Хвала Господу што сам открио право, демонски наказно лице људи којима сам посветио добар део живота. То не бих могао да није ове шестоколонашке харанге „пећинских националиста“ и разгоропађених јеретика
Драгослав Бокан (Фото: Глас Српске)
Истина је да се многи Срби и Српкиње не слажу са мном по питању поверења у нашу државу и значаја њене одбране од рушења (са ма каквим разлозима).
Као што се многи и многи наши сународници и суграђани, на другој страни, слажу са мном по том истом, судбински важном питању.
На друштвеним мрежама је више неистомишљеника, а у реалном животу имам много више савезника и сабораца…
И то све није спорно, нити вредно додатног коментарисања.
Није, осим у једном бизарном случају.
Драгослав Бокан: Наши архијереји директно спасли душе Македонаца од Хрвата и Ватикана
Наиме, један број мојих некадашњих пратилаца, поштовалаца и сличномишљеника кренуо је из све снаге да ме сладострасно, лично вређа на најјезивије могуће (и немогуће) начине. Притом се, често, складно уклапајући у одавно склепани мешовити србомрзитељски хор крволочних Шиптара; усташких Хрвата; монтенегринских Миловаца; бошњачких муџахедина; титоистичких апологета; чанковских, мариникинских и кандићевских аутошовиниста.
И то им, притом, нимало не смета, нити им указује на сву (више него очигледну) перверзност оваквог непринципијелних заједништва. „Шеста колона“ се очас посла сврстала уз старе петоколонaше и полуделе секташе свих врста.
То је, наравно, њихово право да, ако тако желе, сами скоче у провалију кобног неразумевања своје праве улоге у припреми најновије „обојене револуције“ на београдским улицама и трговима (по већ виђеном, петооктобарском моделу и отпоровској мустри).
И ту им само покајање (и Бог) може помоћи.
Драгослав Бокан: Вучић успева да сачува Косово и Метохију у практично немогућим околностима
Али је ту много хм… „занимљивија“ ерупција праве правцате мржње према некоме кога су, како пишу, све донедавно „поштовали“ и „волели да слушају“. Исти ти који се сада такмиче у снази и одвратности уличарских клевета и увреда, да што јаче и неправедније искажу ту своју новонаишлу, паклену мржњу према свом (по њиховом признању) „учитељу“ и омиљеном беседнику.
Кажем „паклену мржњу“, јер „рајске мржње“ нема и не може да постоји (па чак ни у случају Павелићевих усташа). Једноставно је тако у православном Предању и истински хришћанском погледу на свет: мржња и лична острашћеност су увек – смртни грех. Нешто супротно од „љубави за ближње“, која је једна од две основне Божије заповести (и највећа могућа људска врлина)…
Све то што су бесплатно добијали годинама сада се проглашава потпуно безвредним; што и јесте, очигледно, као тужни резултат ове наше више него неуспешне некадашње интеракције.
Потпуно је јасно и видљиво да (ти моји најновији и најжешћи непријатељи) нису апсолутно ништа научили кроз узалуд бачене сате и сате оваквог „верног праћења“, које се данас претворило – у ништа! У једну велику празнину и потпуни бесмисао читавог овог неуспелог процеса.
Драгослав Бокан: Псеудо-литије и демонстрације поручују непријатељу да ће лакше завршити с нама
Није ствар у томе што се они не слажу по нечем што до краја никоме баш и не може да буде потпуно јасно.
Ствар је у ненормалној, огавној и мало је рећи непристојној мржњи распаљеној према мени. Повремено чак и већој од сличних психолошких стања опсесивно усмерених против Александра Вучића (и других људи које су посебно на мети тих побеснелих, новокомпонованих Срба и Српкиња).
Па креће серија ових стварно неконтролисаних увреда, да их не набрајам овде (имате их ионако све по коментарима испод разних емисија у којима сам учествовао; тако, рецимо, испод емисије „После ручка“ са мном, др Несторовићем и Гораном Шарићем).
Успут су прогласили и неког младог посланика СНС-а (са презименом Бокан) у Парламенту – за „мог сина“, и штошта још (а све у том клеветничком смеру, преко читавог низа потпуних и лако доказивих лажи).
Све је, изгледа, дозвољено у том мрачном братоубилачком игроказу, па и ординарне усташе и србофобни Шиптари полако одустају од такмичења са овим „српским-а-антисрпским“, чудно „националистичким“ и тобоже „правоверним“ политичким активистима са дна каце нашег пострадалог и помало излуђеног народа.
Драгослав Бокан: Права побуна (и лудило) неких свештеника и монаха против нашег патријарха
Под српским именима и презименима тако несметано, даноноћно тече електронска фекална река робијашких увреда и непатворене мржње према једном од српских националних интелектуалаца и ратних добровољаца, пострадалом и забрањиваном од свих власти до дана данашњег. „Добитника“ без свог снимљеног филма, без ма каквог признања, без ичијих ордена и сличних благодати.
А не штеде се ни његова деца, књиге, знање, таленти, нити истина. Све је, изгледа, дозвољено у овом политикантском сафарију.
С друге стране долазе и тешки, а споља невидљиви удари са свих партијских страна (укључујући ту и фамозни СНС, коме сметам исто колико и опозиционим странкама, јер се, замислите само, усуђујем да браним српску државу, а нисам њихов члан, ни „протеже“).
Али, није исто када вас неко критикује – или безочно вређа.
И када вас вређа неки другосрбијанац – или неко ко је до јуче славио истог оног чију смрт и што бржи нестанак сада отворено прижељкује.
Све се полако претвара у ону „полуделу атмосферу“ у јавности током бурне јесени 2000. године, све до коначног самоубилачког јуриша на сопствену историју и будућност свог народа.
Кува се још увек наивни Србин, као жаба, у све врелијем пакленом казану вечно недовршеног „грађанског рата“, у који треба сместити све нас. До последњег!
И кажем: хвала добром Господу што сам коначно открио право, демонски наказно лице људи којима сам посветио и поклонио добар део мог живота.
Никада то не бих могао да учиним да није ове одскорашње шестоколонашке харанге „пећинских националиста“ и разгоропађених јеретика (отпалих од Цркве и, самим тим, од Благодати Светог Духа). Живео бих у страшној заблуди и делио и даље време и савете, књиге и „пријатељску љубав“ са овим, мржњом запаљеним несрећницима.
Хвала Ти, Боже, на томе!
Наслов и опрема: Стање ствари