Ако неко не користи слова српске азбуке неверодостојно је да каже како припада српском језику и култури. Звучи као – самообмана, грешка у размишљању, рупа у знању и образовању
Манифестација „Ћирилична баштина” у Бајиној Башти (Фото: uziceoglasnatabla.com)
Стубови српске језичке и опште културе су Народно позориште, Народни музеј, Народна библиотека, бројна друга позоришта, музеји, галерије, библиотеке и разни домови (културе, штампе, војске и други), српски споменици и натписи на гробљима, свеукупна СПЦ, САНУ, Матица српска, бројне задужбине, писано народно стваралаштво, српска држава са свим својим системима (просвета, универзитет, војска, полиција, судство, здравство и други), наслеђена издања, публикације, документи и рукописи – сем оних из доба комунизма, лична документа, матичне књиге, регистри, катастри, национална телевизија са сва три програма … СВЕ то је, практично, на српској азбуци.
Онај ко не користи језик/писмо који су у миленијум чврстом темељу свега тога има потпуно право на различит избор, друго писмо и језик. Али, зашто би тврдио да припада српској језичкој култури, ако је у тако очигледном несагласју са свим оним у чему, практично, нема ниједног слова писаног језика који он користи? Сасвим је у реду да каже да припада југословенској, српскохрватској, комунистичкој, или некој другој варијанти унесрећеног српског језика и културе, нема ничег лошег у томе.
Краљевачки Трг српских ратника, детаљ (Извор: foursquare.com)
Али, некако, неверодостојно је ако каже да припада српском језику и култури. Звучи као – самообмана, грешка у размишљању, рупа у знању и образовању. Поређења ради – ја имам пуну слободу и право да у Националном позоришту у Лондону уживам у некој представи на енглеском језику, али – не припадам том језику и култури.
На основу чега неко ко не пише српски писмом његове културе и државе у практично свим главним токовима и пољима кроз цео миленијум, до данас, каже да припада баш томе језику и писаној култури која настаје на њему, а не користи, идеално, ни слова тог писма? Оде на гробље, на пример, и тамо нема ни једног слова од оних које он користи. Како се његово, написано, „Dobar dan“ разликује од званичних језика неколико околних држава? На основу чега може да тврди, и како може да докаже да је то српски, а не један од тих језика?
Слоган „Српске азбуке“ и „Ћирилице“ (Дизајн: Војвода Крсто Миловановић†)
На крају, поновићу, само запажам да је недоследно када неко каже да – језички – припада култури које је симбол, на пример, Народно позориште, а очевидно је да – не припада. Зашто се не изјасни друкчије, истинито, у чему је проблем?
Зашто би неко ко, на пример, каже „казалиште, колодвор, бок, путовница“, рекао да говори српски, када је много тачније да говори – хрватски?