И шта Трамп треба да уради како би решио проблем који је направио
Како ми је стара мајка тешко болесна провео сам последњих неколико недеља са њом у Ирану. Мој боравак тамо омогућио ми је да поближе пратим како ставове јавног мњења тако и званичне државне ставове током периода растућих тензија између Сједињених Америчких Држава и Ирана.
„Шта ће бити са нуклеарним договором?“, питали су ме обични људи. „Зашто су САД прекршиле договор, упркос томе што му је Иран остао веран?“
Иранске економске прилике су се погоршале откако је америчка администрација председника Доналда Трампа поново увела санкције након што се повукла из договора. Мањкавости у функционисању владе су делимично одговорне за слабости [привреде], али без обзира на то Иранци за њих криве Сједињене Државе. Они то чине пошто су уверени да страна која се није држала својих обавеза из нуклеарне погодбе јесте Трампова администрација, не влада иранског председника Хасана Роханија.
Вашингтонско повлачење из Заједничког опсежног плана за деловање (Joint Comprehensive Plan of Action, скраћено JCPOA), како се нуклеарни договор уствари зове, разбуктао је неповерење иранских грађана према САД и поставио је пред иранске званичнике огољене, непожељне изборе. Резултат дванаест година интензивних преговора између Ирана и шест светских сила, JCPOA је осмишљен тако да спречи да Иран прибави нуклеарно оружје путем наметљивих инспекција које би обезбедиле ниво транспарентности без преседана у историји борбе против ширења нуклеарног оружја. Током претходне две године, нуклеарног надзорно тело Уједињених нација, Међународна агенција за атомску енергију (International Atomic Energy Agency, скраћено IAEA) издала је петнаест саопштења у којима се потврђује потпуна сагласност иранског поступања са одредбама и условима Нуклеарног споразума.
Шта су заузврат урадиле САД? Не само да нису поштовале сопствене обавезе да уклоне санкције повезане са нуклеарним програмом и да олакшају уобичајено пословање са Ираном већ су се повукле из договора и узвратиле на иранску добру вољу наметањем низа нових економских санкција и разобручавањем бујице непријатељске реторике. На овај начин, САД су одговориле на иранску флексибилност и спремност на сарадњу кампањом „максималног притиска“: америчке санкције против Ирана су свеобухватније чак и у односу на оне према Северној Кореји, која се повукла из Споразума о неширењу нуклеарног оружја (Nuclear Nonproliferation Treaty, скраћено NPT) 2003. године. На грдно разочарање иранског народа и владе, показало се да је Европа исувише невична и бескичмена да би ублажила последице америчког повлачења тако што би истакла своје обавезе према Нуклеарном договору.
Нема више „конструктивне сарадње“
Искуство из последње три године било је мучно за оне Иранце који су своје наде полагали не само у нуклеарни договор већ и у побољшање односа са Западом и саглашавањем са међународно устројеним неширењем нуклеарног оружја.
Као последица скорашњег развоја догађаја, ирански званичници су почели да размишљају о идеји постепеног повлачења из договора. Ово гледиште постало је пријемчиво и јавном мњењу, с обзиром да су економске добробити проистекле из постигнутог договора нагло прекинуте пошто се Трампова администрација повукла из својих обавеза. Шире посматрано, ирански званичници доводе у питање стратегију „конструктивног деловања и сарадње“ са Западом. Уместо тога, творци политика у Ирану сада виде предност у неговању савезништава са економским и политичким силама на Истоку, као што су Кина и Русија. Јавно мњење, које је током последњег века склоније снажењу политичких и економских веза са западним силама, такође сада гледа благонаклоно на кретање ка Истоку.
Штавише, Иран сагледава све јасније како има малу корист уколико остане држава потписница Споразума о неширењу нуклеарног оружја. Ирански политичари предвиђају да уколико се Иран повуче из Нуклеарног договора, Сједињене Државе ће га оптужити да крши Споразум о неширењу нуклеарног оружја како би САД добиле европску подршку да поднесу извештај о иранским нуклеарним активностима Савету безбедности. По први пут од потписивања Иран сада озбиљно разматра да се повуче из Споразума о неширењу нуклеарног оружја. Што је Иран био транспарентнији, осећају државни званичници, то му је наметано више економских ограничења. Стога, за Иран, сагласност са НПТ не доноси ни економске ни политичке користи – већ само притисак и казне.
Иранско јавно расположење у великој мери о овој ствари одражава званично. Двоструки страндарди о ширењу нуклеарног оружја видљиви су чак и обичним људима у Ирану, и Иранци замерају због тога. Једна од уобичајених замерки јесте да је Бењамин Нетанјаху, чија држава располаже са стотинама нуклеарних бојевих глава и није чланица НПТ-а, постао блискоисточни нуклеарни полицајац, лажно оптужујући Иран, потписницу Споразума о неширењу нуклеарног наоружања која не располаже нуклеарном бомбом. Многи Иранци осећају да су се Сједињене Државе, Израел и Саудијска Арабија уротили не само да се сукобе са Ираном већ и да промене његов режим.
Сједињене Државе су додатно поткопале своје позиције код Иранаца пошто су означиле иранску елитну Револуционарну гарду (Revolutionary Guard Corps, IRCG) као терористичку организацију. Између 1980. и 1988. чланови многих иранских домаћинстава добровољно су се придружили Басиџу (Basij) и Револуционарној гарди (IRGC) како би бранили своју земљу против безочног нападачког рата који је повео ирачки вођа Садам Хусеин. Међу овим младим људима су многи високо поштовани мученици, чији су портрети осликани као мурали широм иранских градова. Многи су рањавани ветерани. Мој брат и двојица рођака изгубили су своје животе чувајући ирански територијални интегритет у том рату.
Из тог и других разлога, бројни Иранци виде Трапове политике и потезе не само као непријатељске према интересима иранске владе већ и као напад на интегритет саме земље. Лично сам посведочио да су Иранци овацијама испратили када је Револуционарна гарда оборила амерички дрон из иранског ваздушног простора изнад Ормуског мореуза.
Регионално решење
Уз мало преостале наде да Нуклеарни договор може бити сачуван, и уз још мање да ће се Израел икада сагласити са у потпуности денуклеаризованим Блиским истоком, политика максималног притиска САД и Израела практично усмерава Иран да размотри политику нуклеарног одвраћања тако што би успоставио равнотежу својих спрам оружаних капацитета Израела. У овом часопису [Форин Аферс][1] 2012. године, амерички политиколог Кенет Валц (Kenneth Waltz) указао је извесно поверење овој стратегији, сугеришући да би Иран наоружан нуклеарним оружјем био „вероватно најбољи могући исход: онај који би највероватније повратио стабилност на Блиском истоку“, зато што би установио равнотежу снага у региону.
Но, једна велика препрека стоји на путу ка стварању иранског нуклеарног оружја: врховни вођа, ајатолах Али Хамнеј, јавно је издао 2003. фатву, или верско правило, којим забрањује поседовање и нагомилавање нуклеарног оружја. Други шииитски јуристи су издали сличне фатве. Чак и уколико се Иран повуче из Нуклеарног споразума и Споразума о неширењу нуклеарног оружја, фатва ајатолаха Хамнеја би спречила државу да прибави нуклеарно оружје. Да ли би врховни вођа поново размотрио своје правило ако би Иран био нападнут остаје нејасно.
У овом тренутку, Иран се супротставља претњама коју представљају Сједињене Државе и њихови савезници са ставом „отпора“. И непопустљиво непријатељство Трампове администрација води руководиоце иранске државе и иранско јавно мњење да као легитимно виде иранско супротстављање притисцима САД. Сједињене Државе и њихови савезници воде рат против иранске економије, политике и безбедности, обзнанио је ајатолах Хамнеј. Државни секретар Мајк Помпео рекао је у јуну да Сједињене Државе „разматрају пун спектар могућности“, укључујући војну опцију, како би одговориле на растуће напетости са Ираном. Као одговор, ирански војни естаблишмент се такође припремио за сваку евентуалност, укључујући организовање „јединица отпора“ широм Блиског истока и Африке како би се супротставиле Сједињеним Државама.
Уз све ово, преговарачко решење је и даље могуће. Лидери земаља као што су Јапан и Француска раде на изналажењу таквог решења. Али Иран не може једноставно да поверује њиховим обећањима. Превише обећања било је дато и прекршено. Иран мора да види опипљиве доказе добре вере. Ако Трамп тражи дипломатско решење за кризу коју је његова администрација без нужде проузроковала, он тешко да може да очекује да ће то постићи без промена у његовом ратоборном тиму саветника за националну безбедност. Поред тога, Вашингтон мора да објави прекид ватре у економском, политичком и сајбер рату који води против Ирана.
Трамп је у више наврата рекао да жели да преговара са Ираном како би га онемогућио да се домогне нуклеарног оружја. Градећи на основи фетве ајатолаха Хамнеја, свеобухватни договор је могуће постићи који би се примењивао на целом Блиском истоку, забрањујући свим регионалним државама производњу, складиштење или употребу нуклеарног оружја као и свег другог оружја за масовно уништење, укључујући хемијско и биолошко. Ако су Сједињене Државе озбиљне око неширења [оружја за масовно уништење], оне би требало да раде са Ираном, другим државама на Блиском истоку и светским силама како би регионализовале принципе Заједничког опсежног плана за делање, који укључује навалентне мере инспекције и широко постављена ограничења којима се осигурава да нуклеарни материјал неће бити преусмерен ка прављењу оружја. Денуклеаризовани Блиски исток био би сјајно, историјско наслеђе – наслеђе које је могуће постићи само уколико се Сједињене Државе повинују одредбама и условима Нуклеарног договора.
Сајед Хосеин Мусавиан је бивши члан иранског тима за нуклеарне преговоре и политички специјалиста на Програму за науку и глобалну безбедност Универзитета Принстон.
Са енглеског посрбио: Милош Милојевић
Упутнице:
[1] Чланак је објављен и у преводу на српски језик Мирјане Радојичић на интернет порталу НСПМ.
Прочитајте још