Није то вода из река, из потока, / није се дигла из подземља, са извора, / то је капља једна са лица / мајке, оца, сина, ћерке, сестре, брата, / што у долини плача / реке и потоке исплакују
Јелена Ковачевић (Фото: Миљко Радановић)
Воде нема. Са извора тишина силази, потоци и реке не теку.
А чујем да тече, немоћно и тромо, ухваћена у крв и од крви тешка.
Тешка крв изливена и у реке и потоке, у баре и мочваре се улегла.
Крицима отекла из четири мушка тела у Лашви
и из оних осам где се Лашва са Босном спаја.
Потекла је крв, водама се растекла.
Траве нема. По земљи пустош се утврдила и камен исушио.
Ништа није живо, овде само крв куца.
Лица смо крвљу умили и крв испили воду да би попили,
живот задобили а смрт смо окусили.
У крви туђој срце смо удавили, тело у јауке оковали
да се немамо где од њих заклонити.
Из крви воде не узесмо, њоме опустесмо.
Сунца нема. На очи крв се стекла али
чујем, вода је потекла.
Није то вода из река, из потока,
није се дигла из подземља, са извора,
то је капља једна са лица
мајке, оца, сина, ћерке, сестре, брата,
што у долини плача
реке и потоке исплакују, изворе отварају,
воде од крви отпуштају,
из вода мртве подижу.
Воде нема. Нема траве. Сунца нема.
Вода тече и трава се диже и Сунце греје, далеко.
А ми срце из крви не извлачимо јер плакати не умемо,
отпуст греха да измолимо, Сунца да видимо.
Не даде нам Бог да заплачемо. Благо уплаканима.
Стрељање 12-оро Срба на железничком мосту над реком Лашвом, јуна 1941. године
„Непозната лица у ноћи 17. ов. мј. око 24 сата дошла у два аутомобила и то: један ауто луксузни и један аутобус у коме су били смјештени убијени и убице, те су се аута зауставила на Државном путу… У непосредној близини гдје су аута заустављена налази се гвоздени мост на ријеци Лашви… Убице су непозната лица довели на жељезнички мост, те их на мосту стрељали из револвера кал. 6.35, 7.35 а по завршеном стријељању љешеве су побацали са моста у ријеку Лашву, која их је однијела у ријеку Босну и низводно су пронађени љешеви… констатовао сам да су поубијани јако повезаних руку са челичном жицом и на рукама… Међу поубијаним лицима запажају се два жељез.[ничка] службеника…Остала поубијана лица су у грађанском одијелу осим једнога, који је био у сеоском.“
Извјештај Оружничког вода Зеница од 18. јуна 1941. заповједнику 4. хрватске оружничке пуковније о пронађеним лешевима Срба које су усташе побацале са моста у реку Лашву после стрељања, Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату (Злочини Независне Државе Хрватске 1941-1945), зборник докумената, том I, Београд 1993, 112–114.