Елиезер Папо је доброћудни универзитетски професор који ужива у књизи и у дружењу, чији је хоби гусларско пјесништво, а најискреније осјећање – благонаклоност према Србима
Елиезер Папо (Фото: Нови стандард/Снимак екрана)
Осјетио сам потребу да се јавим у вези с нападом – заправо два напада – на Елиезера Папу, а оба у вези с његовим интервјуом за интернет-канал „Нови стандард“ (14. 9. 2024). Прво – што се добро познајемо, друго – што се ријетко може на свијету наћи човјек који толико воли Србе и који, узгред, зна такву количину српских епских пјесама напамет да би му могао позавидјети и најбољи наш гуслар.
У првом нападу, и то из уста једног православног Србина, испаде ислам „предзиђе хришћанства“ – да нас драги Бог сачува! Ислам који ево овај час убија хиљаде хришћана по Африци и држи хиљаде других по затворима широм муслиманије, и који нам је толико зла нанио и отрова убризгао да се због њега убијамо међусобно још и данас! Небојша Петковић је на „Новом стандарду“ написао неколико чланака са којима се у потпуности и без изузетка слажем, али са овим на „Стању ствари“ (одн. у коментарима испод снимка на Јутјубу) – никако!
Небојша Петковић: Елиезер Папо и Израел као „предзиђе хришћанства“
За подробан приказ практичног дјеловања ислама и десетина милиона убијених због ислама (поред стотина милиона опљачканих, напаствованих, отетих, обесправљених, оружано подређених, угњетаваних, искориштаваних, застрашиваних и душевно упропашћених) топло препоручујем књигу православног апологете Роберта Спенсера „Историја џихада: од Мухамеда до ИДИЛ-а“ („The History of Jihad: From Muhammad to ISIS,“ Њујорк/Нешвил: Bombardier Books, 2018), као и његов маестрални „Критички Куран: објашњен уз помоћ кључних исламских тумачења и савремених историјских истраживања“ („The Critical Qur’an: Explained from Key Islamic Commentaries and Contemporary Historical Research,“ Њујорк/Нешвил: Bombardier Books, 2022).[1]
У другом нападу испаде Рави Лазо „специјалац“ са скривеним подлим намјерама протурања „ноахидских закона“ и заправо коначног уништења хришћанства.
Свако ко зна Равија лично, зна колико је ово далеко од истине – човјек јесте равин, а сви његови ставови, и вјерски и свјетовни и политички, јавно су доступни на стотинама снимака које свако може да пронађе и погледа на Јутјубу. Ради се о доброћудном универзитетском професору који ужива у књизи и у дружењу, чији хоби је гусларско пјесништво, а најискреније осјећање – благонаклоност према Србима, због које се недавно завадио са „бошњачким“ сарајевским једновјерцима и заувијек раскинуо са њима, управо због њиховог односа према српском дијелу становништва у Босни! А, сада се он залаже за посебан рабинат за Републику Српску, који неће имати ништа са бошњачкоманском и западољубивом кликом из Сарајева.
Творац другог напада је Евсевије Петровић, читалац и сарадник разних сајтова са запањујућом количином расположивог времена, који признаје да уопште није ни преслушао разговор који коментарише:
„Ја га не слушам, морам признати, имам преча посла – чак ни интервју који коментаришем нисам одслушао, него сам само на прескок потражио и одмах нашао реч коју сам очекивао да чујем.“
Па, такав однос до било чега већ унапријед упропашћује могућност дијалога, а није ни најмање интелектуално поштено (да не кажем да није хришћански) да се осуђује неко ко се уопште не саслуша у цјелини.
Сама суштина Петровићевог чланка је, може бити, мали апсурд: ако добро схватам, Евсевије је припадник „зилотске“ заједнице, такозваних „акакијеваца“, која одриче могућност спасења ма коме ко није у њиховој дружини (коју сматрају једином истинском Црквом): свако ко не вјерује као они иде у ад, то јест не спасава се нико ако не вјерује и не чини тачно оно што они сматрају да је једино исправно исповиједање и тумачење вјере. Дакле, неко ко мисли да свих осам милијарди данашњих људи иде у ад зато што не вјерују као он (а сљедствено – да Господ ствара и оживотворава људе, одржавајући постојање овог свијета и огромно умножавање људског рода, да би их ускоро безмало све држао на вјечној муци – ?), оптужује равина да „коље душе“ за које је сам потпуно увјерен да ионако завршавају у паклу!!! Волио бих да је ово моје тумачење погрешно, јер уопште не могу да замислим да неко живи и саобраћа са својом околином сматрајући да сви или готово сви које је икада срео иду у вјечну патњу. Уосталом, има разних „зилота“, неки су оштрији, неки блажи, ово моје размишљање се родило под претпоставком да је ријеч о крајњем „зилотизму“.
Послао сам „Стању ствари“ чланак о „тиму Хорхе“ да се по могућности објави (што је недавно и учињено у прекрасном преводу – свака част!), јер сматрам интернет оцрњивање погубном демонском праксом која сатире свако слободно људско мишљење и дјеловање. А зар није оцрњивање човјека кога не познајеш и не да ти се да проучиш његове ставове нешто попут „тима Хорхе“ на микронивоу? То ми личи на грађу са оних неколико љотићевских страница и Телеграм-канала за које је сваки живи Јеврејин на овом свијету већ рођењем „јудеомасон“, или барем крајње сумњив да ради за сатанисте.
Напосљетку, желим да скренем пажњу на чињеничну нетачност излагања поријекла „нојевићких заповијести“. Ако је у Талмуду неколико расправа о заповијестима за све „Нојевиће“, како се оне могу приписати Мајмониду који је живио један миленијум након записивања (!) Талмуда?! Озбиљни проучаваоци се слажу да су та правила записана и коначно обликована у другом вијеку по р. Хр. Талмудски аутори и коментатори их не ограничавају само на седам, него то сматрају оквиром, који укључује и многе друге од 613 старозавјетних заповијести – према некима отприлике њих стотину.
Поред тога, треба напоменути да се „правила за Нојевиће“ налазе у једном облику и у самом Новом завјету. Посриједи је став св. Јакова, брата Господњег, који је унијет у саборску одлуку и у окружно писмо свим црквама првог црквеног сабора у историји.
Разгледница са „7 Нојевих заповести“
Свети Јаков каже:
„Богу су позната од постања свијета сва дјела његова. Зато ја сматрам да се не праве тешкоће онима од незнабожаца који се обраћају Богу; него да им се напише да се чувају од нечистота идолских и од блуда и од удављенога и од крви; (и оно што њима није мило другима да не чине). Јер Мојсеј има од давних времена у свим градовима оне који га проповиједају, пошто се у синагогама чита сваке суботе.“
И апостоли то прихватају и озакоњују:
И написаше рукама својима ово: „Апостоли и презвитери и браћа поздрављају браћу из незнабожаца… Пошто чусмо да неки изишавши од нас узнемирише вас ријечима, и смутише душе ваше говорећи да се обрезујете и да држите Закон, што им ми не заповједисмо… Јер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас осим овога што је неопходно: да се чувате од жртава идолских и од крви и од удављенога и од блуда, (и што нећете да се чини вама не чините другима); од овога ако се чувате, добро ћете чинити.“
(Дап. 15:18–21; 23–24; 28–29)
Ово свакако није онај пуни списак правила који је у Талмуду записан у 2. вијеку, али се тиче минимума који се из Закона преноси на Нејевреје у вези тјелесног оскврнућа (нечистоте) којег треба да се чувају – да не једу идоложртвовано, крваво и цркотину (одн. животињу убијену без пуштања крви), те да не блудниче. (Оно у загради је ионако каснији додатак којег нема у највећој већини древних рукописа.) Таквих спискова о томе шта Господ можда очекује од Нејевреја да би му били угодни било је више, што свједочи и Талмуд и старојеврејска литература. Ми, пак, хришћани вјерујемо да смо свој списак примили од самог Господа преко Његових апостола (мада бројни без устезања једу нпр. крвавице или задављено пиле).
Елем, скочио сам у одбрану српског Равија, који се никада није бавио мисионарењем ни пропагандом. Човјека који сваки слободни трен проводи препјевавајући Стари завјет на језик српског епског пјесништва. Врхунског познаваоца и љубитеља српства, који је још у сарајевској Првој гимназији упао у невоље што је међу школским другарима ширио литературу о српским краљевима и величао Карађорђевиће, већ тада казујући напамет десетине наших јуначких пјесама (сад их, по мојој скромној процјени, зна барем неколико стотина и то од ријечи до ријечи – задивљујућа способност памћења!). Добричине који је многим нашим православним поклоницима и израелским православцима чинио разноразне услуге (то само што ја знам, а колико их не знам – зна Господ). Поштењачине који се дубоко гнуша Запада, а обожава све везано за Блиски исток, од Србије до Сирије, знајући све главне блискоисточне језике и дружећи се са својим арапским и босанским комшијама и пријатељима муслиманима.
Заиста, кад би Евсевије једном у животу сјео да поприча са Елиезером на разне теме, или да се барем распита о њему међу људима који га познају, видио би колико је његов напад бесмислен. И увјерио би се колико је Папо искрен – он није хришћанин, не вјерује у „Христа распетога“, али је код њега „што на уму то на друму“, свиђало се то некоме или не.
[1] Роберт, који је неко вријеме отпао у католицизам, дошавши себи је врло убједљиво писао о неким заблудама католицизма и истинитости Православља.