Остаје нејасно како је могуће да један песник (хрватски бан Иван Мажуранић) напише своје прво и једино оригинално дело („Смрт Смаил-аге Ченгића”), а да оно буде поетски савршено
Извор: Nacional.hr
Љуба Ненадовић и „Смрт Смаил-аге Ченгића”
Надовезујући се на дискусије о делу „Смрт Смаил-аге Ченгића”, подсећам на Љубомира Ненадовића, који је у својим „Писмима из Италије” оставио драгоцене податке о Његошу као писцу и као човеку. У писму број шест из Напуља Ненадовић пише о разговору с Његошем, који му говори: „Жао ми је кад тако радо читате моје стихове, што немам овде пјесму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми, вели, један, и кад сам му прочитао, зациганчи: ’дај ми, дај ми’. И ја му их дадох, а пријепис ми није остао”.
На Ненадовићево питање да ли поема о Смаил-аги Ченгићу личи на „Горски вијенац” или „Шћепана Малог”, Његош одговара: „Није у драмској форми и није тако велико, али знам да би ти се допало!” У то време копирање текстова није постојало, па је већина књижевних дела, пре штампања, представљала руком писане уникате, због чега је изгубљено дело тешко надокнађивано. Из Ненадовићевих „Писама” види се да је име непоштеног позајмљивача остало непознато. Друго Мажуранићево дело је допуна завршних глава Гундулићевог „Османа”.
Остаје нејасно како је могуће да један песник напише своје прво и једино оригинално дело, а да оно буде поетски савршено. Велики песници писали су десетине, па и стотине песама, да би се тек понека од њих могла сматрати ремек-делом. За Мажуранића, као хрватског бана, у „Википедији” пише да је владао „на велику штету Срба и православља у Хрватској и Славонији. Као режимски човек уз помоћ репресивног државног апарата је жестоко прогонио српску ћирилицу, српско име и српску заставу, претворивши се од народњака, у бездушног шовинисту. Није дозвољавао да се у хрватском сабору помиње ништа српско, а онога ко би то прекршио називао је издајицом”.
Како разумети да лик с таквим националним погледима своје стихове не посвети хрватској тематици, већ с љубављу и саосећањем пише о страдању Црногораца, тада недвосмислено сматраних Србима? А лингвистичке анализе и поређења Његошевих и Мажуранићевих дела спадају у делокруг одговарајућих стручњака.
Драган Станковић,
Београд
Његош и ауторство спева „Смрт Смаил-аге Ченгића”
За једно Његошево дело могло би се рећи да није изгубљено у класичном значењу те речи – ево сведочанства Љубомира П. Ненадовића на ту тему: „За тим [Његош – прим. прир.] продужи: ‘Жао ми је, кад тако радо читате моје стихове, што немам овђе песму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми један, и кад сам му прочитао, зациганчи: дај ми, дај ми; и ја му дадох, а пријепис није ми остао …’ Је ли као Горски вијенац и Мали Шћепан? ‘Није у драмској форми, и није тако велико, али знам да би ти се допало’.“ (Писма из Италије, Српска књижевна задруга, Београд, 1907, стр. 56)
Критичар Светислав Вуловић је „песму Ченгића“ препознао у спеву Смрт Смаил-аге Ченгића хрватског аутора Ивана Мажуранића (у текстовима: Његош и Мажуранић, Отаџбина, 5, 1880; И опет Његош и Мажуранић, Преодница, 1884, 3–6). Полемика, покренута за живота Ивана Мажуранића (без његовог оглашавања) а ни до данас окончана, доспела је и до суда. Наиме, после Мажуранићеве смрти пронађен је рукопис спева и судско вештачење утврдило је да је писан руком Ивана Мажуранића.
Но, та пресуда није дала одговор на питање где је рукопис Његошеве „песме Ченгића“; није јасно ни како Његош Љубомиру Ненадовићу (Писма из Италије, Српска књижевна задруга, Београд, 1907, стр. 43 и 47) говори стихове који се налазе и у Смаил-аги Ченгићу.
Ти стихови су:
Види му се, мријет’ му се неће,
а јест нешто, што га напријед креће.† † †
Оро гњездо врх Тимора вије,
јер слободе у равници није!
(Сабрана дела П. П. Његоша, електронска верзија)
Наслов и опрема: Стање ствари