Доносимо шести и закључни део повести Драгана Петровића о цару Јовијану и његовом времену
Портрет цара Јовијана у Виминацијуму (Извор: Википедија)
- И кад они излажаху из Јерихона за њим пође народ многи.
- И гле, два слијепца сјеђаху крај пута, и чувши да Исус пролази, повикаше говорећи: Помилуј нас Господе, сине Давидов!
- А народ им пријећаше да ућуте; а они још већма повикаше говорећи: Помилуј нас, Господе, сине Давидов!
- И ставши Исус дозва их, и рече: Шта хоћете да вам учиним?
- Рекоше му: Господе, да се отворе очи наше.
- И смилова се Исус, и дотаче се очију њихових, и одмах прогледаше очи њихове, и отидоше за њим.
Јеванђеље по Матеју, глава 20
Први Васељенски сабор у Никеји 325. године
Повлачећи се из Персије цар Јовијан шаље декрет у коме стоји наређење којим се отварају све цркве на територији Римског царства. Наређује да се свештеници који су протерани из својих градова због исповедања вере у Христа Распетог врате са чашћу (у свом достојанству) у своје цркве. Писмом је овластио епископе да стављају печате на ризнице идола и на паганске храмове. Драгоцености које је цар Јулијан био одузео од Цркве по наређењу цара Јовијана враћене су Цркви. Још пре него је ступио на тло свога царства Јовијан је потврдио да му је вера у Бога била изнад свега[1]. Јован Никиу у свом делу Хронике, VII век, наводи речи декрета цара Јовијана којима наређује отварање цркава: „…И он је такође упутио декрет свим римским провинцијама у том смислу: Ја, богољубиви Јовијан, врховни командант, прави цар (и) господар света, овим путем пишем свим хришћанима под својом влашћу. 7. Ја се бринем за вас у Господу и радујем се с вама у погледу свете цркве која је усред града, као пупак усред трбуха. Јер, Он је у великој мери победио све који су се томе противили. 8. Сада се гнев цара Јулијана поново дигао против ње и он ју је затворио, али ја наређујем да се поново отвори и врати миран поредак у њој, како би се она предала чистом и светом свештенству које би у њој приносило молитве небу, а које би Бог у милости својој сигурно примио. 9. Да се потрудимо да поново отворимо цркву и вршење служби у њој и одамо почаст њеним проповедницима, како би се сви људи и војска Рима окупили у њој. Зато је она дата њима од Бога, милосрдног и блаженог како би се молитва и молбе у њој увек узносиле са достојном озбиљношћу.“[2]
Сократ Схоластик у свом делу Историја Цркве наводи да су од тренутка када је цар Јовијан напустио Персију црквени прваци похитали к њему да би задобили његову наклоност. Јовијан је одмах од самог почетка своје владавине исповедао веру онако како су свети оци на сабору у Никеји године 325. установили, једносуштност Сина са Оцем.[3]
Претпоставка је да се Јовијан у истом временском периоду обраћа писмом светом Атанасију Великом.
Свети Теодор Освећени
Док је боравио у Горњем Египту (Горњи Хермуполис у Тиваиди и место Антинуполис) склањајући се од гнева и прогона Јулијана Одступника, свети Атанасије бива праћен од два игумана манастира у тој области, Теодора и Памона. Од њих и сазнаје о изненадној смрти цара Јулијана. Теодор му то саопштава и говори му да не губи време већ да одмах крене на пут ка новом хришћанском цару. Вероватно у том периоду добија и писмо од цара Јовијана, јер мало је вероватно да је до преписке дошло касније, после њиховог сусрета. Постоји опис истог догађаја када игуман Теодор пророчки говори светом Атанасију шта ће се ускоро десити: „Теодор рече Ави Памону: ʼРеци му зашто смо се осмехнули.ʼ На шта је овај рекао: ʼТребао би ти да му кажеш.ʼ Тада је Теодор рекао: ʼУ овом часу Јулијан је убијен у Персијиʼ, јер је тако Бог унапред рекао о њему: ʼОхоли човек, презрен и хвалисавац, неће довршити ништа. Али ће се појавити хришћански цар који ће бити славан, али ће живети само кратко. Зато не треба да се узнемиравате одласком у Тиваиду, него тајно да идете у Двор, јер ћете га успут срести, и пошто будете љубазно примљени од њега, вратићете се у своју Цркву. И ускоро ће га Бог узети.ʼ И тако се догодило. Из тог разлога верујем да многи богоугодни живе непримећено, посебно међу монасима. А ти непримећени људи су и блажени Амон и свети Теодор у гори Нитрији, и слуга Божији, срећни старац Памон.“[4]
Цар Јовијан пише светом Атанасију: „11. Обраћање цара Јовијана богољубивом с. Атанасију. Дивим се Вама и Вашем мудром начину живота и Вашој блискости са царевима, Вашим врлинама, Вашој узвишеној озбиљности, да би испунило дело нашег Господа Исуса Христа, коме нека је слава. 12. Молим те поштовани владико, ти који си прошао све напоре, и ниси се плашио он их који су те прогонили, нити невоља које су те задесиле, већ си гнев и огорчење сматрао за ништа и сматрао их ништа бољим од безвредне сламке. 13. А ти си пошао стопама православне вере идући до краја, остављајући пример твог живота онима после тебе везујући их савршеном вером и врлинским животом. 14. Вратите се сада у наше царско подручје и наставите своје учење пуно спасења. И сачувајте наше цркве и нахраните Христов народ и усрдно упућујући молитве Богу у наше име и у име нашег царства да бисмо могли бити спасени твојим молитвама. 15. Јер мислим да ћемо добити помоћ Свевишњег Бога молитвама твог чистог језика који је надахнут Духом Светим. 16. И написали смо Вам ово писмо да бисте просветлили народ Христовом светлошћу, да се ухвати у коштац с идолима, противницима Божијим, и с Аријевом јереси који су их прогонили (да бисмо могли бити спасени молитвама твојим).[5]
Када је свети Атанасије примио писмо цара Јовијана сазвао је скуп епископа и учених људи и издао два документа: први о Слову Божијем који је један од Свете Тројице и други који говори о закону Божијем.[6]
Свети Атанасије Велики у одговору на писмо цара Јовијана пише:
1) „Богољубивом Цару приличи да више воли љубав од свега и да жуди за небеским; јер ће у овом случају твоје срце заиста бити у руци Божијој (Пословице 21:1). Дакле, пошто је твоја побожност хтела да се од нас научи о вери васељенске Цркве, тада смо, захваливши Господу на овоме, пре свега кренули да твоју благочестивост подсећамо на веру коју су оци исповедали у Никеји. Неки су, одбацивши ову веру, сплеткарили против нас многе интриге јер нисмо пристали на аријанску јерес, а они су постали виновници јереси и раскола у васељенској Цркви. Истинска и благочестива вера у Господа свима је очигледна; зна се и учи из божанског Писма; Њом су тајно вођени Светитељи постали мученици, и сада, ослобођени од тела, пребивају у Господу. Ова вера би увек остала нетакнута да се лукавство неких јеретика није дрзнуло да је искриви. Извесни Арије и његови следбеници покушали су да је искваре, и уместо ње унесу своју злоћу, говорећи да је Син Божији из небића створен, твар, створен, променљив. И овим говорима обмануше многе, због чега се људи, чак значајни, заносише том хулом, иако су то свети Оци наши, како рекосмо, саставши се на Сабору у Никеји, претходно анатемисали, и писано исповедали веру васељенске Цркве, да би се угасила јерес коју су распаљивали јеретици. Она је, дакле, без обмане била проповедана и позната свуда, по целој Цркви. Али пошто су се сада неки, у намери да обнове аријанску јерес, усудили да одбаце ову веру, исповедану од Отаца у Никеји, и претварају се да је исповедају, а у самој истини поричу, другачије тумачећи реч ʼједносуштниʼ, и хуле на Духа Светога, говорећи да је створен и дело Сина: тада, по нужди, видећи колико су те хуле штетне за људе, потрудисмо се да твом страхопоштовању саопштимо веру исповедану у Никеји, да би твоја благочестивост сасвим тачно знала шта је написано и колико греше они који уче супротно вери никејској.
Кивот са делом моштију светог Атанасија Великог, црква Светог Марка, Каиро, Египат
2) Знај, Богољубиви Августе, да се ово проповедало од памтивека, да су ову веру исповедали и Оци који су се сабрали у Никеји, и потврдиле је све помесне Цркве свуда у Шпанији, Британији, Галији, широм Италије, Далмације, Дакије, Мизије, Македоније и све Хеладе, такође широм Африке, Сардиније, Кипра, Крита, Памфилије, Ликије, Исаврије, Египта, Либије, Понта, Кападокије и њима најближих цркава с истока, изузев неколике које мудрују у аријанском духу. Мишљења свих горе наведених Цркава знамо из искуства и имамо њихове поруке. Знај, богољубиви Августе, да иако ће неки малобројни противуречити овој вери, то ипак не може послужити као осуда, јер цела васиона садржи веру апостолску. Ових неколико, одавно заражених аријанском јереси, сада се великом тврдоглавошћу одупиру благочестију. И да твоја благочестивост зна (што ти ионако није непознато), потрудили смо се да овде изложимо веру коју су исповедали Епископи у Никеји. Дакле, вера коју су исповедали оци у Никеји је ова:
3) Верујемо у једнога Бога, Оца Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, од Оца рођеног, Јединородног, то јест од сушти Очеве, Бога од Бога, Светлости од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу – Сина, који је створио све на небу и на земљи – који је ради нас људи и нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се, и постао човек, и страдао, и васкрсао у трећи дан, и вазнео се на небеса, и који ће дођи да суди живима и мртвима. И у Духа Светога. А оне који тврде да је било и време када Син није био, да није био све док се није родио, да је дошао од небића, или који верују да је Син Божији из друге ипостаси, или суштине, или да је Он створен, или обраћен, или променљив, васељенска и апостолска Црква анатемише.
4) У овој вери, и божанској и апостолској, потребно је да сви ми пребивамо, Августе, и нико не треба да је изопачује лукавим умовањем и речима, као што то чине аријанци. Баш зато, како смо раније и рекли, Никејски сабор анатемише такву јерес, и исповеда праву веру. На Сабору нису назвали Сина просто подобним Оцу, да би Га исповедали не само као Бога, него Бога истинитог од Бога; написали су да је Он једносуштан, као што је својствено искреном и истинитом Сину, истинитом по јестаству Оца. А Дух Свети није био признат као туђ Оцу и Сину, него су Га, напротив, прославили са Оцем и Сином у једној вери у Свету Тројицу; јер је у Светој Тројици Божанство сједињено.“[7]
Новчић са ликом цара Јовијана
Свети Атанасије поред овог писма упућује и писмо светом Василију Великом у коме пише о новоме цару: „Богољубиви цар Јовијан прихвата апсолутно и са радошћу православну веру Никејског сабора: радуј се, дакле, јер је православан и утврдио је чисту веру Свете Тројице”[8] Ове речи светог Атанасија Великог потврђује и свети Григорије Богослов пишући о Јовијану: „Међутим, устаје други цар, не бестидна личност, налик претходнику своме, који није угњетавао Израиљ великим невољама и отворено, већ је поступао веома кротко и смирено. Желећи да утемељи своју будућу владавину на позитивним законима он, са једне стране, враћа из прогонства скоро све епископе, нарочито оне који су побожношћу и подвижништвом изазивали дивљење, а са друге – обнавља истиниту веру нашу коју су многи рушили, затамњивали и раздробили на многе делиће и слојеве, настојећи тиме да цео свет доведе у сагласје и јединство уз помоћ Духа Светога; да би се и он придржавао овог доброг исповедања учинио је нашу веру државном вером и од ње је тако позајмио снагу – овако је он размишљао о веома битним предметима његове владавине! Чврстину и чистоту вере у Христа најприкладније је потврдио Атанасије на себи. Када су се сви остали, који су исповедали наше учење, разделили на три дела и када су се многи у учењу о Сину, а многи и у учењу о Духу Светом (где се и придржавање неке нечастивости сматрало побожношћу), заразили болешћу, а малобројни су учили здравомислеће – он је први, и једини, или са малобројнима, одважно устао у одбрану истине, јасно и јавно, исповедајући једно Божанство и једну суштину у трима (Лицима); и што је раније даровано од стране великог броја Отаца у усаглашеном догмату о Сину, то је Атанасије богонадахнуто пренео и на Духа Светога, принесавши цару оригинални и у свему ванредни дар тј. писмено исповедање православља[9] насупрот неписаном[10] новотарењу у вери, да би Цар победио цара, а Реч – речи, писменима – писмена.“[11]
Свети Атанасије тајно улази у Александрију и преко Јерапоља 6. септембра 363. године долази у Едесу, где се сусреће са царем Јовијаном. Он прати цара из правца Едесе на путу ка Антиохији и враћа се коначно 14. или 20. фебруара у Александрију 364. године са царским граматама, којима преузима цркве а самим тим се његово четврто изгнанство завршава.[12]
О боравку светог Атанасија Великог у Едеси и његовом сусрету са царем Јовијаном пише и Филосторг, историчар из IV и V века, припадник аномејске јереси која је тврдила да Отац и Син нису исте суштине, да нису једносуштни. Он наводи да су током Јовијановог боравка у Едеси њега посетили његови рођаци Кандид и Аријан у намери да спрече светог Атанасија Великог да задобије наклоност цара. Јовијан је остао уздржан и није се изјашњавао поводом мишљења обе стране. Филосторг наводи да је Јовијан по доласку на Римско тло постао припадник аномејске јереси, што је грешка аутора.[13]
О самом боравку цара Јовијана у Едеси пише непознати аутор у Јулијановој романси.
Грчки командант међу војницима
Током првих дана празника Јовијан се на улицама града среће са болесном женом хришћанком Маријом, која је била ношена због своје немоћи од стране својих слугу. Носили су је до цркве да би се помолила Богу. Видећи да су војници одгурнули болесну жену, милостиви цар наређује да је доведу и пита шта жели. Одговара му да већ осам година болује и да се моли Господу да је узме због тешких патњи које подноси. Тражила је од њега да се помоли за њу. Цар јој одговара да је он грешан човек, и да није пророк ни апостол та да је може исцелити од њене болести. Она му одговара да је чула да је праведан и свет човек и да његове молитве бивају примљене и услишене од Господа и да га моли да се помоли за њу да би Господ окончао њен живот јер је потпуно исцрпљена болешћу. Слушајући њене речи покушава да је охрабри речима да своју наду у исцељење положи у Бога. Јовијан улази у цркву носећи бол ове жене у срцу и наређује да се распростре прекривач на под цркве и на коленима почиње да се моли за болесну Марију. Када су владике и пратиоци цара сазнали разлог дуготрајне молитве милостивог цара изговарају ове речи: „Ако је у случају овог краља, лаика, који није дужан да пази на болесне и страдалнике, сва ова понизност коју је показао пред Богом у име болести ове нејаке жене, колика још на нама одговорност да преузмемо на себе за стадо које нам је поверено; зато треба да се молимо без престанка за болесне и потлачене и за оне који пате од разних болести.“ Кад је завршио молитву, цар је устао и причестио се. Приликом изасласка из цркве поново се сусрео с Маријом. После неколико размењених речи Марија му је овај пут рекла: „Видим, Господару мој, да је рука Господња са тобом, да је у твојој десници скривена сила која даје исцељење страдалницима. Зашто ми онда господару и царе ускраћујеш опоравак? Само испружи руку према мени, и бићу излечена од своје болести.“ Епископи запањени вером жене молили су цара да испуни њену жељу, сматрајући да је то воља Божија. Јовијан им је одговорио: „Зашто онда, браћо моја, који сте с правом и као поуздани управитељи примили дар исцељења, и добили кључеве од места на висини и оних испод, сада стављате овај ваш дар на рамена нејаког и бедног човека, јер сам ја свестан своје грешности и туге због својих грехова.“ Марија га је и даље молила да испружи руке према њој подсећајући га на Христа и болесну жену коју је исцелио, и говорећи да се Он од ње није склонио, повукао. Узнемирен овим речима и топлином њене вере, пришао је болесној жени, пружио руке ка њој и рекао: „Кћери моја, нека те скривена десна рука која нам је дала откривења и донела исцељење болеснима, посети у милости преко мене кроз моје нејаке руке! Нека ти да оздрављење.“ Боја лица Маријиног се изменила, потпуно је оздравила као да никада није ни била болесна. Клекнула је на колена и плачући почела да целива стопала хришћанског цара. Јовијан ју је померио са својих стопала говорећи: „Кћери моја, захвали се Богу, јер је Он тај који те је посетио својом милошћу а не ја.“ Видевши чудо, народ је почео да благосиља свога цара, хвали и величали га. Јовијан се једва пробио до свог логора љут због хвале која му је одавана, плашећи се да би то могла бити слава која умире и пролази и да због тог може да буде лишен вечне славе.
Господ васкрсава Јаирову ћерку
Непознати аутор наводи да је Бог преко руку цара Јовијана учинио још неколико других чуда, која он није навео у овом тексту.[14]
Јулијанова романса наводи да је у првим тренуцима Јовијановог зацарења велик страх почео је да се шири над свима онима који су устали против Цркве, а нарочито над Јеврејима, односно народом распећа како их непознати аутор назива, наводећи још: „да се њихов рог понизио и њихов дух пао и да се у њима остварило оно што се говори у псалмима: изненада су се запрепастили“.[15]
Јеврејски Историчар и архелог Михаил Ави Јона пише: „Почетком августа до Палестине је стигла вест да је Јулијан смртно рањен у борби 16. јуна 363. Нови цар је био Јовијан, хришћанин. Са смрћу последњег хеленског цара, покушај обнављања Храма је пао у застој.[16]
На последњим страницама књиге Јулијанова романса налази се молитва цара Јовијана Господу за спасење Цркве: „Молим Те, Господе, моћни Боже отаца мојих, ако имам благодат у очима Твојим, сада када су очи моје виделе спасење Цркве наше, окупљају се у дане слуге Твоје у миру. Заклони под крила милости Твоје Цркву Твоју после мене; јер је Бог увек близу оних који Му се клањају; Он слуша њихове молитве и извршава њихову вољу. Чуј молитву праведног цара и пристани на молбу хришћанског цара.“[17]
Цар Јовијан
Јовијан наставља борбу. Креће ка Антиохији да би тамо наставио борбу против пагана и јеретика. За њега је живот рат за Христа, за Царство Небеско.
[1] Јулијанова романса, стр. 238
[2] The Chronicle Of John, Bishop Of Nikiu, Translated From Zotenberg’s Ethiopic Text by R. H. Charles, D.Litt., D.D., поглавље LXXXI, стр. 80-81
[3] Сократ Схоластик, Историја Цркве, књига трећа, XXIV глава
[4] Athanasius: Select Works and Letters, стр. 89, 857
[5] The Chronicle Of John, Bishop Of Nikiu, Translated From Zotenberg’s Ethiopic Text by R. H. Charles, D.Litt., D.D., поглавље LXXXI, стр. 81-82
[6] The Chronicle Of John, Bishop Of Nikiu, Translated From Zotenberg’s Ethiopic Text by R. H. Charles, D.Litt., D.D., поглавље LXXXI, стр. 82; Athanasius: Select Works and Letters, стр. 89
[7] Свт. Афанасий Великий, „Послание к императору Иовиану“. Творения иже во святых отца нашего Афанасия Великаго, Архиепископа Александрийскаго. Часть третья
[8] The Chronicle Of John, Bishop Of Nikiu, Translated From Zotenberg’s Ethiopic Text by R. H. Charles, D.Litt., D.D., поглавље LXXXI, стр. 82
[9] Тј. или Символ Вере, познат под именом Атанасијевим, или исповедање вере које је Јовинијану предочио Атанасије; о томе види код Теодорита у Црквеној историји, књ. IV, гл. 2 и 3.
[10] На основу другачијег читања уместо: неписани (αγραφον), чита се: (εγραφον) писани. У оба случаја подразумева се аријанско учење.
[11] Сабране беседе, Реч XXI, „Похвална беседа Атанасију Великом архиепископу александријском“; Gregory Nazianzen, Select Orations, Oration 21
[12] Сократ Схоластик, Историја Цркве, књига трећа, XXIV глава; Athanasius: Select Works and Letters, стр. 89
[13] Philostorgius, Church History, Translated with an Introduction and Notes by Philip R. Amidon, S.J., стр. 114
[14] Јулијанова романса, стр. 239–252
[15] Јулијанова романса, стр. 238
[16] Michael Avi Yona’s The Jews under Roman and Byzantine Rule – A Political History from the Bar Kochba War to the Arab Conquest, стр. 203
[17] Јулијанова романса, стр. 253