мештани за које знају да су страдали, евидентирани на списку жртава.
Док су се на „Веритасовом” штанду водиле дискусије о српским жртвама ратова у двадесетом веку, на штанду у непосредној близини „пинкпантерке” Оливере Ћировић били су непрегледни редови младих људи који су куповали њене књиге и чекали посвету. Посебно ми се дојмио четвртак када традиционално највише ђака из региона долази на сајам, када су цела одељења на челу са учитељима и наставницима чекали на посвету поменуте „пинкпантерке”.
(…)
Документационо-информативни центар „Веритас”
Допуна наслова, скраћивање и опрема: Стање ствари