Јудеји, изабрани Народ Старог Завета, одбацивши Камен Живи и истовремено оставши и без камених таблица Мојсејевих, сами су постали камен – заувек се окаменили као оруђе смрти: верне слуге, службеници и министри Смрти
Мојсије, Јевреји у пустињи и мана/храна с неба (Извор: Православие.ру)
С обзиром да је стање ствари показало да постоји много неразумевање и небулозна опречност мишљења у односу на актуелни клинички синдром смртно болесног човечанства, контролисаног олигархијом психопата и социопата из једног невеликог егзотичног етноса (теме ритуалних масовних убистава, геноцида, смисла старозаветног Закона и Писма, „ноахидских“ закона, савременог јудејства…), понукан својственом ми несебичношћу и човекољубљем (србољубљем, надасве), потрудих се да објасним.
Дакле, човечанство је смртно болесно, и управо се раздире и кида у конвулзивној агонији.
Али, „болест је медицина против греха“, како нам каза Владика Николај („Молитвено упутство“).
Па како ова страшна неизлечива болест може да – надпарадоксално – излечи болесника?
Подсетићу: Стари Завет, Закон (Тора), је „служба смрти“ (διακονία τοῦ θανάτου, ministratio mortis; 2. Коринћанима 3:7).
Јудеји, изабрани Народ Старог Завета, одбацивши Камен Живи и истовремено оставши и без камених таблица Мојсејевих, сами су постали камен – заувек се окаменили као оруђе смрти: верне слуге, службеници и министри Смрти. Које данас видимо на делу, у екстатичном размаху, где спектакуларно довршавају своју мисију на земљи.
Убица, убијајући долази до кулминације зла (греха) – и тако сам себе уводи у смрт, која је истребљење греха („јер ко умре, ослободи се од греха“, Римљанима 6:7). Убијајући, он заправо убија сам себе; након што је, убиством, у себи и собом развио зло до крајње границе, умире и са њим умире и грех – заправо све Зло у својој ултимативној (не)моћи.
Убијени, жртва, бива ослобођен од „плотског тела греховног“ (Колошанима 2:11): душа као жртва бива предана Божјој Милости, а количина греха на земљи се такође умањује (стари србски концепт: плот = грех).
И то је смисао и промисао Старог Завета: након што су Прародитељи кушали са забрањеног дрвета, кроз познање зла доћи до познања Добра. Стари Завет је прва етапа Пута, познање зла. Зло познају сви – и убица и убијени (најпре потоњи – прво Авељ, тек за њим Каин). Тај Промисао је премудар, и врло санитаран: зло (каинити) би на концу истребило само себе (и изумрло као пацови у затвореном систему: овде ), а добро (хавељити) би нашло преки пут до Божјег лона.
Убијајући и бивајући убијано, старозаветно човечанство је искусило и испунило пуну меру зла. Насиље, као суштински елемент зла, било је неизоставни део тог образовног процеса: грешни Израиљ-Јуда је у том смислу био изабран као показни полигон (учионица, workshop), где је имао да сам, по преимућству окуси и својим примером покаже човечанству шта значи чинити зло и шта значи трпети зло (отуда и противречне заповести актерима у Старом Завету, које маловерне збуњују: не убиј-убиј… Закон је служио само да покаже шта је зло и грех, и да – целом свету – покаже да ни најбољи Закон нема силу за избављење од зла, греха и смрти).
Промисао (= икономија, домострој) Старог Завета била је смрт: убиство, које собом двојако из света елиминише грех/зло – и смрћу жртве (смрт = крајње смирење, жртва=принос Богу), и самоубиством убице. Отуда је дух старозаветника само смрт и сушта смрт, и само економија и сушта економија.
За другу етапу Пута, где се имало познати Добро, изабран је други народ.
Али први народ, изабран за демонстрацију зла, коме је мирис крви старозаветних жртви ослачао (и животињских и људских), наставио је да се врти у кругу прве етапе пута, и претворио се у подобије уробороса, Дракона који је данас зациклио цео свет. И који се спрема да својим отровом усмрти све („заповест: не убиј, односи се на Јевреје, не на гојиме“). Притом, и „златну (пол)милијарду“ својих слугу такође, јер слуге службеника смрти такође су слуге смрти, само најниже у хијерархији танатоса.
Али њихова победа, иако би у крајњем такође представљала тријумф Добра над злом (показујући да је зло савршено безумно и неспособно за живот, експериментално доказано у затвореним колонијама пацова), значила би ипак тактичку победу древне змије – неуспех Јеванђеља, и тиме поругу Богу.
Као што претходно детаљније рекох (овде), име Кајин значи копље.
Пророчанство, изречено Исаији самим Богом, да ће у Последња Времена „народи (Едни) прековати своја копља на српове“ (Исаија 2:4), наговештава нам истину хришћанског Народа и његовог Покајања-Преумљења: кајиновски убилачки ум, са којим се сви грешни људи рађамо, то копље које служи само да убије брата и пороби свет, Покајанијем се прековало у срп – нож (јевр. оригинал мазмера: виноградарски нож, који служи и за орезивање лозе и за бербу грожђа; грчки еквивалент је махера: нож, закривљени, жртвени, за резбарење или вишенаменски; значење мач је тек секундарно).
И то је онај нож о којем је Господ наш рекао својим ученицима: „Онај ко нема, нека прода хаљину и купи нож“ (Лука 22:36).
Умни нож, који служи:
да човек њим сам у себи закоље грех – одсече све страсти, тела и душе, све сувишке и заперке;
да њим обреже срце и изрезбари Образ Христов у себи;
и на концу, да убере слатки плод – грозд Живота вечног са лозице своје душе, што расте из Чокота Христа.
Исус – Виноградска лоза, Грчка, 19. век
Тај се нож купује, како га купити? Продати хаљину – душе то јест – тело, значи одрећи се тела и свега телесног (= греха у плоти+плотског ума); и затим купити га, примити од Небеског Ковача, јер га само Он може исковати и наоштрити. И само Он може прековати оштро смртоносно копље убилачког каиновског ума, у оштри нож смртоносан греху и смртоносан Ђаволу – покајани ум Хришћанина.
И у том је Промисао Новог Завета: да грех умре, и с њим смрт, тако што ће свако сам да истребљује грех из себе, без икаквог насиља над другим.
Једном речју, србски речено да цео свет разуме – Чојство.
Еволуција човечанства је „дуги и тешки пут усавршавања од звери до Бога“ (Владика Николај). Тај се пут одвио у две заветне етапе.
Прва је била од звери до човека (до рођења Сина Човечијег, Који је звери и животиње у људском лику, палом „природом дате за погибељ и трулежност“ /2. Петрова 2:12/ пресаздао у чисто биће људско).
Друга од човека до бога, у Христу Богу.
Старозаветници, каинити по духу, који су убили и одбацили Авеља Христа, остали су заувек окамењени у домостроју смрти – звери, онтолошки неспособне да постану људи, јер човек се може бити само у Богочовеку.