Синод саопштио да је званично одузео право председнику Одбора за Јасеновац СА Сабора СПЦ, епископу Јовану, да се јавно оглашава о броју јасеновачких жртава
Извор: Сајт СПЦ
Саопштење Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве поводом ревизионистичке кампање о броју жртава концентрационог логора смрти Јасеновац
Свети Архијерејски Синод са жаљењем и индигнацијом прати медијску кампању коју је, рециклираjући једну стару – иначе потпуно нетачну и крајње штетну – изјаву о броју српских жртава у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима на територији НДХ, покренуо извесни сарајевски портал, а оберучке прихватило на десетине гласилâ, пре свега у Хрватској, у такозваној Федерацији Босне и Херцеговине, у оним круговима Црне Горе који функционишу као Антисрбија, као и незаобилазна београдска CNN affiliate група са трабантима, дакле tutti quanti. Сви ти медији и њихови саговорници тријумфално објављују наслове типа „Мит о 700.000 Срба убијених у Јасеновцу руши управо Српска Православна Црква”.
Драго Пилсел: Мит о 700.000 убијених Срба у Јасеновцу руши баш СПЦ!
Њихов тријумф је, међутим, самоопсена, због тога што Српска Православна Црква, у потпуности и без остатка, као ненаучну, противну историјској истини, одбацује изјаву која је својевремено покренула данас актуелну медијску кампању, али и све друге сличне изјаве које, ма од кога потицале, релативизују геноцид извршен у НДХ. Историјску истину да је над српским православним народом у НДХ, као и над нашом браћом Јеврејима и Циганима, почињен геноцид, не може порећи никаква лаж, ма ко је изговарао натежући се силогизмима и клеветајући сопствени народ и његове државе, Србију и Републику Српску. Историјска истина о геноциду у НДХ годинама после рата није довођена у питање јер је о њој сведочио остатак закланог народа, а уз преживеле сведоке никоме није падало на памет да демантује не „српске пропагандистичке” већ аутентичне нацистичке, односно немачке и усташке, као и послератне хрватске изворе и низ других докумената и експертских анализа.
У овом контексту се мора истаћи да је Свети Архијерејски Синод, чим је Преосвећени Епископ славонски Јован пре више година изнео своју приватну – по нама произвољну, историјски неутемељену – процену о броју јасеновачких жртава, Свети Архијерејски Синод му је званично, својом одлуком, одузео право да се у јавности оглашава по том питању, знајући унапред да ће сви дежурни нападачи на Српску Православну Цркву и на српски народ, како они из такозваног региона тако и они из саме Србије, извршити замену тезâ и усамљено лично мишљење приказивати као став саме наше Цркве. Тако смо дошли до парадоксалне ситуације да они, класични лицемери, привидно осуђују став који и сами деле – или га, штавише, заступају у још радикалнијем облику – и „бране” традиционални став врсних представника историјске науке, код нас и у свету. Њима су се нехотице, несмотрено и неразборито, прикључили поједини угледни српски интелектуалци и дали себи право да држе моралистичке лекције и изричу пресуде Патријарху српском, Синоду и Сабору Српске Православне Цркве, све у име светосавског патриотизма, који иначе обично не разумеју у црквено-православном већ у секуларно-политичком кључу. Посебно је жалостан пример једног угледног и заиста заслужног академика који није осетио потребу да се јавно осврне на поновљене изјаве претходног председника САНУ да су Косово и Метохија изгубљена ствар и да од њих треба дићи руке, али се зато ревносно бави темом броја јасеновачких жртава, што је у реду, али уз инсинуацију да Српска Црква институционално стоји иза инкриминисане изјаве једног од њених епископа, што није у реду.
Овде треба, поштења ради, додати да се поменути епископ свих ових година дословно држао синодске одлуке док не треба трошити речи о „поштењу” сарајевског портала који је релативно давну изјаву приказао као дату у наше дане. Наша Црква је вековна будна чуварка аутентичног историјског народног памћења, особито пак вечног спомена светих мученика, исповедника и страдалника „за крст часни и слободу златну”. Уз то, она је по правилу прва и највећа жртва сваког прогона и погрома. Зато је, сматрамо, у најмању руку неумесно њу прозивати или од ње тражити да се правда пред самопостављеним цензурама, трибуналима и инквизицијама, медијским и иним. Откако постоји, није издала себе, није издала Христа и Његово Јеванђеље, а уверени смо да неће ни убудуће.
Став је Светог Архијерејског Синода да се утврђивањем историјских чињеница бави историјска наука, заједно са другим потребним научним дисциплинама, а да свештеници треба да се моле Господу за све невине жртве, српске и несрпске, да се моле да се систематско вишегодишње масовно убијање невиних људи, мушкараца, жена и деце, више никад и нигде не понови, као и да негује хришћанску културу сећања.
Свети Архијерејски Синод скреће пажњу на то да је историјски ревизионизам, у нашем случају вишеструко умањивање броја усташких жртава, само део пројектованог свеобухватног, глобалног процеса чији креатори ревидирају и намеравају да униште све вредности људске цивилизације – нацију, породицу, веру у Бога, родитељство, полове, па тако и појам о хришћанским светим мученицима.
Епископ бачки Иринеј: Лицитирање бројем јасеновачких жртава – наставак послератне апологије усташтва
Свети Архијерејски Синод указује на то да се у историјском ревизионизму најбрже препознају последице намераване опште сатанске травестије јер се број жртава вишеструко умањује како би представници „врлог новог света” масовне убице, виновнике геноцида, најпре аболирали, а потом им доцртали ореол херојâ, да би им напослетку заменили места са жртвама. Тако у медијским кампањама попут ове актуелне црно постаје бело, са невероватном лакоћом добро и зло мењају места, а лаж се намеће као ултимативна истина.
Свети Архијерејски Синод подсећа на једноставну констатацију да онај ко контролише садашњост контролише и прошлост, док онај ко контролише прошлост контролише и будућност, те најодговорнијим чиниоцима поставља питање: ко заиста у савременој Србији контролише садашњост?
Стога Свети Синод са великим жаљењем указује и на веома трагичну чињеницу да се појединци српског рода и, надамо се, православне вере јавно одричу светих мученика, поричући њихово постојање, живот у верности Христу Господу, због Кога су они и задобили мученички венац, а Црква Христова у српском народу стекла немерљиви морални и духовни капитал. Свети Архијерејски Синод позива све и сваког на коленопреклону молитву јасеновачким светим мученицима, пострадалим само зато што су били Срби и православни хришћани, а предводнике суштински богохулног ревизионизма позива на покајање и рађање плодова покајања, јавним одрицањем од датих изјава.
Aутор: Сестра Марија, монахиња манастира Јасеновац
У исто време, Свети Архијерејски Синод подсећа на чињеницу да логор смрти Јасеновац јесте био најмасовније губилиште, али и да на територији сателитске нацистичке НДХ готово да није било града или села у којем није било масовних злочина над православним Србима, у којем није почињен magnum crimen, геноцид над српским народом, као и над Јеврејима и Ромима. Свети Архијерејски Синод стога истиче да је Јасеновац, са тамошњим манастиром Светог Јована Крститеља, данас изузетно светилиште у нашој Цркви, место молитве, место на коме свети мученици јасеновачки позивају, између осталог, све на покајање и на истинско помирење двају хришћанских народа, православног српског и римокатоличког хрватског.
Наслов и опрема: Стање ствари
Патријарх Порфирије освештао земљиште за нови храм Светих мученика јасеновачких
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије освештао је 13. септембра 2023. године, на празник Светих мученика јасеновачких, земљиште и часни крст за нови храм у Виноградској улици на Новом Београду који ће бити посвећен мученицима јасеновачким. Том приликом, патријарх Порфирије је поручио:
– Браћо и сестре, велики је благослов бити данас на овом месту. Велика је радост свих нас који смо се сабрали овде зато што смо осветили крст и место на којем треба да се подигне храм у којем ће се скупљати народ би се молио Богу. Нарочито је велики благослов што ће храм који ће, ако Бог да, овде никнути бити посвећен Светим мученицима јасеновачким. Оно што је за сваког човека појединачно душа, то је за једно место, за један крај и за једну заједницу храм Божји. Ако замислимо човека без душе онда имамо у виду само леш. На исти начин, народ који нема храм у средишту свог насеља, који нема храм у којем се сабира и у којем изграђује заједницу са Богом молећи се Богу и истовремено гради заједницу и јединство међу собом, тамо где нема храма иако постоји народ, можемо говорити о народу који није жив. Хвала Богу, наш народ је жив, жив је Духом Светим, жив је светитељима Божјим који красе календар наше Цркве, жив је светитељима који су поникли у нашем народу, али исто тако и свим људима Божјим, светим људима где год да су расли, где год да су се смолили Богу. Растући у Христу, постајући светитељи Божји, Бог прославља такве људе да би превазишли своје време и свој простор, границе свог народа, да би постајући Божји људи, Христови људи, припадали сваком човеку, свакој души која чезне за Богом. Хвала Богу, ми смо се овде сабрали да покажемо управо то – да смо народ жив и да не само осећамо потребу за благодаћу Божјом, него да смо спремни да зидамо место на којем борави и на којем ће боравити благодат Духа Светог, а ми ћемо се њоме, долазећи на то место и у тај храм, напајати.
Патријарх Порфирије (Извор: СПЦ)
Има ли већег благослова од благослова да храм буде посвећен Светим мученицима јасеновачким? Највеће и најсветије место у нашем народу јесте Јасеновац. То је парадокс Јеванђеља Христовог, парадокс вере наше. Управо онда када смо слаби и немоћни, управо онда када страдамо, али не макар како и не за било кога, него онда када страдамо за име Христово сведочећи Њега као свог Бога и свог Спаситеља, онда је то страдање добит. Онда је то страдање победа. У речима мученика најбоље се виде речи самог Господа нашег: Ко хоће да спасе душу своју, изгубиће је, односно, ко воли било шта од овог света више него Бога, мислећи да ће било чим што је из овог света постати снажан и јак, да ће пронаћи смисао, али без Христа – вара се. Међутим, онај који разуме да је Христос почетак и крај, да је Он најпотребнији нашим животима, тај и све остало што има и све оно што јесте открива могућност и налази пут да му све то добије истински и прави смисао.
Мученици јасеновачки јесу часна трпеза на којој се сабира наш народ. Као што знамо, на почетку Цркве први хришћани су се сабирали на местима на којима су страдали сведоци Христове вере, мученици. Мученички гробови су били часна трпеза. Отуда је Јасеновац најсветији наш храм! Отуда су мученици јасеновачки најчаснија и најсветија часна трпеза са које засигурно, када се Богу и мученицима јасеновачким обраћамо, Бог чује наше молитве. Мученици јасеновачки баш због тога што су светитељи Божји, што су мученици за веру, за веру православну, не своде се само на један мали географски простор. Баш зато што су мученици они превазилазе и време и простор, и себе и своје име, и где год да им се обратимо са молитвом да нам помогну да увек будемо са Христом и да увек као и они Христа имамо на првом месту у свом животу, кад год им се обраћамо са таквом молитвом, Господ, будући да нас они заступају, такву молитву нашу чује и испуњава је. Зато смо и ми овде, слава Богу, по промислу Његовом одлучили да овај храм посветимо Светим мученицима јасеновачким, да подсећамо и себе и све који ће храм гледати и који ће долазити у њега да, као што су мученици јасеновачки дали све за Христа и Христа ни за шта, и наш живот у тим речима у том духу добија свој пун смисао. Зашто? Зато што у храму Божјем постајемо једно. У храму ми остварујемо јединство које је суштинско. У храм долазимо да постанемо једно не у некој идеји овог света, не у било чему, јер није свако јединство благословено, није свако јединство спасоносно. Када се уједињујемо једном вером у Христу, онда је то наше јединство – јединство у лепоти, у радости, у љубави, у истини. То и такво јединство даје своје плодове и овде и сада, али пуноћу реализује и достиже у вечности.
Нека би Господ дао, браћо и сестре, да сви уградимо себе молитвама Светих мученика јасеновачких у храм који ћемо овде зидати, да сви уградимо себе на сваки могући начин, а најпре духовно, како бисмо врло брзо дочекали тај моменат да се чују звона са овог места, звона која ће говорити уместо свих нас и бити позив сваком од нас да долазимо овде да служимо свету Литургију без које нема Цркве, без које нема хришћанског живота, да служимо свету Литургију и причешћујемо се Господом нашим, јер без причешћа нема истинског хришћанског живота. Хришћански живот није тек једна идеја и идеологија, није скуп неких правила. Хришћански живот је предавање себе свецелог Христу и кроз то предавање себе свецелог Њему препознавање ближњег свог као неког без ког нема смисла нашег постојања, препознавање ближњег свог као неког који нам је неопходан, коме смо ми такође потребни и кроз ближњег свог непосредно заволевши Њега. Храм је место у којем сваког човека препознајемо као икону Божју, где сваког човека препознајемо као свог ближњег и као свог брата.
Нека би Господ све нас благословио молитвама Светих мученика јасеновачких и свих светих из рода нашег, свих светитеља Божјих свих времена и свих векова како бисмо што пре на овом месту и свугде славили име Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада, увек и у векове векова, амин.
Опрема: Стање ствари