Унутар истог система, може ли бити суштинске промјене власничких односа? Не би се рекло да може, са чим је сагласан и проф. Антонић, да постоји шанса да се за анђели и демони договоре око изборних услова
Можда тамо, вербална инсталација (Фото: Н. М.)
С нулте надморске гледано, Срби којекуде само губе вријеме. Нити један потез да било ко учини, у Србији или Црној Гори, да се вадимо из живог блата. Република Српска се гица као змијом угризен миш. Македонија оде, са све немањићким црквама и манастирима. Крајина је етнички очишћена. Једина нада, једини пијемонт лежи у здању Народне скупштине Републике Србије, здања окруженог чадорима у Ћациленду
Политиколог Милан Миленковић, који годинама путем властитог радијског и онлајн медија на дневном нивоу из Београда тумачи српску стварност, премда циничан према Русима, Црногорцима, свим „православшчујушчим“ Србима (читај: обичајним православцима који не познају суштину али су заодјенути формом), бескрајно ми је, упркос свему, симпатичан, јер хладне главе тумачи свакодневицу руковођен неколиким премисама око којих нема спора: политика је питање рација а не срца, независни су медији оксиморон, избори служе да једну храњиву базу, зовимо је народ, музе данас једна, а сутра друга власт…
Милан Миленковић је циник, особа коју карактерише опште неповјерење према туђим мотивима, која има генерални недостатак вјере или пак наде у људску врсту. Али и од хладног зрелог циника може да се научи, можда више него од острашћеног јуноше, који није стигао да нагомила образовање и искуство.
Слушајући и гледајући Миленковића човјек схвата да је овај свијет бесповратно покварен и да је узалудно трудити се и поправљати га, премда пременито јесте, као кад онај врабац из басне узме да водом из кљуна гаси шумски пожар. Вођи се више исплати лично богаћење него гадафијевска утопија, да голога обуче, гладнога нахрани, неукога описмени, а паметнога и честитога доведе да управља државом.
Миленковић посједује изузетно опште и политиколошко образовање, кад и снагу да многе без утемељеног идентитета преводи у стање хладног рација и у атеизам.
Милан је, не једном, причао гдје потиче из свештеничке породице у којој је, као дијете, увијек када се једни с другима нађу насамо, слушао како причају понајвише о парама. Да ли јесу, да ли нису, да ли су сви свештеници такви, не знам, али сви имамо очи, и сви имамо уши, и видимо да, ако се овако настави, оде православље на колосијек папизма. Није ли ономад, а записано је у књизи, која, истина, није Свето писмо, али није мјесто за шалу са патријархом, Свети Павле рекао, када је ушао у луксузни епископски аутомобил да се њиме превезе до Патријаршије: „Шта би тек било да се ниси, сине, заветовао на сиромаштво“. Ту чак није било мјеста ни за знак питања. Него се у цијелој упитаности очитавао мир свеца који је сам себи крпио ципеле и шио мантију.
Милан Миленковић сваког дана креће с тумачењем српске стварности тако што узме да на нету отвара насловне странице дневне штампе. Он је први установио да једна глава уређује све режимске новине, јер је немогуће да – ако је опозициони Милош показао извијесну слабост – крене машинерија да меље, идентичним насловима с незнатним веријацијама: Фашиста Милош, Усташа Милош, Блокадер Милош… ухваћен како ради то и то… Цртање мете на чело било ком не иде спонтано, већ се генерише, путем медија главног тока, хајка на сваког ко је опозициона пријетња, или који је одлучио да искочи из владиног воза што хита ка политичкој провалији…
И сад, ми бисмо мислили – да нема тумачења политиколога Милана Миленковића – да се сваког дана догодило нешто историјско и значајно, да се ствари одвијају у правцу коначне побједе Русије, успону Брикса и Кине, али је његов рефрен, што се домаће политике тиче, скоро сваког дана исти: Ништа се битно не догађа. А представља нам се медијски као да врви од догађаја. Истина, догађа се, на улицама је устанак, има пребијених, али есенцијалних помака из геополитичке клопке нема.
Ко год чита насловне дневне штампе, или ако на сајтовима који ажурирају вијести из земље и свијета сваког сата, попут сајта Ђорђа Вукадиновића, могу да виде, мање-више, да је Миленковић у праву.
Нама се чини да је српска револуција питање мјесеца, ако већ није дана. Понекад су стотине хиљада на улицама, понекад су десетине хиљада, незадовољство средње класе реже се на коцке, али је по Миленковићу, све то незанимљиво, из угла хладне главе.
Зашто, мајку му? – питао би млади устаник, не мора под обавезно да буде студент – зар није евидентно да српски коњ хоће да са грбаче збаци свога јахача јер га сада већ превише мамуза?!
Све је тако, али унутар истог система, може ли бити суштинске промјене власничких односа? Не би се рекло да може, са чим је сагласан и проф. Антонић, иначе хришћански оптимист, да постоји теоретска шанса да се – слиједи моја пошалица – за истим столом анђели и демони договоре око изборних услова.
Од избора којим путем, зависи српство од Мора до Дунава, с границама описаним у стиховима Светосавске химне.
С нулте надморске гледано, Срби којекуде само губе вријеме. Нити један потез да било ко учини, у Србији или Црној Гори, да се вадимо из живог блата. Република Српска се гица као змијом угризен миш. Македонија оде, са све немањићким црквама и манастирима. Крајина је етнички очишћена. Једина нада, једини пијемонт лежи у здању Народне скупштине Републике Србије, здања окруженог чадорима у Ћациленду…
Падне ли Београд дубље на новим изорима у шаке исте власт, падне ли унутар истог система, као 2020. године Црна Гора још дубље под власт наводно опозициону – чему ће и коме онда послужити оберпослушнија нова власт?
Све се своди, без мрве емоције казује Миленковић, на то ко ће да узраста једући исту базу, као Суперхик у стрипу Алан Форд, отимајући од сиромашних да би се богати обогатили још.
Био сам и ја студент, није згорег подсјетити се, и ја сам био манихејски располућен 90-их година, Милошевић је лош, а проевропска опозиција окупљена око 18 странака под називом ДОС је добра. Нисам, истина, тако мислио пред изборе који су кулминирали пучем 5. октобра. Него сам, леђима ослоњен на даске којим је тога дана била замандаљена Народна Скупштина након што је пожар унутар здања био угашен, установио исто што и Андрић, да су код свих покрета и преврата једни који ствари покрећу и воде, а други који је остварују и изводе.
Ускоро ћемо бити свједоци – разваљени по свим равнима, национално смртно рањени – да ће на власт, парадоксално, нашим гласовима, доћи Мурта.
Никола Маловић: Црна Гора заиграла шоту с врагом, Србија се спрема да се ухвати у НАТО-танц
Политиколог Милан Миленковић, будући атеиста, не нуди друкчије рјешење од оног што би га и вјештачка интелигенција опазила да је когод запита у вези с тим каква је судбина државе Србије. Рекла би да је Србија у самртном ропцу.
Срећом, па се срце Србије не налази у здању прекопута Ћациленда. Гдје је срце Србије? У Патријаршији, прекопута Саборне цркве? У Двору патријарха нашего?
Срце Србије, па и Црне Горе, је у сваком од нас, од мора до Дунава, иако би Милан Миленковић одмахнуо руком и цинично се насмијао, руковођен заиста чињеницом да политика није ствар нечије пуке колективне жеље већ меркантилни износ корпорацијског интереса у чијем је пакету трудна, овога пута наша, серијски силована држава.
Да ли је на крају првог кварта 21. вијека устанак могућ, показаће вријеме. Лазара и Карађорђа нису потказивале камере и мобилни телефон, Лазар и Карађорђе нису били у дигиталном логору.
А ми јесмо.
Наше су нас владе заточиле,. Оне исте владе које су нам ставиле корона-бугакије. На мјесто најбољих дошли су најгори. Сваки свога имамо капа од бараке, па неко бараку зове ето Србија, неко ето Црна Гора, дочим већина вјерује да се ради о самосталним и сувереним државама и да се на изборима нешто може да промијени. Замишљам Милана Миленковића како стоји изнад стакленог Раја за мишеве, огромног и експерименталног тераријума пуног хране, воде, топлоте… свега рахатлука за глодаре – како гледа гдје се бештије унутра повремено бију на смрт зарад боље женке или боље позиције. У затвору. Те тако и ми, људи, несвјесни да смо заточени унутар вјештачких граница, чинимо слично. Изборима ћемо добити исто што би добиле и которске пантагане кад би поводом нечега гласале. Добили би ти пацови un bel niente. Ништа.
Да ли то значи да Срби немају право на устанак? Наравно да имају.
Заправо, право на устанак је једино што је Србима преостало.
Да ли да тражимо благослов ода патријарха? – питање је које ће сигурно изазвати смијех код политиколога Милана Миленковића. Он јесте паганин, али је паганска и политика.
Опрема: Стање ствари
(Печат/Фејсбук страница Николе Маловића)