Није ни чудо што су Доситеја – са Вуком који се „оженио“ у папском храму неправославном женом и пропагирао рано југословенство – Брозови ковали у звезде
Споменик Доситеју Обрадовићу у Смедереву, поклон Ротари клуба (Извор: Фејсбук страница проф. Небојше Јовановића)
Повремено видим како неко тврди како је Доситеј Обрадовић умро као монах и да његова мисао није у нескладу са Православљем. Сулудо!
Прво, он је напустио манастирски живот након три године монаштва, путовао је по свету и бавио се лаичким учитељским занимањем као и било који други световњак. Такође, у Халеу је коначно скинуо мантију и обукао мирјанско одело, изгубио је и наличје монаха. Друго, и много битније, Доситеј је експлицитно све до своје смрти писао како не би била никаква штета да монаси сасвим нестану са лица земље. Да не причамо колико је пљувао житија Светих, Свете Оце и остале ствари везано за монаштво. Ко воли Доситеја, не може волети монаштво – и самим тим Православље.
Православље: Помен највећем српском просветитељу и реформатору Доситеју Обрадовићу
Није ни чудо што су Доситеја – са Вуком који се „оженио“ у папском храму неправославном женом и пропагирао рано југословенство – Брозови аколити ковали у звезде. Но, ако се Вуку може одати признање због његових историјских и етнографских списа уз скупљање народних песама (не дакле и језичких реформи које уосталом и нису његова идеја, већ Аделунга, Мркаља, Копитара и других), ја у Доситејевој мисли не налазим ни једну једину трајну заслугу за Српство. Све што је писао, своди се на пљување монаштва и затуцано веровање у савршеност људског разума што је ископирао од француских просветитеља (идејна претеча каснијег тоталитарног нацизма и комунизма, као и свих дистопија).
Зато, браћо Срби, и звона и прапорци и књиге. Али, не Доситејеве књиге – осим као пример како не треба.
Наслов и опрема: Стање ствари