Чланство „Атлантског моста“ поред осталих чине и бивши канцелари Хелмут Шмит, Ангела Меркел, Олаф Шолц и садашњи Фридрих Мерц
Насловница књиге Уда Улфкотеа Купљени новинари (Фото: РТ Балкан)
Доносимо још један извод из књиге Уда Улфкотеа Купљени новинари – Како политичари, тајне службе и високе финансије управљају немачким масовним медијима
Тина Хасел, шеф дописништва из Вашингтона Првог програма немачке телевизије ARD, кандидована је 2014. године да на месту главног уредника наследи Улриха Депендорфа. Ако се њена кандидатура усвоји, она ће од средине 2015. године бити прва жена на челу редакције Првог програма немачке телевизије ARD, са седиштем у Берлину. Улрих Депендорф подржао је њену кандидатуру: „Тина Хасел управо је профил новинара какав би требало да има шеф ARD-а у Берлину“.
Навео је много разлога у прилог те одлуке, а пре свега њена досадашња дописничка места и менаџерске квалификације. И други познати новинари подржали су Тину Хасел.
Но, њене везе с Атлантским мостом уопште нису поменуте. У сваком случају, она се појављује само у званичним документима током састанка Атлантског моста, односно њене регионалне подружнице Рајна/Рур, у годишњем извештају за 2011/2012. годину, као и у извештају у подружници за САД за 2010/2011.
Некадашњи и данашњи немачки канцелар Олаф Шолц и Фридрих Мерц на скупу Атлантског моста 2012. (Извор: Годишњи извештај Атлантског моста за 2012/13, стр. 55)
Карл-Теодор цу Гутенберг, Каj Дикман, Тина Хасел – и многа друга позната имена везују се за организацију практично непознату јавности, а неслужбено је зову „тајна ложа“ и „блиска америчкој обавештајној служби CIA“. Што више истражујете и сазнајете, то се више чудите: Клаус Клебер, шеф Другог програма немачке телевизије ZDF од 2003. до 2009, а водитељ од 2003. године, налази се у управном одбору фондације Атлантски мост. Новинар Штефан Корнелијус, шеф рубрике за спољну политику дневног листа Зидојче цајтунг, признао је у интервјуу за немачку телевизију NDR да је члан Атлантског моста. Новине имају интерес да њихов новинар буде у утицајној организацији. Чак му плаћају и годишњу чланарину. Журналисти такву блискост оправдавају као нешто нужно и „саставни део посла“. Дописник Зидојче цајтунга за Сједињене Државе Кристијан Вернике прихватио је позив те фондације и она му је 2012. организовала пут у Вашингтон. И познати водитељ Другог програма немачке телевизије ZDF Черно Јобатеј члан je Атланског моста.
Па ко стоји иза овог необичног удружења? До сада се, на основу листе имена, могло закључити да је ова фондација просто нека врста удружења новинара. Или да је створена да им помаже. Ништа од тога није тачно. Атлански мост је моћна институција која утиче и формира јавно мњење. А ко одређује што је службено, правилно мишљење, тај влада земљом. Ако једна држава не контролише наратив, није суверена. Утицајне, пре свега америчке фондације и „невладине организације“ често су моћније од државних медија.
Недељник Шпигл од 29. јануара 1958. овим речима је описао Атлантски мост: „То је удружење бивших функционера америчке окупационе власти у Немачкој после Другог светског рата“. Стога није изненађујуће што је од 1957. до 1970. Атлански мост штампао новине на енглеском језику Упознајте Немачку намењене америчким војницима у Немачкој. Поједностављено речено, то је пропагандна организација бивше окупаторске власти. Зашто су људи попут шефа Билда Каја Дикмана чланови таквог удружења? У Немачкој постоји око шестсто хиљада удружења. Када се пажљиво погледа списак оних који су блиски тој организацији, или су њени чланови, показује да је Атлански мост нешто посебно и никако не може да се пореди с каквим „стрељачким клубом“, „удружењем одгајивача зечева“, „веслачким клубом“ или „удружењем викендаша“.
Бивши шеф рачуноводства политичке странке Хришћанско-демократска унија (CDU) Валтер Лајзлер Кип седи у управном одбору као почасни председник Атланског моста. Био је и члан надзорног одбора фабрике Фолксваген. Од 1984. до 2000. године Кип је био председник управног одбора Атлантског моста. Председник Атланског моста је политичар (из редова CDU) Фридрих Мерц. Мерц је и члан Трилатералне комисије. Та комисија је лоби организација, а основао ју је Давид Рокфелер. Заменик председавајућег немачког парламента (Бундестага) Еделгард Булман, из Социјалдемократске странке Немачке (SPD), такође је чланица Рокфелерове Трилатералне комисије. Наравно да овде имамо на делу сукоб интереса између немачке политичке странке, коју на изборима бирају грађани, и Трилатерарне комисије, која је приватна организација једног човека. А он, разуме се, води рачуна не о општим, немачким, већ о сопственим, приватним интересима. Рихард фон Вајцзекер био је од 1984. до 1994. председник Савезне Републике Немачке, а потом почасни председник Атланског моста.
Наслов у Волстрит журналу из јануара 2016: „Блек рок запослио бившег заменика Меркелове за своје послове у Немачкој“
Атлански мост основан је 1952. и то као приватна организација, на иницијативу бившег председника Светске банке Џона Меклоја. У време оснивања те организације Меклој је био председник управног одбора Рокфелерове банке Чејс Менхетн. Недуго после Другог светског рата Меклој је био један од најважнијих америчких људи у окупираној Западној Немачкој. Новинарка Марион Денхоф, један од власника и издавача недељника Цајт, убраја се међу осниваче Атланског моста. У службеном статуту те организације стоји да им је циљ да се баве немачким образовањем, решавају привредне проблеме, да се баве добротворним активностима, те да допринесу споразумевању међу народима. Тако је то било на папиру, записано у статуту те организације. Но, у стварности све се одвијало по принципу који нису нимало узвишени и племенити. Од самог почетка све је функционисало на основу личних интереса и веза и далеко од очију јавности. Као да су лично од Господа изабрани, најважније личности из Атланског моста дали су себи за право да одлучују о судбини Немачке и Европе. Задатак им је био да науче немачки народ како мора да мисли, а на изборима за кога да гласа. Франкфуртер алгемајне цајтунг још је 1981. године назвао Атлантски мост организацијом која је створила политичку и финансијску елиту, и да она одлучује о судбини Немачке. Франкфуртски лист с правом поставља питање да ли се рад те организације уопште може назвати „демократским“.
Изгледа да Франкфуртер алгемајне цајтунг данас нема више никаквих проблема с елитним организацијама као што је, ето, Атлански мост. Не само да више нема критичких чланака, већ се Клаус-Дитер Франкенбергер, као главни уредник за спољну политику, помиње у годишњем извештају Атланског моста за 2009/2010. годину. А Атлански мост и Клаус-Дитер Франкенбергер водe кампању у корист ове организације. Но, ове информације о Клаусу-Дитеру Франкенбергеру не можете наћи у његовом листу.
Само од 2006. до 2012. године у годишњим извештајима Атланског моста помиње се 88 новинара, од којих 26 ради у немачком државном, дакле, јавном сервису телевизије или радија.
Овде је реч пре свега о систему суштинских вредности. С ким Немачка дели заједничке моралне вредности? И да ли сами немачки медији имају неке вредности које су неприкосновене и заједничке? Свакако да имамо заједничке вредности са земљама попут Холандије, Аустрије, Швајцарске и Шпаније. Са НАТО-ом сигурно не. Али Немачка сигурно нема никаквих заједничких историјских и културних вредности с Ердогановом Турском. А са САД? И овде је одговор јасан. Немци и Американци деле многе вредности, као што су демократија, слобода говора и слобода штампе. Али постоје велике разлике већ кад је реч о питањима правне државе и међународног права.
Рат против Ирака, амерички затвор Гвантанамо или убијање дроновима свакога за кога Американци држе да им је опасан – све је то апсолутно неспојиво с немачким схватањем закона и правне државе. Чињеница јесте да не делимо многе морално-правне вредности са Сједињеним Државама. А свакако нас Вашингтон не посматра као равноправног савезника. Као доказ овој тврдњи најбоље служи податак да немачки грађани веома ограничено уживају основна људска права. Опште је познато да америчка шпијунска делатност у нашој земљи свакодневно нарушава приватност наших грађана. Американци просто не поштују Немачку. Дакле, када неки немачки новинари сарађују с проамеричким организацијама попут Атланског моста, или их чак финансијски подржавају, тада ти немачки новинари директно раде против своје земље и против традиционалних немачких вредности. Они тада постају адвокати америчких интереса, а раде против немачких.
Ернст Волф: Централне банке као марионете америчког хеџ фонда „Блек рок“
Дана 12. марта 2010. године, у сарадњи с телевизијском станицом Феникс, први пут је на државној телевизији емитован догађај у организацији Атланског моста. На универзитету Немачке војне академије у Хамбургу Атлански мост је 10. марта 2010. године организовао беседу са бившим немачким канцеларом Хелмутом Шмитом. У разговору је учествовао и тадашњи немачки министар одбране Карл-Теодор цу Гутенберг. Тема је гласила „Бундесвер у акцији: кризно жариште Авганистан“. Водитељ је био председник Атланског моста Фридрих Мерц. Хелмут Шмит је био члан Атланског моста, а Гутенберг се сматра за young leader („млади вођа“) Атланског моста. Ова симпатична, лепа дискусија водила се не само у кругу људи који припадају једном те истом удружењу, већ је била преношена и на државном медију, јавном сервису немачке телевизије. А дневни лист Билд, чији је шеф Дикман члан Атланског моста, објавио је на првој страни велики наслов: „Бивши канцелар и министар одбране разговарају у Хамбургу. Шта Гутенберг може да научи од Шмита“.
Треба знати да су у то време Дикман и Гутенберг били и блиски пријатељи. Мало је вероватно да су све детаље у вези ове дискусије знали телевизијски гледаоци и читаоци новина. А на овом примеру се добро види како заправо функционише утицај на јавно мњење и како се оно формира. Све се одвија прилично просто. Прво се састане неколико утицајних људи из света финансија и политике, „дискутују“ о одређеним темама, а потом о свему обавесте јавност медији који су блиско повезани с тим истим утицајним људима.
Јавности се представља како Атлански мост заправо и нема неке блиске везе са политиком, те како је сасвим случајно да се седиште Атланског моста налази у згради која се, ето, налази у непосредној близини приватног стана немачког канцелара Ангеле Меркел. Директор Атлантског моста потврдила је ову чињеницу у једном интервјуу, додавши да је Ангела Меркел такође члан Атланског моста. Кога онда може да чуди, што је Ангела Меркел више пута похвално говорила о Атланском мосту?
Па који су заправо циљеви овог удружења? Шта Атлански мост жели? Његов бивши председник Аренд Еткер овако је одговорио на то питање: „Сједињеним Државама владају две стотине породица. А управо са тим америчким породицама Атлански мост жели да негује добре контакте“. Да ли је то све, сем већ поменутог утицаја на медије?
Џорџ Фридман: Главни циљ САД увијек био спречавање савеза Њемачке и Русије (2015)
Атлански мост сваке године додељује награду „Вернон А. Волтерс“. Ова награда се „додељује личностима које су дале нарочити допринос немачко-америчким односима“. Награда је названа по бившем амбасадору САД у Немачкој (1989-1991) Вернону А. Волтерсу, који је пратио и руководио поновним уједињењем.
Атлански мост у свом тексту заборавља једну ситницу: Вернон А. Волтерс (1917-2002) био је амерички обавештајац, тајни агент и један од главних координатора ЦИА за обавештајне акције у иностранству. Амерички рат против Вијетнама описао је као „један од најплеменитијих и најнесебичнијих ратова“ које су Сједињене Државе икада водиле. А управо је овај човек ЦИА, Вернон А. Волтерс, основао у Европи тајну мрежу Гладио. Вернон Волтерс је служио у Оружаним снагама Сједињених Држава од 1941. године, и од самог почетка радио на тајним, обавештајним задацима. Учестовао је у свим америчким субверзивним активностима против независних држава, као што је Корејски рат (1950-1953), пуч против демократски изабраног премијера Мухамеда Мосадика у Ирану (1953), акцији америчке тајне службе која је имала задатак да спречи изборне успехе комуниста у Италији (1960-1962), и најзад крвави војни пуч у Бразилу (1964). Био је оперативни шеф ЦИА када је оборена демократска власт Салвадора Аљендеа у Чилеу (1973). Вернон А. Волтерс имао је водећу улогу и кад је требало да се угуши левичарска, социјалистичка „револуција каранфила“ у Португалији (1974). Његови крвави трагови могу се наћи у акцијама ЦИА против левичарских, демократских режима у Анголи, Гватемали, Никарагви. Све те америчке акције биле су праћене великим бројем жртава невиних цивила. За те злочине Американци никада нису одговарали. Вернон А. Волтерс помогао је да се одрже на власти војни режими у Јужној Америци, када је стотине хиљада људи убијено, отето или мучено. И Атлански мост сваке године додељује награду у част оваквог човека.
Џорџ Фридман: Њемачка влада ће платити високу цијену за Сјеверни ток 2
Све трансатлантске организације баве се само мерама како да што ефикасније подрже НАТО и америчку политику. Јер НАТО спроводи политику САД. Немци су у НАТО пакту само вазали. Историчар и стручњак за НАТО Данијеле Ганзер сматра да Немачка није ништа друго до „вазална држава Сједињених Америчких Држава“. Таква је просто природа НАТО пакта. Затим каже:
„Све чланице имају своје амбасадоре при НАТО. То су амбасадори које свака земља шаље како би знала шта НАТО жели од ње. Канали функционишу тако да НАТО, дакле пре свега САД, каже: Такво је стање и сада то и то морате да урадите. Европљани често много не ропћу, већ послушно извршавају наређења из Вашингтона.“
Атлантски мост сваке године организује поверљиве стручне разговоре са америчком командом за Европу. Циљ је стварање поузданог оквира у ком команданти америчких оружаних снага стационираних у Европи – армија, ваздухопловство, поморска флота, пешадија – и генерални инспектор немачке армије (Бундесвера), са својим генералима и адмиралима, могу да размењују информације са другим стручњацима САД и НАТО о актуелним питањима безбедносне политике.
Бернд Бримел: Немачка је вазал САД – и то хоће и да остане (2020)
Уопште ништа није тако јасно, лако проверљиво и транспарентно, како се непрестано тврди у медијима и извештајима Атлантског моста. Састанцима овог нивоа обичан свет, нормални грађани не могу да присуствују. Ако ми не верујете, покушајте да добијете позивницу за пријем на такав један догађај у организацији Атлантског моста. Од новинара, ту ћете срести само оне из најутицајнијих медија, дакле, одабрани, односно наши „алфа новинари“. Оваква дискриминација и скандалозно понашање јесте невероватна чињеница. Америчка команда за Европу (USEUCOM – U.S. European Command) планира ратове у Европи, а Американци очекују од немачких и европских медија да их пропагандом подрже! То сте могли да видите у лето 2014. године након пада једног малезијског путничког авиона над Украјином. Америчка команда за Европу планирала је у септембру 2014. године велику вежбу НАТО-а у Украјини. У једном новинском извештају о тој теми стоји следеће:
„Америчка армија у Европи и украјинска војска заједнички ће одржати војне маневре. На њима ће – поред америчких и украјинских војника – учествoвати и око 1.300 војника из 16 НАТО земаља. Маневри треба да се одрже на готово 400 квадратних километара пространом војном полигону у близини места Јаворива (недалеко од Лвова). На маневрима је планирано учешће војника из ових држава: Летоније, Литваније, Републике Молдавије, Норвешке, Пољске, Румуније, Шпаније, Украјине. САД ће се постарати да на маневрима учествују и немачки војници.“
Удо Улфкоте (1960-2017), немачки новинар и публициста. Од 1986. до 2003. био уредник у спољнополитичкој редакцији Франкфуртер алгемајне цајтунга. Његова књига Купљени новинари доживела је више издања. Умро 2017. под неразјашњеним околностима, званично од срчаног удара.
С немачког посрбио: Никола Н. Живковић
Скраћивање и опрема: Стање ствари