У савременом српском облик „критикујући“ родитељи није правилан. За овакве облике је знао наш стари, предвуковски књижевни језик. Истиснули их Вук и његови следбеници, јер их није било у народним говорима
Рада Стијовић (Фото: Институт за српски језик САНУ)
У језичкој групи на интернету постављено је питање да ли је правилно рећи критикујући родитељи. Коментари на облик критикујући били су махом негативни – да је рогобатан, накарадан, преузет без размишљања од преводиоца са Гугла, настао буквалним превођењем са енглеског и да у српском језику то није правилно итд.
Тачна је тврдња да у савременом српском језику овај облик није правилан и да је, вероватно, настао буквалним преводом са енглеског. Међутим, за овакве облике је знао наш стари, предвуковски књижевни језик. Истиснули их Вук и његови следбеници, јер их није било у народним говорима. Стидљиво су почели да улазе у језик у преводима и остајали у њему, постајући придеви, онда када су означавали неку сталну особину (у богословским текстовима, као ни у делима писаца који нису били вуковци, попут Његоша, никада нису ни напуштени). Отуда, за разлику од многих Европљана, не можемо рећи читајући човек или критикујући родитељ, али можемо стојећа лампа, осигуравајуће друштво, руководећи кадрови, дрхтећи глас, понижавајући положај. Одбацујући ове облике ми смо остали ускраћени за једну изражајну могућност. Да они могу бити добро решење илуструје пример: „Полицајац који је привео возача који је налетео на пешака који је стајао крај пута…” Партиципима бисмо скратили исказ и избегли нагомилавање односних реченица. Зато им, ако би се они почели јављати у већем броју, не би требало престрого судити.
Када се облик критикујући употреби као глаголски прилог садашњег времена да означи радњу која се врши напоредо, истовремено с радњом исказаном предикатом, он је сасвим исправан: „Говорио је о руководству, критикујући све редом“ = говорио је и истовремено све критиковао.
***
Именица бицикл не престаје да збуњује говорнике српског језика. Многи ово превозно средство називају бицикла, бицикло или бицикли. Неретко се и они који правилно кажу бицикл збуне кад ову именицу треба мењати по падежима. У недоумици су да ли је правилно рећи „оставио сам своја бицикла“ или „оставио сам своје бицикле“ или нешто треће.
Ове недоумице су сасвим разумљиве, јер у савременом српском језику (осим у неким дијалектима) не постоје речи које се завршавају на овакво, самогласничко л. Оне нам у новије време долазе из страних језика. Такве су и монокл, дебакл, шатл, бофл. Мењају се попут домаћих (или одавно одомаћених) именица мушког рода на сугласник. Као што се каже: „Отвори све ормане“ или „Заборави на ружне дане“, тако ће се рећи: „Оставио сам своје бицикле“. Множина је, дакле, бицикли, бицикала, бициклима, бицикле.
***
Да одговоримо, на крају, на питање зашто се за човека који је зло прошао или пропао каже „обрао је бостан“.
Овај израз у свом пуном облику гласи „обрати зелен бостан“. Код Вука налазимо пословицу: „Како ради, обраће зелен бостан“. Јасно је да рано обрани бостан (лубенице и диње) не вреди ништа, да баштован који га је таквог убрао од њега не може имати користи и да ће пропасти. Тако је и са сваким другим послом који се ради како не треба – донесе пропаст ономе ко се њиме бави.
Опрема: Стање ствари
(Политика, 23. 12. 2023)