Бацивши своје главне снаге против Русије, Енглези су готово у потпуности забарикадирали читав фронт наше државе од ушћа Дунава до ушћа Амура
Алексеј Вандам (1867-1933)
Доносимо изводе из књиге Алексеја Вандама На истоку руске геополитичке мисли, у преводу Дејана Стевановића, Балканија, Нови Сад, 2025, састављене од две Вандамове књиге: Наш положај, објављене 1912, и Највеће умеће, објављене 1913. године.
Највеће умеће
Преглед савременог положаја у светлу Више стратегије
„Рекао бих да је наша политика примитивна, колико и наша индустрија.“
М. Мењшиков
I
Као што свака породица која се нормално проширује не може све време опстајати на једном истом комаду земље, тако се и сваки народ који се нормално развија не може задовољити територијом коју су некада заузели његови преци, већ је, по мери прираста, принуђен да се упути изван тих почетних предела.
Та нужда, која је у своје време потакла пастирске народе Азије да у масама крену ка Европи, нагнала их је потом, сада већ као земљорадничке, да продуже кретање ка западу. Тек што је Нови свет био откривен, а већ су најпредузимљивији и простора жељни Западноевропљани запловили преко Атлантика, утемељујући Нову Шпанију, Нову Португалију, Нову Холандију и Нову Француску.
Поменуто ширење народа континенталне Европе наишло је на снажан отпор изузетно борбених житеља британских острва.
Обављајући, посредством својих знаменитих морепловаца, детаљно извиђање океана и прекоокеанских земаља, и уочивши најбоља места за образовање многочлане породице Нових Енглески, Енглези су истовремено разрадили генијални систем борбе с континенталном Европом. Низом упорних ратова редом су истискивали с мора све своје супарнике, а помоћу коалиција које су образовали од континенталних држава до те мере ослабили организме прво Шпаније, затим Француске, начинивши их јаловим, лишеним стваралачке снаге, самим тим и безопасним за англосаксонску расу и њене моћне изданке који су се раширили по целом свету.
Бацивши потом своје главне снаге против Русије, која се ширила ка југу, Енглези су, заједно с уништењем њене флоте у Црном и Жутом мору, готово у потпуности забарикадирали читав фронт наше државе од ушћа Дунава до ушћа Амура. Њихов недавни нагли заокрет у односу на нас, од отвореног непријатељства према показној дружељубивости, настао је под притиском озбиљних измена у стратешком односу снага на европском континенту, до којих је дошло последњих година. Речене промене, у једном говору у Дому лордова, фелдмаршал гроф Робертс[1] побројао је овако:
„Брзи пораст иностраних флота, не само у квантитативном већ и квалитативном погледу, за нас је претња каква раније није постојала, нарочито ако се здруже; огромно повећање комерцијалне тонаже немачких бродова, поготово путничких пароброда; велико снажење Немачке и њених савезника, на копну и на мору; стагнација Француске на свим пољима; вешти рад немачке дипломатије на придобијању малих западноевропских држава и, најзад – а што је најважније – успешна акција Немачке за превласт на континенту.“
Размотримо побројано, али не с енглеске, већ с објективне тачке гледишта.
Насловница књиге Алексеја Вандама
Један од темељних и непроменљивих принципа државне политике (Више стратегије) Енглеза је: уништивши поморске снаге противника, затворити га на копну, и ту га држати ограђеног покретним зидовима своје моћне флоте.
Гранитно чврсти и непробојни пред покушајем појединачног пробоја ма ког европског народа, ови зидови лако би могли попуцати пред њиховим удруженим напором, што подразумева да се европски народи, сада сабијени у тескобу и жељни изласка у свет, окупе око једне снажне и предузимљиве државе, те заједнички крену у пробој енглеске блокаде.
Стога је други темељни принцип енглеске државне стратегије окивање европских народа такозваним balance of power, под чиме се, по речима лорда Курзона[2], подразумева вековима освештана одлука Енглеске да не дозволи да на европском континенту превлада ма која држава.
Данас, после Шпаније и Француске, лишених освајачке енергије, те Русије, с којом се чак привремено, почетком прошлог века, и зближила док јој је било потребно – данас је за Енглеску таква опасна држава Немачка.
Немајући на својој територији потребне ресурсе за опстанак, без могућности ширења по пренасељеном континенту, а имајући велики природни прираштај, немачки је народ променио начин свог привређивања, то јест од земљорадње прешао на индустријску делатност, у складу с чим је изградио унутрашњу саобраћајну мрежу, опремио луке и, саздавши одличну трговачку флоту, кренуо на море по потребна му допунска средства за живот. Другим речима, у намери да постане поморска држава, Немачка је дрско иступила против моћне Океанске империје, која не трпи никакво посезање на њене животне интересе, и тиме покренула лавину догађаја чији се унутрашњи смисао дâ видети из даље изложеног.
Наиме, с обзиром на исказану намеру Немачке, рат између ње и Енглеске је неизбежан, при чему је стратешки положај нове поморске државе крајње неповољан. Јер, све њене поморске комуникационе линије пресеца гигантска баријера британских острва. Заобићи је, како с југа, кроз Ламанш, тако и са севера, около Шкотске, за време рата је немогуће, пошто су, одвојивши Норвешку од Шведске, те изградивши базе на Оркнијским и Шетландским острвима, и сконцентрисавши у домаћим водама четири петине своје флоте, Енглези, како сами кажу, „затворили“ Северно море тако, да се одмах по отпочињању ратних дејстава Немачка може осетити у положају армије чије су линије снабдевања у рукама противника.
Да би се ишчупала из тог железног стиска, то јест за време рата – поготово општеевропског – сачувала комуникацију с ваневропским земљама, Немачка је благовремено у својој позадини отпочела изградњу дугачке комуникационе линије од Берлина преко савезничке Аустрије, Балканског полуострва и Мале Азије у сами центар мухамеданског света (Багдадска железница) и постепено у Турској, Персији и Арабији припремала опширну базу за будућу робну размену (ради осигурања те базе и малоазијских комуникационих линија приступила је реорганизацији турске армије). С циљем додатног осигурања својих позадинских комуникација почела је поспешивати надирање Аустрије преко Балкана ка Солуну.
Дакле, будући да је средиште најважнијих путева Океанске империје Средоземно море са Суецким каналом, то је за операције у том рејону Немачка предвидела: 1) ратне морнарице Аустрије и Италије, које се брзо ојачавају уз њену помоћ, и 2) већ поменуту реорганизовану турску војску, која би, у походу на Египат, требало да једним ударом пресече суецку жилу куцавицу.
Најзад, осим Турске, привукла је на своју страну још једну мухамеданску земљу која лежи на Средоземном мору и Атлантском океану – Мароко, како би, у некој од стратешки необично важних лука ове земље изградила базу за нову врсту крстарица дреднота, намењених лову на трговачке лађе, а чији велики радијус дејстава омогућава да се зађе у позадину Енглеске и угрозе сви њени путеви, не само кроз Гибралтарски мореуз, већ и око Африке и ка обема Америкама.
Да је Немачка успела да реализује овај широко, смело и правилно замишљени план, имала би могућност да, одговарајући претњом на претњу, за дуже време обезбеди себи мир и несметани развој својих поморских снага. За случај нужде, ратна иницијатива и значајне шансе на успех налазиле би се у њеним рукама, пошто би, у погодном тренутку бацивши Турску на Египат, те створивши озбиљне проблеме на Средоземном мору и одвукавши тиме део енглеских снага, била у прилици да са своје обале, проширене холандским и белгијским приморјем, отпочне одлучне операције у Северном мору.
Али, нажалост по Немачку, њено младо умеће борбе за живот показало се недораслим наспрам тог чудесног енглеског система, који беспрекорно функционише још од времена рђавог философа, но генијалног стратега, Бекона[3].
Џорџ Фридман: Главни циљ САД увијек био спречавање савеза Њемачке и Русије (2015)
Успевши да коме је требало улију панични страх како Немци, тобоже, преко Марока желе да продру у шпанску и француску Сахару, Енглези су, посредством свог омиљеног оруђа – европских конференција – натерали Немачку да оде из мароканских лука, Тангера и Агадира. При томе је већ на првој конференцији успостављен неопходан јој balance of power in Europe – то јест, насупрот групе држава окупљених око Немачке, Енглези су саставили своју.
Затим, да би у табору свог противника изазвали раздор и материјално га ослабили, ставили су до знања Италији да се неће противити њеном заузимању Триполитаније[4], обећане јој још 1881. године, то јест у време кад су Енглези заузели Египат, а Французи Тунис. Сукобивши на тај начин Италију и Турску, Енглези су, као прво, слабили две државе немачког табора међусобним ратом, а као друго, одузимали Турској њене последње поседе у Африци, учвршћујући своје позиције у Египту; као треће, доводили Немачку, као челницу овог табора, у веома тежак положај: приговарајући, али не смејући да повиси глас према Италији, ни Турској није помагала осим саосећајним уздасима, чиме се компромитовала у очима обеју.
Такође, пажљиво мотрећи на прилике на Балкану, Енглези су закључили да су сви хришћански народи на Балкану које смо ми, Руси, ослободили, сазрели да послуже као прекрасно оруђе за остваривање њихових циљева. Стога су нашли за правовремено да приступе таквим мерама о којима се, као о нечему потпуно нормалном, што чини део давно разрађеног програма, говорило још 1885. године.[5]
Пре свега, помогла је да на положај првог министра Грчке дође, добро јој познати по питању Крита, Венизелос[6], а тај паметни и лукави Левантинац, организовавши по рецепту balance of power Балкански савез, и за прво време препустивши главну улогу у њему Бугарској, као најјачој, покренуо је, под њеним предводништвом, акцију против Турске.
Када је, готово у дословном смислу речи, на бајонетима разнета Турска била одбачена ка мореузима, а Бугари као за то најзаслужнији затражили за себе и највећу награду, тада је већ унапред припремљеном четворном савезу – под грчком хегемонијом – сугерисано да и ту државу покори рачунима Више стратегије.
Ти, пак, рачуни били су следећи:
Турска, коју су против нас подржавали скоро сто година, после рата 1877-1878. са стране Енглеза оцењена је као некадра да нам надаље затвара путеве који преко њене територије воде ка Средоземном мору, конкретно:
- кроз западни део Балканског полуострва – санџак Нови Пазар и Македонију – ка Солуну;
- кроз мореузе;
- с Кавказа преко Јерменије ка Александрети.
При из године у годину нарастајућем притиску Немачке и Русије закључено је да на сваком од ових путева ваља имати појединачног стражара.
У том контексту, при деоби од Турске преотетих земаља[7], највише су ојачане Србија и Црна Гора, а Грчка претворена у скоро другоразредну државу. Том двоструком баријером преграђен је први, балкански пут.
Пруживши Турској могућност да за време Другог балканског рата поврати део територије изгубљене у Првом, укључујући и Адријанопољ, Енглеска је „збила“ Турску, концентрисавши њене силе на мањем простору, и тиме ојачала одбрану мореуза.
Најзад, да би забарикадирали трећи, кавкаски пут, Енглези су, једновремено с објавом о свом протекторату над Јерменијом 1878, направили нацрт нове државне творевине у Малој Азији, за коју се сада врши припрема терена.[8]
Дакле, успевши да на споредном театру борбе, то јест Средоземљу и Балкану, „наведе воду на своју воденицу“, Енглеска се с једнаком енергијом и вештином усмерила на припрему операција на главном попришту.
Хоће ли се то поприште ограничити на Северно море, или ће ратни пожар, као и почетком прошлог века, захватити сву Европу – питање је на које није лако одговорити. Но, важност овог питања толика је да морамо наставити своја истраживања.
Мајк Витни: Суштина кризе у Украјини је „Северни ток 2“ и спречавање сарадње Немачке и Русије
II
Многи војни мислиоци сматрају да своју садашњу моћ Енглеска дугује пре свега свом стратешком положају. Заиста, размештена у близини европског континента, територија те државе представља природно утврђење, које чудовишни водени ров и покретне стене ратне флоте поуздано штите од упада са континента. О ту препреку разбиле су се намере Филипа II, Шоазела[9] и Наполеона. Па ипак ми се чини да, као што првостепену улогу при одбрани тврђаве имају вештина команданта и одлучност гарнизона, код Енглеске су пресудна не одбрамбена својства њених острва, већ делатни карактер енглеског народа и изванредне војничке способности тамошњих владајућих класа.
Уз раније доказе овом у прилог додаћемо следеће.
Последњих година војна вештина обогатила се двама потпуно новим борбеним оруђима: подморницом и ваздушном лађом. Појавивши се прво на континенту, заједно са самоходним минобацачем и одозго бацаном бомбом, ове направе су наговестиле да, даљим усавршавањем, постану моћна средства у рукама континенталних народа за напад на британску тврђаву, као да се она налази на копну – то јест, посредством подморница и ваздушних напада, начинити широку брешу кроз зид британске ратне флоте, кроз коју ће проћи армија укрцана на гигантске транспортне бродове, кадра да по искрцавању на острва испуни сан досад највећег светског војсковође.
Стога је лако схватити с каквом су узнемиреношћу Енглези пратили одговарајуће опите својих континенталних суседа. Но, то није било дугог века, јер, схвативши предност мина (у одређеним околностима) у односу на топовску ватру, Енглези су за кратко време претекли све континенталне народе снагом своје миноносачке флоте.[10] Паралелно с тим, довитљиви и неуморни „британски гарнизон“, не губећи време, прерадио је сав план активне одбране своје „утврде“ против немачке претње с истока.
Северно море, на коме је некада блокадом обале, бомбардовањем лука и поморским биткама била докрајчена Холандија, сада је оцењено као одвише тесно за енглеску океанску флоту, погодно једино, и то на почетку рата, за дејство миноносаца. Данас се у Енглеској ово разрађује у низу веома занимљивих радова.
Но, да тај рат не би довео до прекида трговине градова на обали Северног мора, трговачки путеви се пребацују на западну страну острва, ка лукама на Атлантском океану. На источној обали, поред недавно изграђених морнаричких база Ширнес и Росајт, довршавају се нове: Абердин, Мидлзбро, Хал, залив Вош, Вармут и Харвич.
Читаво приобаље повезује се бежичним телеграфом, којим располажу не само подморнице, већ и хидроавиони.
Имамо ли у виду да је мобилизација енглеске ратне флоте, због учесталости, уиграна толико да се у склопу овогодишњих маневара одвијала готово аутоматски, лако ћемо створити слику стратешког развоја енглеске ратне морнарице и почетка ратних операција на Северном мору.
Безмало простим притиском на дугме, у датом тренутку, ратна флота ће кренути на крила да би затворила Ламанш и пут око Шкотске, и прекинула сву поморску трговину Немачке, а у тако одсечено Северно море упутиће се мноштво миноносача. Притом, док енглеске подморнице буду сејале мине, ловци из ваздуха настојаће уништити немачке подморнице наменски израђеним бомбама тежине сто педесет килограма, са којима су недавно извршене успешне пробе са двокрилца шорт.
Речју, први задатак Енглеске биће да свом противнику нанесе страшни економски ударац и уништи његове миноносаче. С обзиром на огромно преимућство у броју миноносача и иницијативу, несумњиво је да ће те циљеве и достићи, што ће само по себи предодредити и исход судара ратних флота, ни приближно једнаких снага, који ће уследити.
Но, без обзира на детаљно планирање и брижљиву припрему, ма колико шансе на победу биле велике – Енглези не могу сами заратити с Немцима из следећих разлога.
Заузевши све најбоље земље на земаљској кугли и створивши чудовишну Океанску империју, Енглези су приморани да штите не само њену цитаделу, то јест британска острва, већ читаву империју, и то не само од Немаца, већ и од свих народа беле расе блокираних на европском континенту. До сада су у том имали успеха, користећи бројна и разноврсна средства, чију је делотворност поткрепљивала моћна ратна флота.
Замислимо сада да Енглези из неког разлога изгубе главу и сами се ухвате у коштац с Немцима. Eво шта би се тада десило.
Са својом малобројном копненом војском они не би били у стању да се по одржаној победи на мору искрцају и дотуку противника на његовој територији. Без тога, пак, нема трајног решења овог за њих животно важног питања.
Но, и то би било тек пола муке. Главна невоља огледала би се у томе што би их и морска победа скупо стајала. Пре свега, пре но што би били одагнани с мора, дуго и за рат темељно припремљени Немци нанели би им озбиљне губитке, који би енглеску ратну флоту можда срозали чак до нивоа других европских држава. Зар да се покажу тако немоћним пред осталим континенталним народима, чије би се настројење засигурно изменило брже и јаче но што је то било за време рата у Трансвалу?
Отуда се само по себи разуме да Енглези никада нису ни помишљали на „чеоне сударе“ на Северном мору.
Изванредно познајући карактере континенталних народа, заповедајући им на попришту борбе за живот не мање вешто но што је Наполеон командовао својим армијама, енглески стратези ће борбу с Немачком водити на исти начин на који су је водили против Шпаније и Француске, то јест не на мостобранима британске цитаделе, већ на војишту читаве Европе, уз учешће свих њених народа.
Последњих осам година и најистакнутији државници Енглеске и енглеска штампа толико говоре и пишу о будућем општеевропском рату, да је та мисао већ добила форму прецизне „директиве“.
Елем, Немачка и њени савезници заузимају на континенту централну позицију с излазима на Северно и Средоземно море.
Њима ваља супротставити:
I У борбеној линији
На морима:
- На Северном – енглеску флоту, одабрани део руске флоте и одабрани део француске миноносачке флотиле.
Задатак – затворити Северно море, пресећи немачку поморску трговину и уништити њене поморске снаге.
- На Средоземном – тамошња енглеска ескадра појачана пловилима обалске одбране, сва француска флота, осим миноносаца који ће дејствовати у Северном мору; шпанска и грчка флота.
Задатак – уништити поморске снаге Италије и Аустрије, блокирати непријатељске луке и обезбедити слободну пловидбу енглеских трговачких лађа по Средоземном мору и Суецком каналу.
- На Балтичком – остале поморске снаге Русије.
Задатак – олакшати Енглезима дејства у Северном мору, одвлачећи део немачке флоте.
На копну:
а) са Запада – француска армија, енглеска десантна армија јачине двеста педесет хиљада људи и два до три корпуса Шпанаца.
Задатак – разместивши се дуж добро утврђене пограничне линије, спречавати противника да продре у Француску, а у напад прећи тек када Русија отпочне одсудне операције.
б) с Истока – руска армија.
Задатак – нападна дејства против немачке и аустријске армије.
II Резерва
Сви народи уз ово војиште који нису укључени у прву борбену линију чине резерву за регулацију догађаја, нарочито при крају рата, при новом разграничењу у Европи.
Из изложеног видимо да сами Енглези потврђују своју намеру да до решења њима битног немачког питања дођу не кроз сукоб с Немачком један на један на Северном мору, већ кроз општеевропски рат уз обавезно учешће Русије, још уз услов да она понесе барем три четвртине читавог терета рата на копну.
Но, тиче ли се њихово немачко питање нас, и требамо ли га ми решавати заједно с Енглезима, онако како смо почетком прошлог века решавали француско питање, а и ако се оно реши по енглеским плановима – шта ће то дати нама? Речју, какве се перспективе отварају после тог и таквог општеевропског рата?
Над тим се ваља замислити, и то много озбиљније но што чине наши вајни стратези, који на политичким банкетима, уз шампањац, претресају у исто време по десетак питања од светског значаја.
III
У Енглеској, као и Сједињеним Државама, при разматрању свих питања Више стратегије користе се такозване Military Charts[11], но погледамо ли и на обичну карту, и зрело размислимо, видећемо следеће:
На земаљској кугли данас имамо свега два истински велика народа – сто шездесет милиона Англосаса и исто толико Руса.
Ови први, утврдивши (мада у неједнаком степену) своју превласт над свим океанима, над три и по континента и готово над свим острвима, омеђили су једну заиста огромну Океанску империју.
Ови други, овладавши полусмрзнутим земљама с јако разуђеном обалом, образовали су на карти уистину огромну, али за њих већ тескобну Копнену империју, чије су дугачке ноћи и ужасни мразеви застрашујући за друге народе.
Међу овим двема империјама, на малом простору западне Европе стешњени су:
- Шпанија и Француска, на попришту борбе за живот коначно поражене од Енглеске, морално јој се подчињујући и служећи као пука оруђа у рукама енглеских стратега.
- Аустрија и Италија, које ни по свом племенском саставу, ни по квалитетима становништва, ни по надарености и прегалаштву владајућих класа не могу рачунати на нарочито велику будућност.
- Немачка – која је касно ступила на пут велике државе и одмах се нашла у трагичном положају.
Тај трагизам огледа се у томе што при огромном природном прираштају, с муком прехрањујући на једној истој, ни за педаљ увећаној територији и негдашњих четрдесет (сада већ шездесет пет) милиона, она просто није имала куд до да крене против једне од империја.
И заиста, при првом суочавању са тескобом, кроз читаву Немачку, која је тада још стајала крај плуга, пронео се потмули стихијски тутањ: „Drang nach Osten“, то јест „потражимо земљу на Истоку“.
Но, тај тутањ, који је свакако морао да нас опомене, није дуго одјекивао. Јер, најбољи немачки умови ускоро су увидели немогућност ширења на рачун, у том делу, готово једнако густо насељене Русије, и нашли другачији излаз из тог положаја.
У складу с тим, немачки народ, заједно с подизањем индустрије и пратеће инфраструктуре, те стварањем трговачке и ратне флоте, отпочео је општу мобилизацију за свој животни поход на потпуно супротну страну – на Запад, против Океанске империје.
Од тада, то јест од знаменитих речи императора Вилхелма: “Unsere Zukunft liegt an der See”[12], које с тачке гледишта Више стратегије нису до наредба да се крене nach Westen[13], Немачка је престала бити наша супарница на попришту борбе за постојање, штавише претворила се у нашег природног савезника.
Ту своју одлуку, добро промишљену и усклађену с обостраном коришћу, испољила је на следећи начин.
Сагледавајући значај сибирске железнице и увиђајући да је таквој грандиозној и драгоценој путној траси неопходан одговарајући излаз на Тихи океан, она је, заједно с Француском, прво помогла да се из Порт Артура изведу Јапанци (које су тамо довели Англосаси), а затим нам заузимањем Ћингдаа, који нам је Кина обећала, пружила законит повод да уђемо на за нас неупоредиво значајније полуострво Љаотунг.[14]
Разуме се да је, садејствујући нашем походу на исток, ка великој арени будућности, Немачка желела да ослабимо притисак на њено десно крило и не ометамо њен марш на запад, ка Атлантском океану.
Међутим, овим чином започето зближавање три на континенту најјаче државе није даље било везивано никаквим цементом. Ову могућност одмах је искористила Енглеска, која се нашла у нимало splendid[15], већ у веома алармантној isolation[16], приступивши разједињавању случајно окупљене групе и нападу на њеног најопаснијег члана.
Користећи се тиме што се готово сва континентална штампа у питањима међународне политике поводи за ставовима Тајмса, Енглеска је путем неколико новинских чланака код нас посејала такво неповерење према Немачкој, која је тобоже лукаво желела да нас „одвуче“ на Далеки Исток, да о смањењу концентрације копнених и поморских снага уз западну границу није могло бити ни говора, при чему су сви наши наново стечени далекоисточни поседи, са свим што је на њима, тешком муком, уз велика улагања и огромни стваралачки полет изграђено – остављени готово без икакве заштите.[17]
Одмах иза тога ослабивши значај руско-француског савеза, закључивањем истоветног му енглеско-јапанског, другим речима, одвојивши Русију и од Француске, Енглеска је рукама свог жутог савезника уништила, за почетак, половину наше флоте. Затим је, уз слављенички кикот, посматрала како друга половина наших поморских снага иде ка свом удесу, који је својим искусним оком унапред видела, а онда се повукла у страну, препуштајући другој англосаксонској држави, САД, да посредством Јапана наново, и још чвршће, затвори брешу коју смо пробили ка Тихом океану, који Англосаси сматрају облашћу своје Океанске империје.
Но, тек што је наша тихоокеанска трагедија била завршена, Енглеска попут мађионичара илузионисте навлачи на себе маску благонаклоности и дружељубља и, узевши нас под руку, одводи нас из Портсмута у Алхесирас, где поставља почетак новом, заједничком делу: потискивању Немачке с Атлантског океана, те њеном потпуном одбацивању ка истоку, дакле у сферу интереса Русије.
Први наши кораци на том путу с новим пријатељима довели су до следећег: избачена из, од нас далеких, Тангера и Агадира, Немачка је заузела Александрету, као природни излаз Кавкаског пута ка Средоземљу. Лишена могућности продирања у за нас потпуно неважни Мароко, она је појачала своју делатност у азијској Турској. Претрпевши неуспех у покушају ојачавања свог положаја на југозападној обали Африке, отпочела је са дубљим продирањем у Персију, чак до обале Каспијског мора!
Но, изоставимо многобројне сабирке и пређимо одмах на њихов збир, то јест на тренутак кад, притискивана атлантским потезима енглеске стратегије, Немачка коначно буде сатерана уза зид, те немајући куд, са исуканим мачем и заједно са својим савезницима дође „Богу на истину“.
Имајући у виду изузетне квалитете наше војске, појачану обуку и свеже борбено искуство, може се сматрати извесним да ћемо, проливши реке туђе, али и своје крви, ми, на крају крајева, извојевати убедљиву победу на копну, као што ће Енглеска на мору. При томе се, међутим, не сме сметати с ума да у ратној стратегији и најблиставија тактичка победа, одржана у невреме и не онде где је то потребно, понекад само запетљава укупну ситуацију и води ка пропасти читаве операције. Тако и у Вишој стратегији победоносни, али не правовремени, или непотребни рат, може отежати положај државе у борби за живот, која се никада не окончава.
У такве ратове несумњиво спада и овај у који Енглези пошто-пото хоће да нас увуку.
Да не би било никаквих сумњи, обратимо пажњу на главни циљ енглеске стратегије. Наиме, реч је о томе да се уништи трговачка и ратна флота Немачке, преотму све њене, ма и најбезначајније колоније, те да јој се на копну нанесе такав удар, после кога, клонувши духовно и материјално, она дуго неће бити у стању ни да помисли на нове морске походе.
Речју, главни циљ Енглеске је одбијање немачког надирања на Океанску империју на Атлантику, као што је било одбијено руско на Тихи океан.
Чим то буде достигнуто, то јест када једина данас уистину снажна западноевропска држава која код Енглеза буди стрепњу буде разбијена и одбачена на копно, резултати тог општеевропског рата, происходећи један из другог, изгледаће овако:
1) Територијалним награђивањем на рачун побеђених увећаће се територије континенталних држава из победничког табора, како оних с прве борбене линије, тако и оних из резерве. Француска ће добити Алзас и Лорену, достигавши толико жељене „природне границе“, док ће Белгија, Холандија и Данска, с једне стране, и Италија, Србија и Црна Гора, с друге, бити увећане тако да се Немачка и Аустрија, ако не потпуно одсеку, а оно значајно стесне – прва на Северном, друга на Јадранском мору. Другим речима, сва Европа на западу од Немачке и Аустрије рашириће се ка истоку и највероватније образовати савез на челу с Француском и Италијом.
2) Изгубивши заједно с морем годишњи доходак од осам милијарди, а без могућности егзистенције на својој територији, марљиви и практични Немци (заједно с Аустријанцима), који су успели да разраде сопствени систем борбе за живот, окренуће се спрам Русије и потајно отпочети општи напад „меком силом“ на руски народ, невичан таквој врсти животне борбе.[18]
3) Како ће, после неутрализације Немачке као јаке државе, на европском континенту остати само Русија, то ће, према као дан јасном лорд Курзоновом тумачењу једног од основних и непроменљивих принципа Више стратегије Енглеске, потпуно прожети знањем свог дуга према домовини, држећи се вековима освештаног система, енглески стратези без икакве гриже савести почети да успостављају balance of power против Русије, као што су га већ успостављали против Шпаније, Француске и Немачке. Конкретно, отпочеће образовање коалиције с циљем да нас истисну не само с Балтичког и Црног мора, него и с Кавказа, као и на правцу према Кини, по коме тренутно доктор Морисон[19], јарки мрзитељ Русије, шири англосаксонску пропаганду.
О тој „титанској борби између Руса и Англосаса, која ће свакако започети по паду Немачке и испунити двадесети век“, још пре много година (много раније но што је сер Вилијам Вајт, 1885. године, с непогрешивошћу јудејских пророка предсказао садашњи балкански преврат), почели су да англосаксонском свету обзнањују његови најдаровитији учењаци и најдубљи мислиоци, као да је реч о „откровењу добијеном одозго“, о постепеном премештању центра борбе између Океанске империје и Континента. С почетка, тај се центар налазио на обали Атлантског океана, то јест у Мадриду, да би се по паду Шпаније преместио у Париз. По поразу Француске, из Париза прешао је у Берлин, одакле ће се, по мишљењу наших данашњих пријатеља, преместити у Москву…
По себи се разуме да то одступање, и уступање, континенталних народа са запада на исток, које се одиграло са неумољивошћу каквог космичког закона, заправо нити је било, нити је од раније могло бити забележено у некаквој „Књизи судбине“.
Јер, за све своје успехе у борби с континентом даровити острвљани имају да захвале не некаквим тајанственим силама које војују на њиховој страни, већ искључиво сами себи, то јест свом великом знању, правилно постављеним циљевима и њиховом планском остваривању. Надилазећи у овоме континенталне народе, према њима се и опходе како то чине мајстори свог заната са својим шегртима и калфама.
Те и такве неједнаке способности и из њих проистекле резултате гледали смо на свим дипломатским конференцијама које памтимо, а можемо их видети и данас, читајући енглеске и наше новине.
По потапању наше флоте у водама Жутог мора, за двадесет четири часа се преокренувши од крајњег непријатељства ка великој љубави према нама, енглеска штампа је, тоном саучешћа, почела да нам указује на несрећну звезду под којом смо, тобоже, рођени, те како нам сада ваља, уместо „жутој опасности“, посветити се немачкој претњи.
И такве, очито нимало паметне речи, али из уста самог Тајмса, заслађене опојним ароматима, биле су довољне да се код нас за кратко време утврди, као непобитно убеђење, да ће у предстојећим невољама истински пријатељ и заштитник Русије бити – Енглеска, то јест њен не случајни, већ природни и вечити непријатељ.
Међутим, било би довољно да, уместо слепе вере у искреност енглеске штампе, која се само руководи „тактичким“ разлозима, саслушамо оно што у Палати лордова говоре даровити стратези Енглеске, попут грофа Робертса, и замислимо се над чињеницом брзог нарастања огромних људских маса у центру Европе, које се с муком хране, те на коју би им страну било најзгодније да крену у потрази за допунским средствима за живот, па би нам постало јасно:
1) да Немачка, која ужурбано гради бојне лађе, тражећи исто и од својих савезника, у далеко већој мери испољава агресивне намере према Океанској Империји, но према Копненој;
2) да су општеевропски рат за одбрану од те агресије, и њено премештање на терен Русије, корисни Енглеској, а не нама;
3) да Енглеска тај рат не може да води сама, па ни у савезу с Француском и Шпанијом, како због великог ризика (који њена стратегија никада не допушта), тако и стога што Русију не сме оставити ван рата, јер би тада она могла преузети руковођење догађајима;
4) да је, правилно проценивши наше психолошко стање, изазвано спољашњим неуспесима и унутрашњим нередима, и вешто искористивши наше везе с Француском, Енглеска успела да нас, одмах након рата на Далеком истоку, увуче у сарадњу која је једино њој на корист, те да се
5) имајући у виду оно што се у Европи спрема, нипошто не смемо уљуљкивати споразумима с народима чије умеће у борби за живот далеко премаша наше, већ се ваља уздати „у се и у своје кљусе“.
Јер, Русија је велика и моћна. Њеним моралним и материјалним ресурсима нема равних на свету, а буду ли ваљано организовани, уз јасне циљеве и задатке, а армија и флота спремне да у било ком тренутку иступе зарад заштите наших сопствених, исправно схваћених интереса – неће бити разлога да се бојимо суседа, јер и најјачи међу њима – Немачка – одлично схвата да уколико њена будућност зависи од морнарице, та морнарица зависи од руске армије.
С таквим припремама ваља журити, не губећи ни минут, јер – загледамо ли се пажљивије – видећемо да је отпочело и већ се над нама наднело ново раздобље Историје.
***
Алексеј Јефимович Једрихин рођен је 1867. године у многодетној породици обичног руског војника. Са седамнаест година, и неколико разреда основне школе, и сам ступа у војску као добровољац. Војничке врлине, после непуних седам година службе и пошто је прошао кроз подофицирске чинове, доводе га до чина потпоручника, а истрајно самообразовање отвара му врата Генералштабне академије, у коју ступа 1897. године. У јесен 1899, уместо на завршну годину највиших војних студија, одлази у енглеско-бурски рат, што се уједно сматра његовим првим значајним обавештајним задатком. Из штурих података о његовом даљем службовању, које је у више наврата прекидао и поново настављао, може се тек наслућивати чиме се овај елитни обавештајац руске царске армије заправо бавио.
У Првом светском рату командује пешадијским пуком, од јесени 1916. начелник је штаба дивизије, а јуна 1917. добија чин генерал-мајора. У грађанском рату који је уследио налази се у табору белих, али будући без имало полета бива одстрањен од командне дужности, коју иначе није ни тражио.
Овоземаљски живот окончао је у емиграцији, 1933. године.
Његови први текстови, објављивани у руским новинама у периоду 1899-1900, биле су ратне репортаже из Јужне Африке, које је потписивао с „А. Вандам“, по презимену једног од истакнутих бурских ратних команданата. Од 1907. године ово ће бити његово званично презиме.
Дело Наш положај објављено је 1912, а Највеће умеће 1913. године.
Осим тога, на руски је (с енглеског и француског) превео следећа дела:
Едмон Демолен: Аристократска раса (1906)
Емил Рајх: Савремена Немачка (1908)
Чарлс Ремингтон: Будући рат на копну и мору (1913)
Изабела Ебергејт: Сенка ислама, у два тома (1913) – с тим што дело, изгледа, није изашло из штампарије, будући да није нађено ни у једној од руских библиотека.
***
Поговор
„Прави мушкарац није онај ко зна да се добро бори, већ онај који зна ко су му непријатељи“ – вели једна кавкаска пословица. Алексеј Јефимович Једрихин – Вандам, знао је ко су његови, и руски, истински непријатељи и дин-душмани.
Нама пак, све малобројнијим Србима, који након слома народне и државне идеје данас живимо, и гњилимо, у земљи помиреној са статусом колоније, није тешко да осетимо ужас који је обузимао овог истинског ратника и мудраца, гледајући што се око њега творило. „Глупост или издаја?“ – питање које су тада многи у Русији постављали, све више је постајало реторичко, будући да су, каква год била мотивациона структура оних са врха државне власти, последице биле једнаке: темељи државне зграде све су дубље поткопавани, а народ све ближи ивици мрачног понора.
Узгред, у војно-обавештајној структури царске Русије било је изузетних људи (као и уопште у руском народу), с тим што је могућност њиховог напредовања, самим тим и расположиви ресурс за деловање, била ограничена до средњег нивоа. Тако је, на пример, Сергеј Васиљевич Зубатов (1864–1917) имао једнако оштро око за питања унутрашње као Вандам за питања спољне политике.
Но, све што су у таквим околностима могли да ураде било је да, колико се може, у свом ресору, крпе све веће и бројније рупе које су се отварале на државном панциру, који је требало да штити народ у суровој борби за живот, те пишу представке вишој команди о томе шта ваља чинити, надајући се да ће нешто од тога, макар у последњем часу, наћи пут до шупљих глава државних челника.
Лативши се пера у последњем минуту дванаестога часа, проницљиви Вандам тешко да је могао гајити наду да се било шта могло променити, те да се оно Његошево „нек ад прождре, покоси Сатана“ може избећи. Просто, чинио је што је до њега, с вером да ће буде ли „борбе непрестане“ – „на гробљу изнићи цвијеће за далеко неко покољење“.
При свему томе, ваљало је водити рачуна и о цензури, која је у времену после неуспеле револуције 1905-1906. значајно попустила стеге, али није била укинута. Да није тога, свакако би књига била још убојитија, а ми у прилици да сазнамо много детаља, због природе посла којим се бавио засигурно познатих Вандаму, о, на пример, тадашњој масонској гарнитури у Русији и/или срамној продаји Аљаске САД.
Најзад, шта је то што ову књигу чини посебно важном за Србе?
Недвосмислени увид да се без умећа (које прелази у уметност) Више стратегије, то јест истинске Политике, не може опстати у борби за живот.
Тог умећа није било у Русији Романових, нити га је било у Србији Обреновића и Карађорђевића. Зато смо после победа у ратовима 1912-1918. – изгубили у миру који је уследио. Служећи се Вандамовом аналогијом са партијом шаха: оборили смо неколико пиона и једну тежу фигуру (Аустроугарску) – и били матирани, а да нисмо знали ни где, ни како, ни када. Од тада до данас, нисмо до објект политике туђина, по потреби и његов инструмент.
„Храбар није онај ко се неустрашиво баца у битку“ – вели једна друга кавкаска пословица – „но онај ко је све схватио, а није клонуо.“
Дело Алексеја Јефимовича отвара очи и помаже да се схвати ако не баш све, оно доста тога. Да будемо храбри и не клонемо, на нама је. Јер,
„Нада нема право ни у кога,
До у Бога и у своје руке.“
Белешка о аутору и поговор: Дејан Стевановић
Алексеј Вандам, На истоку руске геополитичке мисли, с руског: Дејан Стевановић, Балканија, Нови Сад, 2025.
[1] Фредерик Робертс (1832-1914)
[2] Џорџ Курзон (1859-1925), енглески намесник у Индији 1899-1905, министар спољних послова 1919-1924.
[3] Франсис Бекон (1561-1626), енглески филозоф
[4] северозападна област данашње Либије
[5] Седмог децембра 1885. енглески амбасадор у Константинопољу, сер Вилијам Вајт, пише енглеском амбасадору у Петрограду, серу Роберту Моријеу:
„Што се тиче нашег начина рада, уверен сам да ћете га одобрити. У будућности, Европска Турска у крајњој линији, до Адријанопоља, припашће хришћанским народима… Русија нас је стално окривљавала како смо главна препрека ослобађању хришћанских народа Европске Турске. Узроци тог специфичног начина нашег деловања, срећом, више не постоје; сада смо у могућности да делујемо непристрасно и постепено, с одговарајућим поправкама, те применимо политику која је прославила Палмерстона у односу на Белгију, Италију итд. Руси су принели велике жртве за ослобођење Грчке, Србије и кнежевине (Бугарске). Но, они су изгубили сав свој утицај у Грчкој, Србији и Румунији. Једино им је Црна Гора остала верна и захвална… Данас губе Бугарску… Ти, пак, ослобођени народи желе да удишу свежи ваздух, но не кроз руске ноздрве (and not through Russian nostrils)…“
[6] Године 1910. енглеска штампа је неколико недеља неуморно тврдила како је то једини човек кадар да Грчку изведе из унутрашњих тешкоћа и подигне њен углед у свету.
[7] Први балкански рат
[8] Питање организације такве државе отворено је претресано у енглеској штампи још пре више година. Тако је 1900. године познати војни мислилац, адмирал Мехен, писао: „Прелазећи на десно руско крило – замислимо на месту садашњег турског хаоса у Малој Азији, Сирији и Месопотамији високо цивилизовану савремену државу са добро уређеном армијом и флотом. Распрострта међу Каспијским, Црним, Средоземним и Црвеним морем и Персијским заливом, ова држава би чврсто запречила пут којим Русија сада лако може избити на Индијски океан и Средоземно море.
Такве државе сада нема, што не значи да се она неће појавити у будућности. Процес њеног образовања, међутим, мора отпочети споља, будући да су се и турске и персијске власти показале неспособним за извођење потребних промена. Што се, пак, тиче локалног становништва, ваља се држати начела да природно право на земљу има не онај ко на њој живи, већ онај који из ње извлачи богатство.“
[9] Етјен Шоазел (1719-1785), француски официр и државник
[10] У време кад су Енглези располагали с осамдесет пет подморница, Naval and Military Record је писао: „Многе енглеске читаоце запрепастило је што ће немачка флота у лето или јесен 1912. године, врло вероватно, имати не мање од тридесет подморница.“
[11] У Белој кући, у кабинету главног стратега САД, налази се, између осталог, а као што се може видети из новина, карта света димензије отприлике 6×2,5 метра. На њој су територије дванаест најважнијих држава обојене посебним бојама, а њихове комуникације (паробродске линије, железничке пруге, поштанска мрежа, подводни каблови и телеграфске линије) означене дебелим линијама. Распоред поморских и копнених снага сваке земље означен је заставицама. На заставицама, пак, које означавају распоред америчких снага, исписана су презимена главних команданата.
[12] „Наша будућност је на мору“
[13] на Запад
[14] За указану подршку при закључивању споразума у Шимоносекију Кина је обећала да ће нам уступити залив Ћингдао, као привремено стајалиште за наше бродове, а уколико падне у руке неке друге државе – Порт Артур и Даљен. Пошто су Немци после убиства двојице својих мисионара заузели Ћингдао, наша је флота бацила сидро у пристаништу Порт Артур. Енглеска, која је све то помно пратила, одмах је заузела Вејхај.
[15] сјајна, величанствена
[16] изолација
[17] Резултати рата, генерал-ађутанта Куропаткина
[18] Против такве систематске навале на Русију Немаца, Енглеза, Белгијанаца, Американаца, Француза и других туђина и преотимања њених богатстава ми ни сад не знамо како се борити. Као добра илустрација те немоћи могу послужити следеће чињенице: док су у Петрограду новински ступци препуни жалби Руса на различите сметње са стране наших кавкаских власти, „у Риму главна трговачка управа издаје саопштење да је на Кавказу, током последњих педесет година, образована многобројна италијанска колонија коју чине трговци, предузимачи и радници. Сад придолазе и зидари, рудари, железнички радници итд. Колонија Свети Никола бави се виноградарством и располаже парцелом од 1200 десетина близу Кисловодска, на којој производе 2400 хектолитара вина годишње. Колонија цвета – имају и националну школу. Старањем грофова Збројавака из Падове организована је и трговина шумском грађом с Италијом.“ А шта ће тек бити кад таква навала постане масовна?
[19] Џорџ Морисон (1862-1920), аустралијски лекар и новинар, дописник Тајмса из Кине