Никог не може зачудити што Путин подржава антисрпски Вучићев режим. Па и Путинов режим није друго до антируски! Како ће Путин помоћи Србима, кад он уништава Русију и руски народ?
Александар Вучић и Владимир Путин (АП – Спутњик – Кремљ – М.К.)
Намерно нисам казао „Русија и Србија“. Постојећи режим је једно, а народ је друго. Влада може у великој мери изражавати интересе и жеље народа. Најбољи пример јесте Хитлер. Нема никакве сумње да га је већина Немаца подржавала до године 1939. Као што можемо да тврдимо и за Енглезе, да су током Другог светског рата стајали иза Черчила. Но, често народ и постојећи режим заузимају сасвим различите ставове. А многи ове појмове често мешају. Пример јесте рат САД и Израела против Ирана. Пре неколико недеља били смо сведоци да су владе Кувајта, Бахреина, Емирата, Катара и Јордана заузеле јасан став против Техерана. Као одговор на агресију Сједињених Држава и Израела, Иран је бомбардовао америчке војне базе у поменутим државама. За разлику од произраелских режима, народ у тим земљама бучно је поздравио иранске ракете које су уништиле велики део америчких војних база у региону.
А шта све последњих година, па и деценија, није писала штампа код нас – рецимо: „Руси су нас увек издавали“, или „Без Руса не би постојала Србија, а ни српски народ“, и тако редом. Зато увек ваља поставити питање: на које то Русе мислите?
Последња изјава Путина, готово пред саме изборе, којом је недвосмислено подржао Вучића, нарочито је одјекнула у нашој јавности. За многе је то био шок. Но, за оне који прате ситуацију у Русији био је то очекиван потез. Та и амбасадор Русије у Београду у више наврата „прославио се“ управо неукусним похвалама на рачун председника Србије. Најзад, тој теми посветио сам и један текст 2019. године.
Владимир Путин: Вучић води уравнотежену политику – надамо се да ће бити премијер Србије
Још у доба Совјетског Савеза Москва је била позната по политичким вицевима. У наше време можда најпознатији виц гласи:
„Делегација из Москве жалила се у Казахстану да Руси чине двадесет пет посто становништва те земље, а у владајућим структурама уопште нису заступљени. Казахстански представници су им хладнокрвно одговорили да је у Русији стање далеко горе, јер, рецимо, у Москви живи деведесет посто Руса, а у структурама власти нема ниједног.“
Овде лежи одговор многима и у Србији који причају како нам „Руси нису никада помогли“. Па како да нам помогну, кад ни у Кремљу нема Руса! Словом, уопште не постоји руска политика. Или, да будемо прецизнији, Руси су маргинализовани и искључени из власти још од године 1917. Лењин и бољшевици збрисали су име Русија, а царску Русију преименовали у „Совјетски Савез“. А то не само да није исто, већ је СССР деценијама водио јасну антируску политику. Од двадесетак водећих вођа „бољшевика“, свега су двојица били етнички Руси. Стање се до данас није променило, јер је карактер Јељцинове, односно Путинове власти остао исти. Створен је олигархијски систем, а олигарси су по својој идеологији исто што либерали на Западу. Међусобно одлично сарађују и тргују нафтом, гасом или рудним богатствима земље. Руски народ од тог нема никакве користи. Милијардери из Москве свој новац држе у енглеским, америчким и европским банкама, а своју децу школују на елитним универзитетима Лондона, САД или Француске. Најзад, Путинова држава не зове се Русија, већ „Русијска Федерација“.
Поставља се питање: како је то могуће? Па то је сасвим логичан потез Путина кад се зна ко је он и каква је природа власти у Русији. Недавно је председник Русије прославио 74. рођендан. На власт је дошао године 2000, кад је заменио „пијаног Јељцина“. Истина, Путина нико није видео да због вотке тетура, али суштина Јељцинове власти остала је непромењена. Државом од времена Јељцина до данас владају олигарси, чији систем јесте неолиберални капитализам, који се ослања на финансијске центре као што је Лондон сити и Волстрит. Путин заступа интересе управо тих финансијских структура на Западу. Све његове приче о „новом оружју“, „торпедима која могу потопити Енглеску за десет минута“ или о ракетама које ће донети брзу победу против режима у Кијеву показале су се само као пусте приче с циљем умиривања незадовољне руске јавности.
Већ је у децембру 2016. секретар председника за штампу Песков казао о свом шефу: „Путин је апсолутни либерал.“ А то у Русији значи да заговара либерализам у економији, где нема много места за образовање и социјалну политику. Руска јавност просто више не може да слуша Путина и његове олигархе кад причају о рату у Украјини. Све су гласнији они који говоре о издаји у самом Кремљу. Јавност се у чуду пита није ли циљ данашњег режима разбијање Русије.
Путин влада двадесет шест година и његов резултат је поражавајући. Најстрашније јесте нестајање Руса. Према службеној статистици за раздобље од 2010. до 2021. године број Руса у Русији умањио се са 111 милиона на 105 милиона. Реч је о правој демографској катастрофи руског народа. Истовремено број других народа, пре свега муслимана, расте. Чак је и руски патријарх упозорио на опасност да Руси ускоро постану мањина у сопственој земљи. Корумпирани чиновници и јак лоби муслимана у Кремљу масовно муслиманима деле руско држављанство посредством корумпираних чиновника.
Никола Н. Живковић: Владајућа елита у Русији и данас је совјетска – дакле русофобска
Исти процес догађа се у Немачкој, Француској, Белгији и другим земљама Западне Европе. Реч је о либералној глобалној политици, коју спроводе чиновници из Европске уније. Очевидно да и Путин следи њихову политику. Ако и оде Путин, остаје либерални систем, који постоји још од Горбачова и Јељцина. Ти људи заузимају све кључне позиције у политици, економији, култури и медијима.
Запад то већ годинама ради у свим земљама света и то не директно, већ уз помоћ „невладиних организација“. Познато је да су већина тих ngo плаћене од стране милијардера „филантропа“. Они већ годинама организују пучеве „против диктатора“, односно заговарају „демократске промене“. У суштини, спроводе вољу америчких корпорација и банака. Да подсетим, једина грешка Лукашенка, Милошевића, Башара Асада у Сирији, Гадафија у Либији и тако редом, састојала се у том што нису пристали на уцене Лондона, Вашингтона, Тел Авива и Брисела. Активности „невладиних“ организација најбоље је описати као компрадорске, јер је тај слој кинеског друштва у XIX веку служио енглеским окупаторима да држе Кину у покорности. Још исправније било би назвати их јањичарима XXI века.
При разматрању неке државе ваља погледати каква јој је културна политика и штампа. О том питању блиставо је проговорила Марија Шукшина, позната глумица и преводилац. Послала је писмо Министарству културе Русије и медијима, с кратким питањем: „Слово русский не находится под запретом?“ (Да ли је забрањено употребљавати реч „руски“?) Навела је конкретан пример, где ђаци читају књиге писца Василија Шукшина. У једном уџбенику, рецимо, стоји цитат Шукшина: „… российский человек“. Но, пошто је Василије Шукшин Маријин отац, разуме се да она веома добро познаје његова дела. Укратко, утврдила је да уџбеник просто фалсификује њеног оца, јер Василије Шукшин на цитираном месту пише „русский человек“!
Извор: tsargrad.tv
Чиновници у Министарству културе и образовања изгледа да се ужасно боје речи „руски“. Да појасним за оне који не читају на руском. Истомишљеници Анте Павелића, Јосипа Броза и Фрање Туђмана и данас, кад говоре, на пример, о полицији у Београду, обавезно кажу „србијанска полиција“. Намера је, наравно, јасна: све српско желе да ограниче на Србију, чије границе је одредио Броз и Кардељ. Реч „србијански“ означава сваког ко живи у Србији. А он може да буде Мађар и Шиптар и Румун. „Русијски“ означава сваког грађанина који живи у Русији, дакле и Дагестанца, Чечена или Татара. Зато је Марија Шукшина погодила суштину проблема. Име „руски“ заиста као да је забрањено. Просто се употреба речи „руски“ и у Путиновој Русији сматра изразом „екстремизма.“
Према најновијим репрезентативним испитивањима у Русији, свега седам посто грађана оцењује Путинову власт као „одличну“ („хорошо“), тридесет посто као „веома лошу“ („очень плохо“). А две трећине грађана просто су незадовољни Путином. Његово обећање да ће „подићи Русију с колена“, показало се после двадесет шест година његове владавине као празно брбљање. Као што је питање Косова показало ко је ко на политичкој карти Србије, тако је и година 2014. коначно скинула маске са „западњака“ и „хура-патриота“. Путин је најзад показао своје право лице. Њему је најважније што кажу његове газде у Лондону, Њујорку и Тел Авиву.
Рајли Вагаман: Зашто Русија шаље авионе пуне злата за Лондон
„Руско пролеће“ 2014. године. Реч је наравно о Специјалној војној операцији на Украјини. Он се ограничио на Крим. После дугих осам година, по сопственом признању, дозволио је да га Француска, Немачка и Енглеска „вуку за нос“ Минским споразумима. Оставио је на цедилу Русе у Украјини, пре свега у Новорусији и Донбасу. Осам година је украјински режим некажњено убијао Русе. Тек под притиском руске јавности, кад су се формирали руски добровољачки одреди, он је невољно пристао на ограничену војну интервенцију. Она је почела 24. фебруара 2022. године. Но, уместо да уништи кијевски режим, а Руси су већ били заузели кијевски аеродром и налазили се готово у предграђу Кијева, Путин наређује руској војсци да се повуче и шаље делегацију у Минск, надајући се да ће постићи договор с украјинским нацистима, те поново постати миљеник Лондона, Вашингтона и Брисела.
Председник Белорусије изјавио је како су „Ватикан и јеврејски лоби обманули Путина да повуче трупе из околине Кијева 2022.“ За оне који прате политику Кремља ова изјава не представља изненађење. Најзад, и сам Путин је у више наврата казао нешто слично. Последњи пут је то било концем јануара 2025: „Путин се поново жали да га је Запад обмануо“. Једина разлика је што се Путин жалио на „наше партнере на Западу“, а Александар Лукашенко, ево, јасно је именовао кривце што се рат на територији Украјине продужио до наших дана. Према речима Лукашенка, који је био домаћин тих сусрета, Путина су „обманули“. Путин не би могао бити обманут да сам то није желео. Израел и Ватикан су тражили да се руска војска повуче из предграђа Кијева с циљем стварања „неопходних услова за преговоре“. Руска војска, која је уз знатне жртве заузела те позиције, по наређењу Путина морала је напустити положаје. Заузврат добили су обећања која Запад, разуме се, уопште није ни намеравао испунити. После тога, по сопственом признању Путина, био је неколико пута „обманут“. НАТО је то примирје искористио како би наоружао Украјину најмодернијим оружјем.
Најгори непријатељ није онај на непријатељској страни, већ у сопственим редовима. Иако у руском народу забележен као један од највећих злочинаца у вишевековној историји Русије, Јељцинов „Центар“ у Јекатеринбургу, међутим, и даље постоји и свакодневно шири „Западне вредности“ и русофобију. „Јељцин центар“ лично је године 2015. отворио Путин. Реч је о институцији која од самог почетка шири мржњу према свему руском. Тај Центар и данас слободно ради. Анатолиј Чубајс, човек који је од распада СССР-а, уз Јељцина, нанео највише зла руском народу, све до релативно недавно заузимао је битне функције у привредном животу Русије. Недавно је слободно напустио Русију и отишао у Израел. А тек Путинови министри као Херман Греф или шеф централне банке Русије Набиулина! Људи све гласније говоре да „унутрашњи непријатељ уништава Русију“, односно да Русијом владају „русофоби западњаци“.
Никола Н. Живковић: Путинов режим је непријатељ руског народа
Уместо мира, данас видимо јасне намере НАТО да размести нуклеарно оружје у Финској, Естонији и Летонији. Трамп уводи против Русије нове „паклене санкције“. Као што се жаба кува на лаганој ватри у лонцу, тако Лондон и Вашингтон то раде с Путином и његовим олигарсима. Зато на Западу нико више не узима за озбиљно упозорења Путина о „црвеним линијама“. НАТО је просто игнорисао те претње и показало се да је био у праву. Сем „озбиљне забринутости“ Москва није пружила никакав озбиљан отпор. Путинов режим то не може да уради, јер се просто боји да наоружа Русе. Зато Путин не сме да објави општу мобилизацију. У својој хиљадугодишњој историји нико никада није тако понизио Русију као Владимир Путин.
Један од најспособнијих и најпопуларнијих команданата руске војске Иван Попов осуђен је на пет година затвора, јер је казао истину о неспособности генерала који седе у Москви. Руси их зову „паркетни генерали“. Поносно и с гнушањем Попов је одбацио све оптужбе суда: „Генералски чин стекао сам у рововима, а у затвору су ми га одузели… То је лош пример за официре… Читав свој живот штитим Русију…“ А други коментар је недвосмислен: „Ратни генерал Попов у затвору, Стрелков у затвору, Пригожина и Уткина убили, а Шојгу и Герасимов на слободи и функцији“.
Пригожин је већ био кренуо на Москву и фотографије показују да га је народ подржавао. Олигархијски, антируски режим умало да није пао. Зато се Путин боји истински руских родољуба, нарочито у војсци. Неке је његова служба убила, као Алексеја Мозговоја. Но, руски народ памти и стрпљиво чека тренутак да се ослободи издајица у Кремљу.
Алексеј Чадајев: Промена стратегије унутрашњих непријатеља Русије
Најбољи пример јесте Северна Кореја. Вашингтону не пада на памет да бомбардује ту земљу, јер она поседује атомску бомбу. Севернокорејци чак помажу Русији војницима и оружјем. Иран не поседује атомску бомбу, па ипак је из овог рата изашао као победник. Сједињене Државе и Израел извршиле су војну агресију против Ирана, убивши хиљаде и хиљаде цивила. Али, Техеран је показао шта значи кад народ реши да се бори.
На недавној конференцији Валдај, професор енглеске литературе из Техерана и светски познати публициста Мухамед Маранди поставио је Путину кратко питање: „Шта Русија може учинити на спасавању палестинске деце?“ Требало је видети Путинов израз лица. Као ђак који се није добро припремио, био је уплашен, почео да муца… Пред целим светом Путин је показао да су његови шефови негде другде. Можда је то јеврејски лоби? Или Хабад? Словом, није смео ништа да каже. Боји се Мосада. А Маранди је само поставио кратко и природно питање.
Јевгениј Спицин, један од најугледнијих руских историчара, који је дуго времена оклевао да критикује власт, најзад је проговорио: „Русија је постала колонија Запада“. Број милијардера у америчким доларима у Русији износи сто педесет пет, а међу њима нема нити једног Руса, премда они чине осамдесет четири посто становништва Русије.
Кад све то знамо, никог не може зачудити што Путин и његов амбасадор у Београду подржавају антинародни, антисрпски режим Александра Вучића. Па и Путинов режим није друго до антируски! Како ће Путин помоћи Србима, кад он уништава Русију и руски народ?