Екавизирање текста је не само беспотребно већ и сасвим неприхватљиво – ијекавица је подједнако српска као и екавица. Ова два изговора су равноправна у српском књижевном језику, баш као што су подједнако заступљена у српским народним говорима
Фото: nezavisne.com
У београдској штампи устаљује се један беспотребан и штетан манир – екавизација ијекавских текстова (нпр., не тако давно интервју Миљенка Јерговића).
Екавизирање текста је не само беспотребно већ и сасвим неприхватљиво – ијекавица је подједнако српска као и екавица. Ова два изговора су равноправна у српском књижевном језику, баш као што су подједнако заступљена у српским народним говорима. На западу наше језичке територије сви Срби су ијекавци (уосталом, ијекавске говоре у Хрватску су и унели српски досељеници пре неколико векова, док сами Хрвати, са малим изузетком, углавном нису имали ијекавске дијалекте, већ најчешће икавске или екавске). Осим тога, Срби на западу и југозападу Србије такође су ијекавци.
Одрећи се ијекавице значи одрећи се великог дела српског књижевног наслеђа. Ијекавски је испевана и већина српских народних песама, а тако је писао и утемељитељ нашег савременог књижевног језика Вук Караџић.
Уосталом, норма и налаже изговорну равноправност: „Српски књижевни (стандардни) језик има два равноправна изговора: екавски и ијекавски“ (Правопис Матице српске).
Опрема: Стање ствари