Тело нисмо Богу положили, / зарад тела пред Богом смо се покрстили. / Закључали су врата на нашој цркви и кључеве нам узели, / изнели су иконе и крстове однели, фреске су прекречили и криж унели
Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)
Неће нам Бог опростити, мораћемо грехе искупити.
Тело нисмо Богу положили,
зарад тела пред Богом смо се покрстили.
Закључали су врата на нашој цркви и кључеве нам узели,
изнели су иконе и крстове однели, фреске су прекречили и криж унели.
Узели су нам књиге из којих смо реч Божију учили и своје отворили.
Али Бог је један, исто се у књигама и нашим и њиховим пише.
Црква Светог Преображења Господњег преобрази се, Боже.
Опростиће нам Бог, под једним стојимо.
Другачије се само крстимо, али истог молимо.
Опростиће нам Бог немоћ.
Сада пред распећем стојимо уместо Христа.
Смрт је овде ближа.
Како ћу се молити пред Христом који није рађање и живот?
Све је исто. Иконе мог свеца нема.
Жито нећу донети ни крсно име обележити.
Опростиће ми преци. И Бог ће ми опростити.
Што ме не бацише као овог слепог старца од деведесет година
у старо корито Саве па да се и ја удавим и дођем Ти на суд.
Милост је Твоја већа од милости човека.
Девојчица од четрнаест лета силована па на колац набијена.
И она је без очију остала. Ни као католике нису нас узели за човека.
Ено, младић од петнаест година гони старицу
која је у колони заостала, па удара кољем и корбачима.
Зовеш, Господе, на пут који је један, истина и живот вечан.
Прекрстих се.
Извадих иконе своје и падох пред Христа.
Из збирке „Страдање“
†††
У јулу 1941. године обзнањена је наредба да Срби у селима Ивањски Бок, Црквени Бок и Стрмен морају прећи у римокатоличку веру. Усташе су „нас нагонили да пређемо на римо-католичку вјеру, пријетећи нам, да ћемо у противном случају сви бити убијени или отјерани у логор… Доказивали су нам, да су наши дједови били Хрвати и римо-католици, па треба и ми, да се повратимо у хрватство.“ Од председника Црквеног одбора усташе су одузеле кључеве цркава Свете Ане у Стрмену и Светог Преображења Господњег у Црквеном Боку и „изнијели су најпре иконостас, амвон и све црквене књиге.“ Црква Свете Ане је порушена а црква Светог Преображења Господњег претворена у катедралу.
„Све становништво опћине имало је попунити специјалне формуларе који су садржавали изјаве о добровољном прелажењу из једне вјероисповести у другу…За време сваког обреда усташка стража непрекидно је обилазила села опћине Црквени Бок гонећи становништво из кућа под пријетњом тренутног убиства. Сви покрштеници су морали редовно посјећивати проповједи и мисе; оне који се тога нису хтјели придржавати жупник Аугустин Краљ би пријављивао котарској области… Слављење православних светаца било нам је забрањено под пријетњом најтежих казни.“
Након покатоличавања Срби нису узнемиравани до 13. 10. 1942. године када су усташе из Јасеновца опколиле сва три села. Истерујући народ из кућа, током овог и наредног дана евакуисали су Србе у логор Јасеновац.
У писму Анти Павелићу од 16. 10. 1942. године католички жупник Аугустин Краљ исказао је своје неслагање са „премештањем“ Срба из села, ужасавајући се над злочинима усташа:
,,Све је то радила усташка младеж, у којој као да нема душе… Никад нећу заборавити, што сам запазио. Младић од петнаест година гони старицу, која је била још заостала. Примјети код пута коња, узјаши на њ и почне га подбадати. Јашећи овако брзо, непрестано виче оној старици, коју не знам да ли су више притискивале године или пртљага: ,,Брже, брже! Једна је жена захваћена на путу. Код куће је имала мало дијете у бешики. Није јој допуштено да се врати.“
Мештани су убијани на најстрашније начине попут Илије Гарића, слепог старца од деведесет година, кога су усташе изнеле из куће и бациле у реку Саву где се утопио. Првог дана евакуације страдала је у Стрмену и четрнаестогодишња девојчица Јела Ракић у дворишту куће. Силована од групе усташа, ископаних очију, набијена је на колац па бачена у старо корито реке Саве.
Лешеви убијених Срба остали су непокопани „па су их развлачили пси и јели крмци.“
Маја Кљаић Вејновић, Никола Д. Турајлић, У раљама геноцида: страдања становништва Стрмена, Црквеног Бока и Ивањског Бока у XX вијеку, Београд 2017, стр. 73-93.