Галипољски Срби су сачували свест о томе да су Срби. Истина, слава је код њих замењена слављењем имендана, али се очувало традиционално слављење Божића, уз поздравно честитање: „Чести(т) ти Божић!“
Један од најрадоснијих хришћанских празника који се прославља ових дана, Срби јединствено називају – Божић. У руском се празник Христовог рођења зове Рождество, у бугарском Коледа, а само савремени српски језик чува ову старословенску деминутивну лексему са значењем „мали Бог“.
Из радова познатог турколога млађе генерације Марије Ђинђић сазнајемо да су Срби ову реч унели и у турски језик. Божићу у српском, али само оном који се слави 7. јануара, одговара лексема Боџук (Bocuk) у савременом турском језику (празник који се прославља 25. децембра именује се позајмљеницом из француског – Noel). Из занимљивог рада М. Ђинђић и Н. Вуловић – Божић у Цариграду сазнајемо да се лексема Bocuk сачувала и у изразу Bocuk domuzuna dönmek, који значи „много дебео, јако угојен, ухрањен“ (у буквалном преводу „претворити се у божићно прасе“). „И у српском језику постоји компарација дебео као прасе (свиња), али без атрибута, што је и очекивано, јер није истоветан однос према свињском месу у различитим културно-језичким концептима разнородних култура и народа“, кажу ауторке. Оне остављају отвореним питања када је и на који начин ова реч ушла у турски језик, али нуде два могућа одговора – да је то „повезано са вековним принудним досељавањем српског становништва на ту територију“ и да тај назив „своју употребу дугује присуству у званичним документима попут дефтера“.
Поменућемо само једно од тих бројних пресељавања Срба, која су се одигравала некада по казни, некада ради попуњавања опустелих крајева, а некада ради обављања неких великих послова. У другој половини 16. или првој половини 17. века Турци су Србе из Поморавља преселили у село Учдере, да би, по предању које су Срби сачували, тесали камен за грађевине у Цариграду. Век касније они су прешли у село Бајрамич (односно, у Барјамич, по говору Срба „Барјамичлија“) у близини Галипоља, на територији данашње Европске Турске. Ту су дочекали 20. век, када су, понесени успехом хришћана у балканским ратовима, али и због сталних напада и пљачки околних Турака огорчених због текућих догађаја, пожелели да се врате у земљу својих предака. „Тегли жила“ („Вуче корен“), говорили су. Након многе и дуге преписке, Порта је дала дозволу да они оптирају за Србију и они су, после бројних сеоба и великих невоља, изнемогли и осиромашили, али везани снажном колективном свешћу 1922. године стигли у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Власти их, међутим, нису населиле у Србију већ у најисточнију варошицу Македоније Пехчево. Оно што је за изучавање српског језика и његове прошлости веома значајно јесте чињеница да су Срби у Бајрамичу кроз векове сачували свој језик. Лингвистичка истраживања довела су Павла Ивића до закључка да је њихова постојбина долина Велике Мораве или њена близина (што је потврдило истинитост предања Бајрамичлија да су пореклом из Јагодине). Њихов говор, по речима проф. Ивића, „наставља један супстратски говор данашње метанастазичке области северне Србије из доба пре смене становништва и дијалеката у тој зони и пре продора косовско-метохијске миграционе струје у долину Велике Мораве“.
Галипољски Срби су, упркос чињеници да нису имали српско свештенство, ни службу на црквенословенском језику, већ грчке свештенике и грчку цркву, сачували свест о томе да су Срби. Истина, слава је код њих замењена слављењем имендана, али се очувало традиционално слављење Божића, уз поздравно честитање: „Чести(т) ти Божић!“
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Раде Стијовић)
Преузмите још
- Павле Ивић, О говору Галипољских Срба, Научна књига 1967. (Извор: Сајт САНУ)