У опеваном Српском Страдању Јелене Ковачевић видим разлоге Српском националном надању
Боривој Рашуо
Боривој Рашуо: Корен
Не бранимо ми Косово свето / Оно моћно Србе да одбрани, / Ко остави тебе нек му је проклето, / Хлебно жито које га отхрани
Боривој Рашуо: Вапај
Ваш наум без ума у пропаст нас води, / Ако не одустану умешај се заведени Роде, / Бар ти знаш цену извојеваној слободи!
Боривој Рашуо: Стрепња
Нећемо ваљда ми бити они, / На чије ће се очи Свето Косово, / Заложити за главу владара
Боривој Рашуо: Помозимо Богу
Црна Гора је најближе тело Српско Небу зато / је не дајмо туђину, како нам не / би отели и Косово и Метохију најближу душу и / дух наш Небу
Боривој Рашуо: Србијо!
Зацели рано Земље моје, / Србијо прени се из сна, / Не дај да други судбину ти кроје, / Не падај ниже од свакога дна
Боривој Рашуо: Смисао, Кретање, Заблуда
Кад помислиш да си већ на крају, Знај да ниси крај ни дотакао, Изглед има да сконча у Рају, Онај ко се с места није помакао!
Боривој Рашуо: Нипошто
Све нас је мање на овом свету / Срби су ретки и све ређи / Лазаревом се ругамо завету / Жудимо да живимо на краћој међи
Боривој Рашуо: Косово наше насушно
Рекох и спасих своје тело, Косовско, Метохијско Српско, да тело – јер Косовско тело је душа и дух Србије и народа по коме је она добила и носи своје часно име