Да ли би Свети Сава био у заједници са Светским саветом цркава, који јесте збир свих јереси? Јесу ли се питали српски епископи који су ишли у посету папи, зашто Св. Сава није хтео да иде у Рим
Миодраг М. Петровић (Извор: Лична архива)
Скоро пуних осам векова дели нас од великог историјског чина, када је Свети Сава основао самосталну Српску православну цркву; основао и њом управљао у складу са утврђеном и освештаном православном праксом, све подређујући спасењу душа. Бринуо је о спасењу не само последњег Србина него и иноверника где год и кад год је то могао. Са таквим живљењем и управљањем обезбеђивао је благослове изражене у сталном узрастању правоверја, у јачању и процвату Српске државе коју су и непријатељи морали да уважавају.
Један од основних предуслова за све те успехе састојао се у примени номоканонских одредби, тј. црквених и грађанских прописа, садржаних у највећој српској књизи, коју је сâм Свети Сава увео у употребу тако што је сваком епископу уручио по примерак, да помоћу ње управљају, собом и другима. У првој реченици објаснио је да се та књига на нашем језику зове Законоправило, а у поговору исте каже се, између осталог: „Сваки учитељ, тачније епископ или презвитер или неко други са учитељским чином, ако ове књиге не упозна добро, неће знати ни сâм ко је. Али ако проникне у дубину богонадахнутих ових књига, као у огледалу видеће и сâм себе какав је и какав треба да буде, а и друге ће познати и научити“ (Иловачки препис, изд. М. Петровић, Законоправило или Номоканон Светог Саве, Иловачки препис, 1262. година, Горњи Милановац 1991, стр. 398б).
Насловница првог дела Законоправила Светога Саве у преводу Миодрага М. Петровића, Манастир Жича, 2004.
Многе чудне појаве данас, како у Српској православној цркви тако и у Српској држави, неизбежно намећу питање: Није ли благослов са овог народа отишао управо зато што смо потпуно занемарили поменуту књигу Светога Саве, као и завете што нам је оставио у аманет? Наш црквени и државни живот у сталном је раскораку са оним чему нас је он учио. Само именом, али не и живљењем настојимо да се називамо његовим стадом. Један од многих доказа за то је и чињеница да, са једне стране, имамо одлуку Светог архијерејског сабора Српске цркве из 1939. године, која још увек није промењена, о томе да је „Крмчија“ (назив који се појавио у Русији век и по после Светог Саве), односно Законоправило, наш званични канонски зборник, а с друге стране, у пракси имамо безброј појава и одлука које су сушта супротност ономе што у Јеванђељу и Законоправилу пише. Због таквих појава православни верници различито поступају: једни, а они су малобројни, постају чвршћи у вери, убеђени да је Црква Христова Божија установа коју човек, ма како и ма колико рушио, не може да поруши; други, којих има много, лако се саблажњавају и хладе у вери; трећи, који су се недавно, и то за кратко време утростручили у Србији, одлазе у старокалендарце по узору на Грке; четврти, којих такође није мало, постају лак плен разноврсних секти, убачених углавном из Америке; пети, можда и најбројнији, у слабостима црквених људи налазе оправдање за своје слабости и равнодушност у вери, те тако постају духовни лешеви у Српској цркви.
Од многих штетних, неканонских појава, које су одраз непознавања праве науке и помањкања страха од гнева Божијег, поменућу неке само, да бих се овде, на крају, задржао посебно на једној од њих – на избору викарних епископа.
Уопштено гледано, многи од нас у Српској православној цркви спуштамо завесу између онога што смо дужни да чинимо и онога што хоћемо да чинимо. Лако се препуштамо заблуди да смо „конзервативни“ уколико у свест призивамо светоотачка правила што воде оздрављењу душе и тела, а да смо „савремени“ кад показујемо како држимо корак са Европом и, уопште, са данашњим кретањима у свету. Отуда и појава да појединци у Цркви своје образовање лакше уклапају у неке политичко-економске „савремене“ токове, него у токове чистог црквеног живота и служења. Услед таквог понашања, навукли смо изнад Србије тамни облак који већ дуго заклања светлост, а у хладној сенци вучемо јалове потезе, живећи у заблуди да на друге остављамо утиске дивљења за оно што чинимо у области зване толеранције, екуменизма, хуманитарне помоћи…
Свети Сава, фреска у ман. Св. Ђорђа, Старо Нагоричане
Управо таквим привидом и сталним чињењем некаквих уступака свету – на штету добро обрађеног и ограђеног винограда Светога Саве, који се зове Србија, а ова без здраве Српске цркве увек је живи леш – успели смо да потиснемо благослове српских исповедника правоверја, мученика и светитеља. Не може једна земља, а још мање Црква, да буде благословена ако се у њој не живи свето, и ако се негује некаква хибридна и фарисејска „светост“, од које се само раздори множе. Е управо ти раздори, у Цркви и нацији, више од свега другог жалосте наше претке на челу са светитељима Симеоном Мироточивим и Савом, а тешко ће оптерећивати и наше потомке.
Због свега тога, незаобилазно ми се намеће мноштво питања, као на пример:
– Како би Свети Сава поступио када би се данас нашао у Српској православној цркви, видећи да је у њен живот унето много чега из државног и политичког живота, до те мере да на Светом архијерејском сабору, при доношењу појединих одлука, имамо чак и „уздржане“?! Тако нешто у Цркви је незамисливо, јер Јеванђеље налаже да наша реч буде јасно „да“ или „не“ (в. Матеј 5, 37), а ако смо ни „врући“ ни „хладни“, него „млаки“ – „избљуваће“ нас (в. Откривење 3,15–16).
– Шта би Свети Сава рекао на то што се и најосетљивије питање у Цркви – избор епископа све чешће врши по угледу на не ретку праксу расписивању конкурса за радно место или положај: унапред се зна ко ће бити примљен? На овогодишњем заседању Светог архијерејског сабора је то овако спроведено: прво је договорено и утврђено ко ће бити изабран, а потом је, на већ свршени чин, уследио, и то збрзано, „призив Светог Духа“.
– Да ли би сабор архијереја из времена Светог Саве дозволио да се за епископа изабере недозрео, у вери недоучен, нездравом екуменизму наклоњен, пороцима склон кандидат (част и од Бога слава достојнима), само зато што треба удовољити нечијој сујети и похлепи, или зато што „моћници“ врше притисак?
И да ли би уз Светог Саву опстао у Цркви, не као епископ већ као мирјанин, човек на такав начин изабран, који тим поводом чак и пир приређује по хотелима? У Законоправилу се тако нешто најстроже забрањује и кажњава, а налаже се да епископ први помогне сироте, и да двапут недељно (средом и петком) обилази заточене. Уосталом, на чијем ли су зноју стечене те тако и толико потрошене паре, и то у данима кад народ у наметнутом рату масовно гине и гладује?! Ко, најзад, сме да повери таквоме бригу о спасењу душа? Реч је о Филарету. Славоспев Градимира Станића и Радомира Ракића о њему, објављен у Православљу бр. 774 од 15. јуна 1999. године, одраз је неговања притворног и забрињавајућег духовног стања у појединим црквеним срединама. Да ли ова двојица свесно изоставише да напишу када и на који начин је њихов „јунак“ дипломирао на Богословском факултету?
Не кумује ли се, таквим одлукама Светог архијерејског сабора, рађању нове, на провереним православним изворима засноване Српске цркве? Свестан сам тежине овога што кажем онолико колико сам свестан јеванђелске истине о томе, да је спасење душе вредније од свих блага овога света (в. Матеј 16, 26). Управо ради тога, дужни смо и обавезни да говоримо истину, јер једино она чини човека слободним (в. Јован 8, 32) и способним да воли (в. Јован 1,1).
– Како би се осећао Свети Сава у Србији без веронауке? Ово поготово што се од појединих свештених лица, чак и од епископа, чује образложење: „Немамо кадар за тако нешто“! Зато се, у недостатку веронауке и богословске будности, објављују многе књиге са православним ознакама, а јеретичким порукама. Понекад су аутори таквих књига, нажалост, и поједини предавачи на Богословском факултету у Београду.
– Какав став би заузео Свети Сава према Уставу Србије, пошто су Срби у њему, као конститутивни елемент државе, сведени на грађане и изједначени са мањинама, а православни верници изједначени са сектама? Уставом су Срби претворени у грађане, иако се њихов језик зове српски језик (не грађански), а вера – православна (не било која). Оно што смо рођењем од родитеља Срба постали – Срби, и што управо као такви чинимо државу Србију – Србијом, то нам се државним Уставом одузима. Зашто? Зато да се не би, тобоже, повредила осећања националних мањина. А ове, користећи то, од мањина постају нације и прекрајају границе Србије. Из обзира према иноверницима, и према свакојаким сектама које су углавном у Америци настале, и то у новије време, Уставом су Српској православној цркви одузета многа вековна права, иако без њених чланова као већинског становништва тешко да би Србија била препознатљива. На проглашењу таквог Устава учествовали су и представници Српске цркве.
Протојереј Жарко Гавриловић: Како ћете изаћи пред Светог Саву (2012)
– Како би поступио Свети Сава кад би оцењивао каноничност одлука садашњег Светог архијерејског сабора? За многе од њих рекао би да су, као неканонске, произвеле духовну штету, а уз то, изазвале и непотребне трошкове за путовања и боравак епископа у Београду. Верујући народ српски не може а да не просуђује о домету и последицама саборских одлука, јер се оне, што је и разумљиво, највише преко њега преламају, изазивајући или склад или несклад.
– Шта би Свети Сава рекао Сабору архијереја Српске православне цркве кад доносе одлуке о премештању епископа са епархије на епархију, што канони најстроже забрањују и кажњавају? Може ли премештени епископ да има благослова на другој епархији ако је због тога под тешком осудом Отаца васељенских и помесних сабора? Не навлачи ли се тиме гнев Божији и на народ којим премештени епископ хоће да паствује (израз Светог Саве)? Управо због свега тога, за Светог Саву је незамисливо било премештање епископа. Он од Српске цркве није правио шаховску таблу. Није ни могао да дозволи да се чињењем изиграва оно што пише у Законоправилу, књизи урученој сваком епископу, коју, како је већ поменуто, и данашња Српска црква званично, додуше само на папиру, држи за свој важећи зборник црквених правила.
– Како би Свети Сава поступио са епископима и свештеницима који остављају своје стадо и одбијају да њиме паствују, за шта Свети архијерејски сабор изналази неканонска решења, а тиме се бешчињење само умножава? Удомљавање избеглих епископа и свештеника унело је поремећај код домаћег свештенства. Трајно удомљени и збринути, не желе да размишљају о стаду које им је било поверено. Према 16. правилу Прво-другог сабора у храму Светих Апостола у Цариграду (861. године), ако епископ одсуствује из своје епископије дуже од шест месеци потпуно се лишава тог достојанства.
– Да ли би Свети Сава био у заједници са Светским саветом цркава, који заиста јесте збир свих јереси, у чијим замагљеним очима чак ни жене-свештеници нису за осуду, као ни брак хомосексуалаца? (Нека ми опросте Бог и Свети Сава што му име помињем са онима од којих би он као од нечастивог побегао).
– Како би поступио Свети Сава са српским епископима, свештеницима и верницима који се моле заједно са јеретицима? Поступио би онако како правила правоверних Отаца налажу: извргнуће и искључење из црквене заједнице.
– Шта би рекао Свети Сава Сабору Српске цркве на то што је дозволио (ако је дозволио) свом епископу да са председником САД, г. Клинтоном, учествује на некаквом „молитвеном доручку“? За коју ствар су се молили? За успостављање „новог светског поретка“? За успех у разарању Србије?
– Јесу ли се питали српски епископи који су ишли у посету папи, зашто Свети Сава није хтео да иде у Рим, иако је био релативно близу њега, путујући у Света места све до Синаја? Што се ти епископи нису претходно запитали и то, зашто је Свети Сава у Законоправило унео списе о латинском кривоверју? Уместо тога, данас поједини прижељкују и раде на припреми терена за посету римског папе у Београду, без обзира што нас ниједан папа, кроз читаву нашу историју, ама баш никаквим добром није задужио. Напротив. Данас се истиче некаква миротворна улога папе у овим нашим ратним недаћама. Сматра се да је управо у угрожености, на коју смо силом обесних натерани, најбоља прилика да се, уз остало (као што је, на пример, избор недостојног за епископа), и папина посета Србији „провуче“. Смућен је и разбијен српски православни народ много чиме, а са папином посетом ће се још више разјединити.
– Да ли би у данашњем српском свештенству Свети Сава препознао своје ученике, пошто већина од њих мало времена има за духовне разговоре са верницима, а неуморни су у разговорима кад се поведе реч о политици, аутомобилу, становима, девизама…? Многима од њих као основно мерило о томе колико је ко верник служе, нажалост, резање славског колача и освећење водице, уместо да то буде превасходно Света тајна исповести и причешћа.
Миодраг М. Петровић: Долазак папе у Србију и латинско богомилство
– Има ли оправдања за ону прихваћену од стране Српске цркве могућност, пружену од државе, да свештена лица са царинским олакшицама увозе возила из иностранства. Требало је да осиромашени народ посматра утркивање у куповини луксузних кола (неки и по двоја), којима се лако робује и посвећује пажња већа него што се посвећује црквеноканонским обавезама. Шта је Црква са тиме постигла на духовном пољу? Забележене поједине крађе тако купљених кола треба да нам служе за опомену и наук.
– Шта би Свети Сава рекао појединим српским епископима који, узурпирајући Божије право, олако, прерано, и за живота, једне људе сврставају у Рај (обично „ласкавце“ – израз Светог Симеона Солунског), а друге у Пакао? На одлуке донете у гневу, било да се кажњава свештено лице (познавао сам свештеника из Мостара који је једанаест година био лишен причешћа), било световњак, Свети Сава би подсетио на забрану Светог Јована Златоустог о томе, да верника не треба проклињати („‘Ο δὲ ἅγιος ’Ιωάννης ὁ χρυσόστομος, ὁ τῆς οἰκουμένης διδάσκαλος προστάσσοντας νὰ μὴν ἀναθεματίζομεν ἄνθρωπον πιστόν…“, Cod. Sinaiticus No 1603, f. 194b).
Шта би Свети Сава рекао Светом архијерејском сабору што одржава и проширује неканонску установу званих викарних епископа? Он такве није постављао. Ово је оно питање што сам напред најавио, на којем хоћу посебно да задржим пажњу читалаца.
† † †
На овогодишњем заседању Светог архијерејског сабора Српске цркве изабрано је неколико викарних епископа. По томе би се рекло да се у Српској православној цркви та пракса проширује по угледу на праксу нарочито у Руској и Румунској православној цркви.
Из историје црквеног права зна се да је у древној Цркви постојала установа хорепископа (χωρεπίσκοποι) или сеоских епископа, о којима се говори у правилима: 13. Анкирског сабора (IV век), 14. Новокесаријског сабора (IV век), 89. Василија Великог (+379), 8. и 10. Антиохијског сабора (IV век), 14. Седмог васељенског сабора (VIII век).
Они су постављани у мањим местима, ван града у којем је епископско седиште. Зависили су од подручног епископа у граду. Њихова задужења су била другоразредног значаја у односу на пуна епископска права и обавезе. Нису могли, по речима Зонаре – познатог коментатора црквених правила у XII веку – да дају благодат Духа Светог („μηδὲ τὴν χάριν τоῦ Πνεύματας παρέχειν δυνάμενοι“ (‘Ράλλη καὶ Ποτλῆ, Σύνταγμα 3, 92). Старали су се о сиромашнима. Могли су да постављају ипођаконе, чатце, појце, и заклињаче. Изузетно и по одобрењу надлежног епископа могли су да рукополажу презвитере и ђаконе.
Историја црквеног права зна и за неканонско постојање епископа помоћника (βοηθοὶ ἐπίσκοποι) и епископских викара (ἐπισκοπικοὶ ἐπίτροποι), који су постављани ради испомоћи остарелим епископима, или епископима чија је епархија била велика.
Црквени живот и сва пракса посведочили су да постојање таквих епископа изазива несклад и смутње. Међу првима је Свети Василије Велики то посведочио кад се у 89. правилу пожалио на прекорачења датих овлашћења хорепископу. Према преводу Н. Милаша, наведено правило гласи:
„Много ме жалости, што су већ и правила отаца запуштена и што је искључен из цркава сваки ред; пак бојим се, да мало по мало, ако таква немарност буде ступала овим путем, не дођу у потпуну забуну црквени послови. Служитељи цркве, по старом обичају, који се утврдио у цркви божјој, примали су се само послије најмарљивијега испитања, и најтачније се разабирало њихово владање, да нијесу опадачи, да нијесу пијанице, да нијесу склони к кавгама, и да ли васпитавају млађе своје, како би кадри били упорављати светињом, без чега нико неће видјети Господа (Јевр. 12, 14). И ово су испитивали презвитери и ђакони, те би о томе извјештавали хорепископе, који би чувши мнијења поузданих свједока и пошто би о томе обзнанили епископа, тада би тек убрајали дотичнога црквенослужитеља у свештенство. Сад пак, ви сте прије свега искључили нас, и нећете ни да нас о томе извјестите, него сте сву власт себи присвојили. За тијем, занемаривши у највећој мјери овај посао, допустили сте презвитерима и ђаконима, да кога они хоће, и без испитања начина живота дотичних, него по пристрасности, или из родбинских обзира, или по каквом другом пријатељству, уводе у цркву недостојне…“ (Н. Милаш, Правила – κανόνες– Православне цркве с тумачењима, књ. II, Нови Сад 1896, 430).,
Миодраг М. Петровић: Беседа на хиротонији хорепископа Николаја у Лозници (видео)
Постојање хорепископа викарних или помоћника епископа рано је истиснуто из црквеног живота управо зато што два епископска достојанства не могу напоредо и истовремено бити у једном граду. Јер епископско достојанство, по својој природи, чини јединствену пуноћу. Не може бити „више“ или „мање“ епископ, у смислу да је при рукоположењу један примио већу, а други мању благодат Духа Светога.
Данашње одлуке Светог архијерејског сабора о избору викарних епископа неканонске су. А донете су због нечије сујете и планова да тај неко, као будући патријарх, има што више својих људи. Неканонске су такве одлуке зато што:
1. Оци Првог васељенског сабора у Никеји (325. године) у 8. правилу изричито налажу „да не буду два епископа у граду“ („ἵνα μὴ ἐν τῇπόλει δύο ἐπίσκοποι ὦσιν“).
2. Оци Прво-другог цариградског сабора (861. године), у 16. правилу кажу, између осталог:
„Због различитих распра и забуна, што се догађају у цркви божјој, неопходно је установити и ово, да се ни под који начин не поставља епископ у оној цркви, које је предстојник још жив и још је у својој части, осим случаја, да је он сам добровољно поднео оставку на епископство. Пак и тада треба најприје до краја довести каноничко испитање узрока, због кога се дотични жели уклонити са епископства, и тек ако он буде свргнут, нека се други на мјесто њега стави на епископство…“ (Н. Милаш, исто, стр. 291).
3. Оци Четвртог васељенског сабора у Халкидону (451. године) прописали су да „без назначења не треба рукополагати никога“ Н. Милаш, тумачећи ово правило, истиче:
„Из 15. ап. правила и 15. правила I васељенског сабора ми дознајемо, да се сваки епископ, презвитер и ђакон сматрао увијек рукоположеним за једно одређено мјесто, за једну одређену цркву, а судећи по тексту поменутога правила I васељенскога сабора морамо држати, да није у вријеме никејскога сабора допуштено било, или бар није уобичајено било постављати кога за епископа, презвитера или ђакона, без одређенога му мјеста службе…“ (Н. Милаш, исто, књ. I, стр. 340).
За коју живу епархију и како су „назначени“ новоизабрани викарни епископи, и где ће им бити седиште? Неће ли и други епископи, нарочито они са већим епархијама, зажелети такође да имају своје „викаре“? Докле би нас одвела таква штетна и неканонска појава?
Миодраг М. Петровић: Аутокефалност СПЦ, манастир Хиландар и титула „Васељенски“
Нека се зна и то, није препоручљиво да у епархији једног епископа без дозволе проповеда други епископ, како се не би показао „учитељнијим“ (израз Светога Саве) од домаћег.
Доста давно, тачније 1975. године, написао сам:
„Оци Трулског васељенског сабора (692. г.) одлучили су да је ʻнајбоље и најважније да и убудуће остану безбедни и очувани… канониʼ св. апостола, васељенских и помесних сабора и св. отаца, ʻради терапије душа и исцељења од страстиʼ (правило 2). На Седмом васељенском сабору (787. г.) свечано се изјављује: ʻ...радосно примамо божанске каноне и у потпуности и непоколебиво њихове прописе утврђујемо, који су изложени светим трубама Духа…ʼ Званично потврђена истина о канонима као делу Духа Светога, потпуно оправдава сталну будност и непоштедну борбу Цркве кроз векове да их очува ʻнеизмењиве и недирнутеʼ“ (М. Петровић, Номоканонски прописи о попуњавању упражњених епархија (епископија) и премештају архијереја, Православна мисао, Београд 1975, 13–14).
У истом раду (стр. 13) рекао сам и нешто што може овде да послужи као закључак:
„Уместо да се, по учењу отаца Сардикијског сабора (342/3. г.), ʻзло из самог темеља искорениʼ (правило 1), прибегава се одбрани неканонског поступка и тако општи интереси Цркве постају жртва људске сујете. ʻЧему почетак није добар, за одбацивање је и све осталоʼ, како каже Василије Велики (правило 19. Седмог васељенског сабора). Много пута се и поред постојећих црквених канона, који су пуни правичности и спасоносног човекољубља, измишљају и доносе прописи супротни њима, без обзира што ʻизвитоперено правило чини извитопереним и оно о чему прописујеʼ. Епископска власт је ауторитативна и правична, или боље речено спасоносна, само ако је у оквирима еванђелских и канонских начела. Сила, заснована противно овим начелима, сама себе осуђује и постаје немоћна пред снагом православног учења“.
Неизмерива је духовна снага Српске цркве ако се правилно усмери. Пред таквом снагом тешко опстаје непоштен човек, било да се бави политиком или црквеним стварима, јер зло не може унедоглед да потискује оно што је добро и свето.
Извор: Кнез Лазар, часопис за духовни препород, Призрен 1999 – Бр. 2 [26]