Тако то функционише у духовном свету: кад се пљуне у лице Сатани, сав Ад стење и дрхти од гнева, и сав Ад устаје на Христовог јунака. Па је тако и „Мајка“ стала против студентарије – демонстративно затворивши двери Храма
Фото: Фронтал
Одговор ботовима који раздиру хаљине због хуле „на Мајку Цркву“ (иако је седмица фарисеја прошла, па није право литургијско време за њихове театралије). Уз назнаку да се не обраћам њима, него словеснима, јер знам да ни интернет бон-тон ни правила духовне хигијене не препоручују комуникацију са ботовима.
А кад смо већ ту, узгред, која би етимологија неологизма бот, зна ли ко?
Да није од старогрчког βοτον, што значи марва, или благо како би стари Срби рекли, у зависности са ког се аспекта на облик живота гледа? Било би логично: оно што је ниже од словесног роба који за газду раб-бота, ово бесловесно благо газдино само бота. И ефектно ђубри воћњаке, да плодови словеснима слађи буду.
„Мајка Црква“ се, могу констатовати, овде нашла као колатерална штета, јер реч није била примарно (о) њој. Али скичање ботова, уз течење златног гноја из њихових уста (staphylococcus aureus? MRSA?), сведочи да је бич истине ударио добро, и на право место – на највећи и најболнији и најсмртоноснији чир на телу Србства.
Још један доказ вечног принципа: ти прегни да учиниш добро, оно што треба и што можеш, а Бог ће твојем делцу додати маха, и учинити и оно „што у срце човеку не дође“.
Слично, ни студенти нису имали намеру да устану у побуну против „Мајке Цркве“.
Али тако то функционише у духовном свету: кад се пљуне у лице Сатани, сав Ад стење и дрхти од гнева, и сав Ад устаје на Христовог јунака. Па је тако и „Мајка“ стала против студентарије (уз шкргут кутњака, горе лево и доле десно: Епископ Сергије: Гледајмо своја посла!, Стање ствари, 24.2.2025. и Митрополит Давид упоредио студенте са усташама, очекује се реакција Патријарха, Србин.инфо, 25.2.2025) – демонстративно затворивши двери Храма пред њима. Иако их истовремено прељубазно широм отвара пред најшаренијим јеретичким и масонским и спонзорским шљамом, чије им црвене шаке не сметају. Односно, сама је показала да је битан агенс неподношљиве кварежи бивства, и чинилац „атмосфере од које мрамор трули“. Скупоцени мермер Храма, у конкретном случају.
Али ако су студенти ту јафетовски окренули главу од богомрског призора „Мајке“, која достојанствено јаше на напредној звери (што „бљује огањ из адових жвала“ и урла „AV, AV!“ – Откровење 17:3) и закључани Храм претвара у стидну мрзост опустошења, и господствено оћутали, ипак је збивање ескалирало у широки народни револт против још једне институције система која, будимо сасвим еуфемистични, „не функционише“.
+++
И ту питање и темица за размишљање, свима.
Да ли је Македонија заувек изгубљена за Србство?
Кад кажем Македонија, мислим у првом реду на цркве, јер су оне Амбасаде Небеске Србије на земљи (али и: ако те заборавим Скопље, и ако те заборавим Охриде, нека ме заборави десница моја!).
Ако јесте, како је то могуће прихватити и остати Србин? И изаћи пред лице Душану, и тисућама тисућ србских витезова што животе даше за Маћедонију?
Ако није, како се ампутирано може повратити? Како, кад је формално-правно (канонски) савршено предата туђину („братском народу“, бившим Србима, који се од Монтенегринских усташа разликују само тиме што су питомији, и Србе нису физички клали – мада зашто би, кад су их све у себе претворили, кољу се само Срби који одбијају да себе у туђина заробе)? И кад у црквеном праву, а нарочито међународном, принцип „пуј-пике – не важи“ не важи? Правници?
Једино објашњење – објашњење достојно земаљске истине и правде, законске објективности и здравог разума, али још више и најпре суштине дела пред лицем метаисторијске Небеске Правде (Инстанце на коју апелујем и којој ја најмањи овим формално подносим кривичну пријаву, кад већ нико други неће, и чуј и прими је, Небеска Србијо у Богу Правде!) – јесте: то отуђење је незаконито, и као такво правно беснажно.
А чиме је незаконито, ако црквена власт помесне цркве као самостално јуридичко лице има законско право да располаже црквеном имовином (даровштину и продају укључив –тј. закон није нарушен), и кад је одлука донета саборно и једногласно, уз формално поштовање саборске процедуре и формулу „изволи се Духу Светом и нама“?
Незаконито је субјектом.
Цео Архијерејски Сабор је незаконит – нелегалан: као збориште јеретика и унијата, и као званична филијала свејеретичког Светског Савеза Цркава.
Tо је оно што ја покушавам да објасним, залуду.
И то је Апокалипса Христових Студената показала, сваком ко има очи да види: да су и црквени главари слуге онога који данас поробљава сав васиони свет. Апокалипса дословно значи откривање појаве која је до тога била скривена, невидљива и тајна; а дело Духа Истине је транспарентна егзистенција, у којој се све види онако како јесте.
То патетични „мајкини“ ботови не могу сакрити, ма колико се као ревносна антихристова ишчадија трудили. Антихрист је истовремено и антисветидух: Дух открива што је скривено; а антихрист/антисветидух настоји да скрије оно што је већ испољено – властито зло, и да га прикаже као неприкосновену светост. Ботови су ту да држе скуте, да реп не провири испод сакоса и шлепа патријарашке мантије; али реп конвулзивно палаца, и већ су га и неподозриви видели.
Ако има Небеске Србије, Србска Маћедонија је њен део, њена Колевка. А сабор црквених криминалаца који су је одсекли и предали иностраним криминалним колегама (аналогно као што државни сабор криминалаца поклања србску земљу арапским и хрватским тајкунима), није Мајка Црква.
Quod erat demonstrandum.
И Амин.
ПС. Другим речима, благоверном Србину овде преостају само две могућности:
Да, ћутећи или гунђајући, допусти издају и предају Македоније (док у исто време херојски кличе да је онај ко изда и преда Косово проклет).
Или да се сагласи са грешником Евсевијем.
Па, благоверни Срби, бирајте између та два зла.
И ако има још неког ко жели да се придружи кривичној пријави пред Судом Небеске Србије за јавно кривично дело (crimen publicum) светокрадства Србске Цркве, нека то учини овде и сад, или нека ћути довека.
Захтев Сабору СПЦ: Поништите одлуку о аутокефалности тзв. МПЦ!
За процедуру, наравно, није битан број подносилаца кривичне пријаве, али је битан за ваше душе, Срби. Јер, црквено право експлицитно каже: ко прикрива лупежа – тј. сведочи да лупеж није лупеж, било речју било ћутањем – тај је и сам лупеж („о криптон тон клептин, клептис ести“).
А лупежи, не варајте се, неће наследити Царство Божје (1. Коринћанима 6:9-10).