Лакну ми у души. / Овде Бог боље види, мислим. Неће зло у Божијој кући починити. / Немају се овде где заклонити. / Из сваког угла, са сваког зида, одозго Бог гледа
Јелена Ковачевић (Фото: Миљко Радановић)
Довели су нас пред Тебе, Боже.
Затворили у цркву. Лакну ми у души.
Овде Бог боље види, мислим. Неће зло у Божијој кући починити.
Немају се овде где заклонити.
Из сваког угла, са сваког зида, одозго Бог гледа.
Гледа он свуда, али човек који Бога не зна овде мора да га види, мислим.
Нека нас оставе овде, Боже,
нисмо ми у притвору, само овде има слободе.
Иза ових врата неман вреба, сатана је у ову земљу излегао децу.
Вриште и ударају на твоја врата, Боже, њихове канџе по њима гребу.
Хоће да уђу да нас од Тебе одведу.
Лакше ћу, Боже, положити жртву док у икону гледам.
Уђоше у цркву, не погледаше ко над њима стоји и
чија се реч за судњи дан спрема.
Нека поведу, ми ћемо опет Теби доћи,
ми смо спремни да дамо тела да нам се искупе греси.
Ван цркве везани жицом, двоје по двоје опет стојимо пред Твојим ликом,
у овом селу где нам раку копају мештани
римокатоличке вероисповести, а у истог Бога сви ми верујемо.
И док у раке падамо и хумку још живи покрећемо
и док гласове под њом пуштамо,
ми, Боже, у овој црној земљи Тебе гледамо.
Страдање Срба из Јајца у селу Подмилачје (Јајце)
септембар 1941. годинеНакон покоља Срба у Језеру у августу 1941. године од стране одреда усташа, познатих под називом Херцеговачке усташе или Херцеговци „да не би дошло до сличних нежељених догађаја“ у самом Јајцу „од стране војске и власти подузета је једна превентивна мера“. Распоређени у три групе Срби су затворени у православну цркву, синагогу и банку.
У септембру одред Херцеговачких усташа вратио се у Јајце захтевајући „да им се сви затвореници предају“ више пута покушавајући да силом уђу у просторије у којима су се Срби налазили. „Једне ноћи око 11 сати око 100 усташа свладава стражу, изводи из цркве и темпла неиспаване и изгладњеле старце, жене и дјецу, веже их жицом двоје и двоје, трпа у камион и возе у правцу католичког села Подмилачја на удаљеност од 4 км… Док 97 чува стражу, тројица почињу немилосрдно да кољу. Пресјецају крвнички вратове из којих шиба крв… Чује се кроз ноћ само избезумљени глас крвника у људској сподоби: „Кољи, ударај за врат ножем, више се копрца“ – Већ свиће, а клање још траје. Три су крвника, а сто и осамдесет пет мученика. Све мање крикова, док није умукнуо и послиједњи. Упрскани невином крвљу траже од сељака католика, да копају раке. Бацају се полуживи људи у раке. Хумак на овом невиђеном гробљу још се креће од живих тјелеса, а из земље чује се још по који глас пола живог очајника,“ сведочили су сељаци који су присуствовали клању и копали раке.
Извјештај Заповједништва Војне крајине од 1. октобра 1941. доглавнику- војсковођи о извршеном покољу православног живља у Јајцу и околини, Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату (Злочини Независне Државе Хрватске 1941-1945), зборник докумената, том I, Београд 1993, 767–772.