А џелат који интенданту Павла Ђуришића Радојици Бацковићу пребацује веру у Енглезе носио је – као и други партизани који су их спроводили, везивали и убијали – нову енглеску машинку
Фото: Корисна књига
Војска војводе Павла Ђуришића добија депешу 27. новембра 1944. године да крене у источну Босну (256)[1]. Наређење је упутио генерал Мирослав Трифуновић Дроња. Павле одустаје од својих дотадашњих планова и повинује се наређењу за које верује да га је послао Дража Михајловић. С војском креће и велики број цивила и рањеника: око 12.000 војника и око 10.000 цивила, старијих људи, жена и деце (85).
Јован Мирић: Недићево писмо Краљу Енглеске (1944) и претпостављени Краљев одговор (1999)
У то време је већ скоро годину дана познато да „савезници“ увелико оружјем и на друге начине помажу војску Јосипа Броза. Броз је већ путовао на Вис и у Италију да се сретне с Черчилом, а познато је да је италијанска војска по капитулацији оружје предала партизанима а не Југословенској војсци у отаџбини. „Савезници“ су већ бомбардовали Подгорицу и низ других градова. Поврх свега, партизанска војска је, заједно са совјетском, већ узела и Београд. Ипак, од вере у Енглезе се не одустаје. Најзад, и Црвена армија је ушла у Југославију, иако се веровало да неће (23), што је знатно отежало ситуацију за припаднике ЈВуО у Србији (24).
У јесен 1944. године четници потпуковника Ђуришића у Црној Гори налазе се у повољнијој ситуацији (24) и Павле планира да се у Црној Гори и Албанији прикупе све националне снаге за борбу против комуниста. Рачуна и на контакт са савезницима преко Боке Которске (25) и шаље мисију у Италију како би упознао савезнике са својим планом и скренуо им пажњу да је сарадња са комунистима грешка. По изласку из Бококоторског залива Немци су напали ту мисију и већину чланова побили. Друга мисија је стигла у Италију, али су је Енглези ухапсили и малтретирали (30).
Позив да се крене у Босну (до Фоче и Калиновика) стигао је у току рада на остваривању Павловог плана.
Колону у покрету ка Босни туку савезнички авиони (34, 85). Дочекују је на Ветернику партизани и нападају, уз помоћ енглеске артиљерије и авијације (33). Сукоби са комунистима су скоро свакодневни. Нису изостали ни Арнаути, који се ради пљачке окомљују на комору са неколико стотина волова (34).
Генерал Трифуновић јавља Павлу да се на Јадрану искрцала енглеска јединица и да се креће ка Невесињу (35). Депеша је одисала оптимизмом. С тим Енглезима ступио је у контакт Војислав Лукачевић, али га они хапсе и предају комунистима. Мајори Салатић и Зечевић успели су да у сусрету са Енглезима избегну судбину Лукачевића (36). Пуком срећом.
Драган Крстић: „Трава све боље расте, што се ниже коси“ – енглески одговор на геноцид над Србима
У путу је стигла нова депеша о измени циља кретања. Сада је одређено да се иде у Требаву. Тамо се Павле сусрео са Дражом Михајловићем (45). Дража објашњава Павлу да је мислио на Фочу и Калиновик стога што је хтео да се ту концентришу националне снаге, да се позову савезници и да им се понуди неколико десетина хиљада бораца за борбу против Немаца (46). Енглези му нису ни одговорили. На Павлово питање где ће се из овог казана, Михајловић одговара: „… изгледа да ћемо опет у шуму, у герилу, па када Руси напусте нашу земљу – на нови устанак“ (46/47). Током састанка Дража тврди да овако неприродно пријатељство између савезника и комуниста не може дуго потрајати, те да његова војска мора остати спремна када дође до разрачунавања међу савезницима. (48). А генерал Дамјановић, износећи како им савезници нису упутили ни помоћ у лековима, сматра да они имају нечисту савест (47).
Милорад Додик: Енглези највећи национални и државни непријатељи Срба
Упутивши се из средње Босне ка северу, Павлови официри долазе у контакт са емисарима Секуле Дрљевића. Дрљевић је, побегавши из Црне Горе, доспео у Загреб, где су хрватске власти признале његову владу. Међу Ђуришићевим борцима дубоко се верује да ће Секула хтети да се рехабилитује и да ће хтети да помогне спасавању народа из његовог краја. Међутим, Дрљевићеви преговарачи захтевају да се призна његова „влада“, да се војска подели у три групе, да се пребаци на леву обалу Саве и да као „народна црногорска војска“ крене пут Загреба (54). Павле је пристао да се већа група тешких рањеника пребаци на леву обалу Саве, а да се војска прикључи касније, што је од стране преговарача из Загреба прихваћено, не прозирући превару.
Ђуришићу је велико оптерећење чинио знатан број цивила, рањеника и болесника. Ступивши у контакт са локалним четником Бранком Ковачевићем, пребачене су све болнице са оболелима од пегавца на леву обалу реке Босне, са Првом дивизијом и Омладинским пуком као заштитом. Међутим, Ковачевићеви четници пустили су партизане иза леђа Прве дивизије, па је настала борба, чак и прса у прса. Када је са десне обале стигла помоћ, нашли су стотину побијених рањеника у болници под Вучјаком и исто толико оних који су се утопили у хладним таласима реке (55).
Војска је прешла Врбас скелама код ушћа у Сабу (61). На Лијевче пољу уследиле су тешке борбе с добро наоружаним усташама и партизанима, које су онемогућиле даљи пробој ка Бихаћу, па се Павле одлучио да се с групом добро наоружаних бораца и официра врати назад преко Врбаса (70).
По повратку преко те реке Павлу стиже аутомобил из Загреба, с усташким генералом Метикошом и Секулиним изаслаником Душаном Кривокапићем (73/74). У преговорима који су уследили тих дана Метикош Павловим јединицама гарантује безбедан пролазак кроз Хрватску, иштући заузврат да се четници заузму код националних снага, које су већ стигле у Словенију, да неће нападати хрватску војску, а иште и то да Павле обезбеди повољан третман хрватске војске код савезника. Са друге стране, Секула захтева да се све црногорске јединице ставе у његову службу као услов за обезбеђење проласка кроз Загреб.
Павлу и официрима јасно је да усташе желе да се преко њега оперу за све злочине, али, притиснути великим нападима партизана, изнурени, гладни и без муниције, тј. немајући куд, прихватају предлог. Закопавају архиву и ноћу 23. априла, преко понтонског моста, прелазе на леву обалу Саве, у староградишки казамат (75). Дочекује их усташки пуковник Судар, са Секулом Дрљевићем и његовим људима. Павлу и групи одабраних официра приређена је вечера, а одржани су и говори.
Сутрадан су Секула и његови негде нестали, а усташе су опколиле затвор, разоружали црногорске четнике (77) и поново их стрпали у ћелије. Схватили су да су преварени. Сутрадан су војводу Павла Ђуришића са групом официра (Петар Баћовић. Бранко Остојић. Драгиша Васић, Бећир Томовић Иван Ружић, Манојло Вековић и други) лађом одвезли из Градишке у Јасеновац где су сви завршили на непознат начин. Од остале војске неколицина је успела да побегне, док је већина, сврстана у три „зеленашке“ бригаде, прошла Загреб и доспела у Словенију. Негде у Словенији а негде у Аустрији нашли су већину Секулиних доглавника и ликвидирали их. Секулу Дрљевића убио је један четник у логору Јуденбург, у Аустрији (83).
Ушавши на словеначку територију војска се ослободила „усташко-зеленашке команде“ (107) и споредним, махом шумским путевима, кроз редове усташа, Немаца и партизана, приспела пред Цеље 9. маја. Иако је знатан број Словенаца братски дочекао четничке борце, они су се у Словенији поново сусрели са очајем, јаловом вером у „савезнике“ и надом „на сламку“.
Александар Растовић: Енглеска предњачи и у русофобији и у србофобији
Пошто су се пред Цељем прикупиле све јединице, војска креће у колони један по један кроз Цеље, затим окреће ка Дравограду и, најзад, стиже пред Блајбург 15. маја (109). Под Блајбургом се нашло око једанаест хиљада људи, што Црногораца, што придружених четника из других крајева (183). Пошто су скоро окружени усташама и партизанима, упућују једну четворочлану делегацију Англоамериканцима, с надом у повољан третман (109, 229). Међутим, на миг Енглеза делегацију преузимају партизани и спроводе је назад. Велимир Јојић, члан делегације, саопштава по повратку да су Енглези обећали да ће четничку војску третирати као браћу, друкчије него усташе, да ће сви бити враћени својим кућама, где ће се судити само онима који су криви. Војска дочекује то саопштење ускликом:
„Живела Америка и Енглеска!“
Затим командант батаљона Освободилне фронте држи кратак говор у којем саопштава исто што је пре њега изнео Јојић. Али он захтева и да се положи оружје. Осим једне мање групе која се са оружјем пробила у Аустрију, остали су мирно пристали да се разоружају, да би потом пешке били спроведени у Марибор – уз пратњу бахатих партизана на коњима и уз њихове заједљиве примедбе (110). Комунисти су у Марибору издвојили женске особе, неке стрељали а неке отпослали у Црну Гору, док су заробљене борце стрељали на Похорју.
Мирослав Свирчевић: Енглеска политика према Југославији – основни извор Устава СФРЈ из 1974.
Још горе је прошла група од око осамсто бораца која се на разне начине пробила у Аустрију. Они су се у Клагенфурту јавили Енглезима, који су их лепо примили и одмах преварили (150, 162, 221). Укрцали су их у воз, обећавши да их упућују за Италију, јер се, тобоже, тамо окупља југословенска армија краља Петра (220) али су воз запечатили и отпремили у Словенију, право комунистима у руке. Штавише, Енглези су Титу предали и око осам хиљада Словенаца, који су се заклели краљу Петру II. Осим неколицине која се спасла са стрелишта, сви четници су побијени (111), неки на Кочевском Рогу (222), неки другде.
Најзад, чак се мало наде помолило и у комунисте.
У камиону смрти који вози жицом везане Павлове борце један од њих ипак каже:
„Можда нас неће побити.“
Мало пре везивања и укрцавања у камион један од џелата стражара рече Радојици Бацковићу, који пориче да је служио Немце:
„Онда си ишао да се сретнеш и изгрлиш са Енглезима, жалосна ти мајка. Зар не видиш да су вас све они издали и на кланицу послали?“
А тај који Бацковићу пребацује веру у Енглезе носио је – као и други партизани који су их спроводили, везивали и убијали – нову енглеску машинку.
[1] Рађено према књизи Велибора Џомића Пут смрти. Књига је сачињена од сећања појединих преживелих са пута смрти, па се неки подаци не поклапају. Бројеви у заградама означавају стране књиге.