И Антонић и Милош Ковић и „Ћаци“ Копривица и Драган Маршићанин – који им се последњи прикључио – сасвим искрено верују да не служе Александру Вучићу
Мим са друштвених мрежа (Фото: reddit.com)
Преносимо одломак из обимног текста Зорана Ћирјаковића „Како је Вучић победио обојену револуцију“:
(…)
ВУЧИЋЕВИ (НЕ)ДОБРОВОЉНИ ЏЕЛАТИ: На судбину ове (српске обојене револуције – прим. СтСт) , која је поражена у новембру, утицали су националистички „корисни идиоти“. Суштина тог појма, и њихове корисности, јесте да сви они – и Антонић и Милош Ковић и „Ћаци“ Копривица и Драган Маршићанин, који им се, у Коштуничином српском свету све касни, последњи прикључио – сасвим искрено верују да не служе Вучићу.
Та илузија, мера у којој истрајавају на њој и начин како то чине, је оно што „корисне идиоте“ чинило драгоценим – и важним за разумевање разлога зашто је Вучић успео да победи обојену револуцију.
У Антонићевом случају, а он је био најкориснији од свих, корисности је допринела и чињеница да се, на неколико недеља, поколебао после 15. марта. Уз Ђорђа Вукадиновића, који, као и Мило Ломпар, није био ничији корисни идиот, обојица су били (и остали) националистичке слуге агенде „Јунајтед медија“, Антонић је био један од најбољих хроничара и аналитичара обојене револуције. Нажалост обојица, и он и Вукадиновић, пишу о њој као о „обојеној револуцији“, а упада у очи и чињеница да је током тих недеља сумње у идеолошку потку свог „корисно-идиотлука“ Антонић написао своје најслабије текстове.
Зашто су елитни поносно српски „корисни идиоти“ били толико важни, иако су се, сем Ковића, клонили великих провладиних медија, а, сем Маршићанина, нису били припуштани у аутошовинистичке „Јунајтед медије“? (Овде треба истаћи да је Георгиев, пре „Бин Његоша“, како кандидата за националистичку икебану видео и Ковића, али овај је, за разлику од „Бин Његоша“ који је прошао све тестове, пао већ на првом „испиту“.)
Националистички „корисни идиоти“ су помогли да један број грађана препозна оно што није било лако видети, иако су многи то наслућивали. А то је централна лаж ових протеста – њихов тактички, празни, перформативни национализам.
Српске заставе и иконе (и локнасти Исус) су истурене у прве редове протеста, који су били пажљиво „курирани“, да би прикрили њихову суштину – чињеницу да је њихова потка и срж била „евро-мајданска“, и са свешћу да, када желите да привучете русољубиви народ који је био жртва агресије „колективног Запада“, није паметно махати плаво-жутим заставама Украјине и такозване Европске уније.
Ипак, и даље не могу да препознам шта је било глупље. Да ли убеђеност да ће се довољан број Срба, оних који су спремни на све што буде било потребно, постројити иза нечега што не води вођа – „Он“. Или веровање да у Србији можете да спроведете обојену револуцију са локнастим Исусом и „Бин Његошем“ – где је, на несрећу Србије, најмањи од свих проблема да се кандидат за Штировник гади „Србијанаца“ више него Латинка Срба.
КОБЕ ГОВЕДИНА И ЕФЕКТИВНА СРБИЈА: Оно што је кључно, а што националистички јавни интелектуалци који су постали Вучићеви „корисни идиоти“ нису желели, а можда ни помишљали, да кажу јавно. А то је да лажни национализам еуро-мајданске авангарде протеста није био само парадни. Уосталом, и Вучићев реалсрпски национализам је одавно постао углавном перформативан и истањен.
Над могућношћу да ова обојене револуција победи – а исто ће, прилично сам сигуран, важити и за следећу, трећу, ако је или када је буде – надвија се чињеница да поред велике, реалне, мале, мање и најмање Србије постоји и нешто што је мање чак и од титоистичке „уже Србије“ – а то је ефективна Србија. Она би била много мања него што сугеришу њене границе – оне на картама колико и оне које је Милошевић окаменио у Куманову.
Логика којом би ефективна Србија била успостављена, и зашто верујем да би била извесност да Вучић није победио наше друге обојене револуционаре, случајно српски „евро-мајдан“ камуфлиран тробојкама поноса српством, биће тема мог следећег текста.
Овде желим да истакнем само две ствари. Прва је чињеница да је, за разумевање о чему говорим када кажем ефективна Србија, потребно уважити не само Устав СФРЈ из 1974. године већ и стварност Северне Македоније. Државе, мада, бојим се, да би прикладније било рећи „државе“, која нема покрајине али је подељена као да је реч о две непомирљиве, непријатељске државе које су на ивици рата. (Што, иначе, нису. У Македонији све иде килаво, и обележено је анти-климаксима, па ми је нада у мира јача од стрепње од рата.)
Друга су невидљиве, али високе и дебеле, границе ефективне Србије, која – захваљујући Вучићу, али и његовим националистичким „корисним идиотима“ – није постала наша нова, микросрпска стварност. Та ефективна Србија би се „простирала“ од Дунавца на северу до Голије на југу. Или, ако ћемо по општинама, мислим да је тако јасније, од Палилуле до Ивањице.
Зато мислим да Антонић и други поносно српски јавни интелектуалци, који су касније кренули његовим стопама, заслужили најраскошније сендвиче; оне са кобе говедином – не само од надлежног општинског одбора СНС-а већ и од целе посткумановске Србије.
(…)
Цео текст прочитајте на сајту „Политике“