Једини ко није добио (свето)отачку критику, него комплимент – поред самог Синода који сам себе традиционално комплиментира епитетом „Свети“ – то је хрватски народ, пише „Евсевије“
Пресвети Синод је овом објавом све редом ишамарао – и лево и десно, tutti quanti како би се рекло службеним синодским језиком (истим као и у Ватикану), или по србски све по списку!
Властитог епископа Јована Ћулибрка: да је дилетант, којем је због давања „нетачних и крајње произвољних изјава“, „ненаучних и противних историјској истини“, најстроже забрањено да се у јавности оглашава о питању квантитета србских жртава у својој епархији – тачније да се бави савременом историјом властите епархије (то припада научницима, не падобранцима; његово је само да се „моли“, и „да негује хришћанску културу сећања“ – и заборава колико је жртава било).
Затим, Владу Србије и нарочито Ану Брнабић: сече премијерку експерта ђе је најтања (у мозак), јер је колико јуче дала „пуну подршку тиму Музеја геноцида“, на чијем се челу (УО) налази, видимо, осведочени компромитовани дилетант којем је чак и у матичној установи забрањено да се вербално меша у свој посао (иако му није забрањено да настави да узима плату председника УО, од харача цијелог народа).
Онда, другом, отровнијом оштрицом, убада и председника Александра Вучића, наглашено патетично питајући: „Ко заиста у савременој Србији контролише садашњост?“ – имплицирајући да је иже вездје сиј и всја исполњајај Председник такође дилетант, који немајући контролу над државом и њеним апаратом – што подразумева ни над самим собом, будући да упорно нападно тврди да је све под контролом и да брод плови куда треба – кључно доприноси општем беспоретку.
Па онда, пар грубљих отачких заушака властитој благоверној пастви: угледним српским интелектуалцима који су, иако немају највећу хришћанску врлину расуђивања или управо због тога, дали себи за право да држе моралистичке лекције и изричу канонске судове Патријарху српском, Синоду и Сабору СПЦ, а све у име светосавског патриотизма који иначе уопште не разумеју у црквено-православном кључу.
Па онда брутални шамар једном „заслужном“ академику, а кроз њега и целој САНУ: како је нарочито жалосно што он, а подразумева се ни други од мудрих стараца дубоко загледаних у шољице са чајем у које умачу кекс, није кадар да примети нити да очисти ни унеређеност у свом дому, него је, такав „напарфемисан“, дошао у туђу кућу да заводи хигијену.
Затим, издалека, пљуц у јерменску цркву, која је канонизовала 1,5 милион својих мученика (бројем), иако историјске чињенице о геноциду нису утврђене (Турци тврде 200000, педантни Немци савременици традиционално склони да увећају број оставили су податак о 800000-1 милион, део Јермена тврди 2 милиона…): уместо да се „моле Господу“ и „негују културу сећања“ како је правилно, према „ставу Светог Синода“, они се мешају у посао историчара и доприносе контроверзама наводећи спорни конкретни број.
Једини ко није добио (свето)отачку критику, него комплимент (поред самог Синода који сам себе традиционално комплиментира епитетом „Свети“), то је хрватски народ: њих нам Свети Синод представља као „хришћански народ“.
Упркос томе што су реалне свете институције Цркве, Свети Оци, одавно констатовали за римокатоличке јеретике: „Латини нису хришћани“ (Пајсије Величковски); „Јеретици нису хришћани. Хришћани и јеретици немају истог Бога, немају истог Христа“ (Иринеј Лионски).
Тако да је достојанствени Синод, у свом праведном гневу, зашиштавши чак и на Свете, овде успео да и сам себе шутне – у племенити део тела, који га саставља са катедром на којој седи.
И из тога, на концу, происходи и коначна, највећа хула нервозног Свеца (Синода): да нас, православне Србе, „свети мученици јасеновачки позивају на истинско помирење са хрватским хришћанским народом“.
Свети Игњатије Брјанчанинов: О немогућности спасења иноверних и јеретика
„Истинско помирење“ православних са јеретицима, у чину у којем се они признају као хришћани, па још ритуално учињено на костима мученика пострадалих од тих истих Сатаниних инквизитора – било би црна миса. Последња анафора црне ендехазијске литургије започете 1941. великим входом у Јасеновац, и причешће, communion – примање тела сатаниног (које сатанисти зову corpus domini), тела цркве јеретичке, за Тело Христово. То јест, било би то коначно сједињење остатака закланог Народа Христовог са Сатаном.
Стога: Апаге, Свети Синоде!
Коментатор с надимком Евсевије