А ако немамо свести, немамо ни свести о слободи, ни дејствене слободе која доноси одлуке и извршава их
Жарко Видовић, Неменикуће, Петровдан 2014. (Извор: ФБ Мартина Црвенице)
„Свест је феномен осећања, а друштво (као систем установа) је феномен навике. Ако немамо осећања (и саосећања), немамо ни свести. (Узалуд нас и обавештавају о томе шта се дешава на Косову: ако немамо саосећања, ми немамо свести ни о Косову ни о ономе свему што сазнајемо из разних вести). Ми и даље живимо навикама које чине обичајност створену Револуцијом. (Та обичајност је систем установа створених Револуцијом.) А ако немамо свести, немамо ни свести о слободи, ни дејствене слободе која доноси одлуке и извршава их.
Жарко Видовић, Oгледи о духовном искуству, стр. 103
† † †
Безосећајан човек је „туп“, емотивно туп: свеједно да ли је осећање страст (илузорна лишеност битија), и која страст, или духовно искуство (стварна лишеност духа), а да и не говоримо о духу, осећању смисла као уживања у пуноћи битија! Безосећајан човек је исто тако и несвестан, „бесловесан“: он не може ни да мисли, јер нема ни свести која би његово искуство осветлила и тако га на мишљење навела и заинтересовала: „бесловесан“ човек је „мртва душа“ (Гогољева), па зато и не мисли.
Жарко Видовић, Oгледи о духовном искуству, стр. 184
† † †
… а нервирање, дражење или агресија на појединца или групу је удар на навику, на систем навика! Навике су тако виталне (и економичне, као штедња наше енергије), да удар на навику може да буде раван убиству! Човек добија инфаркт од „стреса“, тј. од удара на навику. Навици је тако довољна „кап“ па да човека удари!
Удар на метафизику (поистовећену већ са самим човеком) зато не може (не сме) да буде револуционаран. Човек зато треба да буде само дозван из навике и метафизике: дозван себи самом, па онда и ближњима!
Жарко Видовић: Ми, Срби, још немамо праву свест о својој правој Историји
Метафизика обесмишљава и диалог, јер искључује саморазумевање сваког од саговорника.
А диалог се може водити само уз искрено настојање саговорника да се при томе ослободе своје – свеједно да ли само подразумеване или већ и свесне, тупо реакционарне или агресивне револуционарне – метафизике, да би се тако диалог могао догађати и памтити као права свечаност, празнично осећање, а сам језик (као појава ОСЕЋАЊА, духа. „Као кад на празник…“ (Хелдерлин). А метафизика не само да не може да буде тај празник, него она навику („обичајност“, естаблишмент, институцију итд., па и језик-навику) приказује као суштину човека: да суштина није у егзистенцији, непосредном односу личности према трансценденцији (у односу који је празнично осећање и празнично доживљен, „као кад на празник“), него да је суштина у „објективном духу“. Метафизика се тако показује као стварност отпорнија и тврђа од свих бедема који подвајају људе и сврставају их у супротне фронтове.
Обнова вере, осећања људског достојанства и празничне радости људских сусрета тражи зато од човека да се ослободи метафизике. Није довољно уздићи се изнад навике, него треба савладати и метафизику, јер тек она навици даје ауторитет „објективног духа“, привид мудрости и посебне „наше културе“, привид „историјске свести“!
Горан Раденковић: „Огледи о духовном искуству“ Жарка Видовића
Ако диалог значи разоружање човека, метафизика је бедем и оружје, унапред тражено обезбеђење од „ризика“ отворености, обезбеђење које човек, бојећи се отворености (суочења, одговорности, такмичења) тражи у својој навикној припадности идеолошкој заједници (реалној или фиктивној, магијској или мафијашкој, присутној или жељеној).
Жарко Видовић, Oгледи о духовном искуству, стр. 135–136
Приредио: Мартин Црвеница
Наслов и опрема: Стање ствари