Ако се у њој и случајно појави нешто што није за владајући режим, то је или ауторова трагична грешка, за коју у најмању руку добија пацке, или је намерно пласирано да се гаји илузија „најстаријег квалитетног“ листа на Балкану
Старо заглавље листа Политика (Извор: Између сна и јаве)
„ПолиЦика“ (оно „Ц“ не пишем случајно) је и пре Другог светског рата, и после њега била само послушна служавка тренутних властодржаца, и ништа више. Пре Другог светског рата невољно (са ножем који је држала иза леђа), спремна увек да удари, јер је њен газда – подлац В. Рибникар – био совјетски агент од утицаја…
Суд казнио „Политику“ јер није вратила старо заглавље и имена породице Рибникар
Као дете, прочитавао сам током 1949-1950. г. комплетну збирку свих „Политикиних“ бројева од 1933. до закључно са 6. 4.1941. г., и био сам наивно убеђен да је била лојална монархији и тадашњем буржоаском систему (што ми се јако допадало у оној клими комунистичке окупације, у којој сам је читао). Каква илузија… Полиција је тада била слепа… Али – зато, после „ослобођења“, оно „Ц“ у „ПолиЦици“ је било одлучујуће, са представницима УДБЕ у редакцији, и тако све до сада – и све до у недоглед.
Ако се у њој и случајно појави нешто што није „ортодоксно“ за владајући режим, то је или ауторова трагична грешка за коју у најмању руку добија пацке, или је намерно пласирано да се гаји илузија „најстаријег квалитетног“ листа на Балкану. То и није тешко у „плејади“ ало-курирско-информерско-српскотелеграфско-блицовско-вечерењеновинског ђубрета. У Србији не постоји ниједан лист са израженим индивидуалним ликом (осим хрватско/југословенског „Данаса“). Нема левичарских – десничарских – умерених листова са јасним, константно одржаваним профилом. Узимајући у обзир састав становништва, његов образовни ниво, ровита политичка убеђења, итд. – за то и не постоји плодно тло.
Божидар С. Николајевић: Лаж и клевета – наличје „Политике“ (1920)
Коментатор с надимком Паја Патак