Страшна је чињеница да је човек усавршио безакоње да ни Спаситеља Христа неће у свом животу. Тајна борбе против безакоња неподношљива је христогонитељној људској природи. Као таква она се против туђег безакоња бори сопственим безакоњем
Павле Ботић (Извор: Јутјуб)
„И изићи ће многи лажни пророци
и превариће многе. И зато што ће се
умножити безакоње, охладниће љубав
многих. Али ко претрпи до краја, тај
ће се спасти.ˮ
(Мт. 24, 11-13)
Црква без Христа, Србија без Косова, држава без правосуђа, просвета без просветитеља… дело је Вучићеве Србије препуштене странцима. Идентитетски посматрано, у Вучићевој узетој Србији можете бити или напредњак или блокадер.
Режим Александра Вучића одликује се свеприсутном силом зла. У напредњачкој Србији зло правасходи добро, неправда је јача од правде, лаж је примарнија од истине, ђаво је претежнији од Богочовека Христа. Али, у томе се и састоји најстрашнија обмана и најпривлачнија саблазан велике слободе коју људско биће има у односу и према Господу Христу и према Сатани[1]. То је пад којим човек пада у злодуховно царство безакоња. А Царство безакоња потврђује присуство ђавола у свету и у богоборном човеку. Јер, богоборство је фундаментално безакоње. Живети у безакоњу значи бити послушан ђаволу.
Страшна је чињеница да је човек унапредио и усавршио безакоње да ни Спаситеља Христа неће у свом оземљеном животу. Тајна борбе против безакоња неподношљива је христогонитељној људској природи. Као таква она се против туђег безакоња бори искључиво сопственим безакоњем.
Супротстављање безаконом режиму Александра Вучића вишемесечном узурпацијом институционалног јавног добра (примера ради, зградâ многобројних факултетâ од стране анархолибералне мањине студената-узурпатора), њихово непризнавање постојања легалних органа управа факулетâ по Србији, или њихов од декана недозвољени упад у закључану студентску службу уз свесно оштећење факултетске имовине (Филозофски факултет, Нови Сад, 26. август 2025), очигледни су чинови безакоња. Борба за Косово и Метохију и Републику Српску, борба против Рио Тинта и свеопште колонизације Србије, борба за владавину права у Србији не води се безакоњем. Пленумообразна и револуционарна мањина студената у Србији би да буде заједница безакоња у згради факултета, а повлашћена друштвена група уставобранитеља изван зграде факултета. Ова невелика група пропагандиста надахнута символиком разоваплоћења Господњег све мери собом. Она жели свој државни универзитет без наставника, жели зграде факултета уместо студентских домова и мензи, жели свакодневне донације. И представља себе као со земљи и светлост свету.
За правду се не бори неправдом. Праведником постаје човек који се гладан и жедан правде храни Бесмртном Правдом Божијом. Јер, Правда јесте Оваплоћени Господ Исус Христос. Крст и Јеванђеље, страдање и жртва, општа мобилизација и вишедневни генерални штрајк до испуњења свих захтева, јесу законита и ненасилна средства свенародне борбе против Вучићевог и нашег личног безакоња. Ништа нећемо урадити ако из српске земље ишчупамо један коров безакоња, и уместо њега посејемо други коров безакоња! И обратимо пажњу како настају безакоње и зло: горчина рађа гнев, гнев љутину, љутина вику, вика хулу, хула тучу, туча ране, ране смрт…[2]
[1] Преподобни Јустин Ћелијски: Тумачење Светог Еванђеља по Матеју, манастир Ћелије, Ваљево, Наследници Оца Јустина, Београд, 2000, стр. 497.
[2] Вид. Азбучник богочовечанских мисли Аве Јустина, приредила Невенка Пјевач, Београд, 2001, стр. 64.