Уставни суд је, међутим, две године касније укинуо поменуту уредбу, наводећи да се оваква област мора регулисати законом. Закона, пак, до данас нема
Фото: Профимедија
Ко је све радио за службу, какве је послове обављао и какве је информације прикупљао, ко је кога цинкарио, како су осниване неке странке, ко је стајао иза неких злочина и ко је медијима достављао одређене информације, али и због кога су неки завршавали на Голом отоку – све се ово можда никада неће ни сазнати, јер је предуслов за то отварање досијеа тајних служби од 1945. до 2000. То је, међутим, посао који ниједна власт у Србији није желела да уради у претходних четврт века.
Катарза за цело друштво
Да службе – домаће, али и стране – имају своје раднике и сараднике у готово свим сферама друштва, од политике до естраде, никада није било тајна, али ко су они, само се нагађало. Многе странке су током изборних кампања у последњих 25 година обећавале отварање досијеа цивилне и војне службе, али су након доласка на власт то напрасно „заборављале”. Тако је Србија данас једина држава у Европи која није обавила посао отварања досијеа тајних служби. А обавити тај посао било би, поред осталог, и катарзично за читаво друштво, јер би довело до суочавања са прошлошћу.
Пропало је, иначе, више покушаја да се донесе закон којим би се ово питање регулисало – било је више предложених модела, али ниједан није дошао на дневни ред Скупштине. Истина, средином 2001. власт ДОС-а је донела Уредбу о скидању ознаке поверљивости с досијеа вођених о грађанима у Служби државне безбедности, након чега су грађани имали прилике да изврше увид у досијеа, али не и да их копирају или хватају белешке. Било је и много потешкоћа – од коришћених шифри у досијеима, па до великог затамњења података. Уставни суд је, међутим, две године касније укинуо поменуту уредбу, наводећи да се оваква област мора регулисати законом. Закона, пак, до данас нема.
„Чишћење“ документације
С друге стране, постоји основана сумња да су досијеи и документација у међувремену чишћени или уништавани. Након доласка ДОС-а на власт 2000. године није одмах уследила и смена на челу Службе државне безбедности (ДБ), па је Радомир Марковић на том месту остао и наредна четири месеца. Управо у том периоду је, како су поједини сведочили, спаљен велики део документације, док су досијеи лидера ДОС-а претходно већ били изнети из ДБ-а. Марковић, подсетимо, данас служи вишедеценијску затворску казну због злочина у којима је учествовала Државна безбедност у време док је он био на њеном челу.
Јовица Тркуља: Тајне службе биле у свим владама Србије, укључујући и актуелну
О „черупању” досијеа сведочио је и чувени писац и голооточанин Драгослав Михаиловић, који је 2001. погледао досије који је о њему направила Удба у време СФРЈ.
„Имао је око 250 до 300 страна. Међутим, када је тајна документација пренета у Архив Србије, у мом досијеу су остале само 63 стране. Из некадашње велике фасцикле нестало је и решење републичког секретара Унутрашњих послова Виобрана Станојевића о операцији ’Муња’. На списку је било и моје име, а то је била листа за ликвидацију. Направљена је велика грешка што је некадашњој Удби остављено довољно времена да ’очисти’ досијее. Направљена је ненадокнадива штета”, говорио је Михаиловић 2011. године.
Нема политичке воље
Упитан зашто се не отварају архиве тајних служби, адвокат Сеад Спаховић каже за НИН да заправо није било политичке воље да се Служба реформише, што значи да није било воље ни да се отворе досијеи.
„Постоји континуитет деловања Службе под разним именима од 1945. до данас. Тај континуитет је тако дубоко укорењен у политичку културу овог народа да је у ствари Службу немогуће реформисати. Образложење је у разумевању корена проблема. Пре свега, структура и методи рада Службе устројени су по угледу на НКВД-КГБ, ФСБ или, претходно, ГПУ. Служба је званично етикетирана као ’мач партије’. Дакле, то је тајна партијска полиција, само што се партије на власти смењују, тако да то ствара привид некаквих промена. Илустративан је случај књиге Златоја Мартинова о споразуму Молотов-Рибентроп, која је написана на основу немачких докумената из периода пре Другог светског рата. У тој књизи не спомиње се ниједан документ руских служби, јер њихове архиве нису отворене и неће никад бити отворене. Дакле, после 90 година они покушавају да сакрију своју улогу у Хитлеровом освајачком походу на Европу. По аналогији, а то значи по сличности, изведите закључак за нашу службу која, је ћерка совјетске службе“, наводи Спаховић.
Према његовим речима, релативно озбиљнија реформа, али само персонално, извршена је после пада Александра Ранковића, али је, наглашава он, на идеолошком плану ствар остала иста.
Сеад Спаховић (Фото: НИН/Зоран Илић)
„Ресор Државне безбедности Србије је у време Јовице Станишића и Слободана Милошевића ликвидирао Савезну службу, преузео је и, углавном, одстранио несрпске кадрове као непожељне. Тај упад правдан је уставном одредбом члан 135, став 2. Милошевићевог Устава Србије, по коме органи Србије не морају да се придржавају одлука савезних органа ако им то није у интересу. Овај основ на темељу кога је Србија ликвидирала Савезну службу примењен је од стране Ђинђићеве владе када је донета одлука да се Милошевић изручи Хашком трибуналу супротно претходној одлуци Савезног уставног суда. Ова у основи сепаратистичка норма, на основу које се Србија прва издвојила из састава Југославије 1990. године, дошла је главе Милошевићу 2001. године“, додаје Спаховић.
Како каже, питање отварања досијеа везано је за период после 5. октобра. Тада су, подсећа он, СПО и још неке странке тражили отварање досијеа и „то је, од стране службе, фингирано на један, у основи, непроверљив начин“.
„Наиме, из документације Службе формирани су одређени фајлови који су били избељени на местима где се помињу извори – сарадници Службе – па је овај селективно одабран материјал приказан заинтересованим лицима. Отварање ’досијеа’ – колико ми је познато, овај термин се користи колоквијално, а не службено – важно је искључиво ради раскринкавања сарадничке мреже. Дакле, ради откривања метода кршења људских права на којима је ова служба утемељена од прве секунде свог постојања, па до данас“, истиче саговорник НИН-а.
„Црне мере“
Спаховић каже да за „функционисање ове тајне машинерије“ није од значаја оно што су они радили по закону, већ је значајно искључиво оно што су радили мимо закона, а што је данас доста тешко утврдити због протека времена.
„Кад ово кажем, мислим на првом месту на тзв. ’црне мере’. То су прислушкивања, тајна праћења и осматрања, отварања пошиљки, улазак у станове, инсталирање прислушних уређаја по спаваћим собама и кухињама… Дакле, све оно што закон забрањује, а Служба ради ослањајући се на традицију и ауторитет некажњивости који долази од тзв. државног интереса. Служба у Србији има статус свете краве. Убиства која је ова служба организовала и извршила, захваљујући пре свега тужилаштву, па онда и суду, приписивана су појединцима који су, ето, у појединим тренуцима „обрукали ову националну и политичку светињу”. Иза убистава наводно не стоји Служба, него неодговорни појединци који су злоупотребили свој положај“, прича Спаховић и наставља:
„Сви они који су долазили на власт увек су хтели да контролишу Службу, а не да је промене. Карикатуралне реформе је извршио Ђинђић када је за првог оперативног шефа односно заменика начелника РДБ-а довео бившег градског начелника ове службе из времена Јовице Станишића. Он је за министра у Влади поставио регистрованог сарадника Службе који је имао кодовано име ’Сократ’. С друге стране, Коштуница је пригрлио Радета Марковића и, форсирајући принцип стабилности, омогућио му да уништи доказе о умешаности Службе у злочине и настави месецима са радом који је био започео у време Милошевића. Зар стварно мислите да би данас опозиција ову службу елиминисала или реформисала у значајнијој мери? Више верујем да би уместо садашњег шефа дошао неки други за којег би се после 10 година испоставило да је и он био под контролом Службе.“
Спаховић закључује да за цео овај посао нема политичке воље, али и да је има, реформа, како каже, није могућа.
„Није могуће реформисати Службу која је базирана на кршењу људских права, јер је кршење људских права темељ не само о ове институције већ и резоновање народа који је обожава. Ту вреди само рушење до темеља и зидање ствари изнова“, наводи Сеад Спаховић.
„Стварни владари“
Када је реч о странкама, најгласнији по питању отварања досијеа и дан-данас је СПО, који је више пута предлагао и нацрте закона, и то по узору на оне из Немачке, Пољске или Чешке, али они никада нису прихваћени. Даница Драшковић из СПО је више пута тврдила да су „службе стварни владари Србије“.
„У Србији се мењају владе и владари, али службе не, оне су прави носиоци и власти и силе у држави. Да није тако, ваљда би неко до сада покренуо питање отварања досијеа, па се намеће закључак да би отварањем досијеа наши владари сами себе отворили и показали да су сарадници на челу институција”, говорила је Даница Драшковић 2016.
Занимљиво је да је и лидер Социјалистичке партије Србије (СПС) Ивица Дачић 2013. године, у то време премијер, говорио да та странка подржава доношење закона о отварању досијеа, али да је Савет за националну безбедност тада проценио да се том питању мора приступити одговорно. Тврдио је тада Дачић и да не постоји политички проблем у вези с доношењем таквог закона, али да само треба наћи право решење.
Отварање досијеа тајних служби је неретко помињано и у контексту европског пута Србије. Иако ово питање није званични захтев у преговорима о приступу, из Европске комисије су ранијих година „снажно препоручивали” Србији да заврши тај посао.
Бобан Каровић
Опрема: Стање ствари