Законоправило граматике у свим језицима за које знам гласи: лично име у изведеницама не мења основу. Осим ако је у питању србско име, Срб, пише коментатор „Евсевије“
Извор: Стање ствари
Да резимирам и ја потоњу србско-српску расправу. У духовном аспекту, јер су сви други секундарни (терцијарни…) и мање релевантни.
Законоправило граматике у свим језицима (за које ја знам, а словенским извесно) гласи: лично име у изведеницама и сложеницама не мења основу (бит, срж).
Па тако и у србском – Правопис српског језика (Матице српске) експлицитно каже: ЈЕДНАЧЕЊЕ ПО ЗВУЧНОСТИ ИЗОСТАЈЕ У НАШИМ ВЛАСТИТИМ ИМЕНИМА, ДА БИ СЕ ИЗБЕГЛО УДАЉАВАЊЕ ОД ОСНОВНЕ РЕЧИ, ИЛИ ДА БИ СЕ ПОШТОВАЛА ТРАДИЦИЈА.
Осим ако је у питању србско име, Срб.
Ко то не жели да прихвати, не само да је неписмен и необразован, него и глуп и примитиван и анархичан (и крезуб и неокупан).
Али не само то, него како је устврдила интелигентна професорчица (одскочивши корак даље од критичких стандарда еминентних српских интелектуалаца и другосрбијанера) а потврдили њени бројни симпатизери овде: такав је крајње социјално штетан и деструктиван, јер саботира одсудну борбу српства за живот и за слободу – дезертирајући са фронта у бесмислену чарку са ветрењачом. Тај је унутрашњи непријатељ, речју. А унутрашњи непријатељи су, знамо, најопаснији.
А духовни аспект борбе за српство је ово (NB: ко не располаже капацитетом за симболичко мишљење и етимолошко поимање, нека не покушава да чита, неће разумети а само ће се изнервирати).
Ко у сложеницама од имена Срб деклинира (=одступа) у срп-, тај се отклања од србског имена (de-clinatio, од грчког клино, србског клонити/клонути/клекнути: савијање, одвраћање, скретање). Одриче се крштеног имена Срб.
У копулацији са суфиксом (suffixum, од sub-fixum: одоздо се приденути, прикачити), туђом честицом која духовно симболизује туђина, избацује из свога имена Слово Б, у чијем је ћириличном словном знаку енкриптовано Име Вишњега БоГ.
Не асимилује туђина у своје име=биће (несливено и неразделно, што је богочовечански принцип сједињења различитих суштина), него под дејством туђина мења властито име (попут Бугара нпр.) и сливајући се с другим постаје друго (у melting pot-у се суштине губе и настају нове, ине).
Али не само да избацује БоГа из свог имена, него се преименује – у срп.
Словосочетаније срп је етимолошки корен речи serpens (србско срп и латинско serpens имају исти корен исти етимон). То јест, срп је древно име змије (и као што је Б сажети графички запис речи БоГ, тако је словни знак S графички симбол змије…).
У духовној суштини, истинском ноетичком смислу (етимос, истински, прави), онај ко пристаје да пред суфиксом деклинира у друго име=ину суштину, чини следеће: у сједињењу, коитусу са туђином (co-itus, соитије), сагиње се и савија пред њим и оставља себе, напушта себе у екстази („прожимању бићâ у ком се границе губе, и као у оргазмичком стању, постаје нејасно докле смо ми, а одакле је други“, како рече професионалка у томе).
Одбацивши цело-мудрије, све-словесност имена (непреиначиву мудрост записа), и одбацивши са њим Бога, да не смета, усваја себи име змије, прима змију и усваја се змији.
И мења своје биће (име=биће) примајући у себе семе туђина – његово слово (слово-реч=семе: „Сејач реч сеје“, Марко 4:4). И као жена која прими у себе семе мушкарца, његову ДНК, његов уникални ипостасни запис инкорпорирајући у себе, постаје генетски модификован организам. Партнер змије, како би се рекло савременим жаргоном.
Пада, јер србска реч за деклинацију је падеж, постаје отпадник од Бога и Рода.
И поставши одступник, апостата, у паду се заувек по-клања змији, новом господару који му је дао ново име, по себи, гордо носећи његово име у свом имену (као духовни симбол припадности, баш како су људска имена у старини увек у себи носила име Божје -Ел/Ил, Јах, Набу/Небо, Мир, Љуб…).
И онда креће, са српом – у имену, срцу и руци – представљајући се као мудри и верни слуга Божји, на своју браћу која не одступају од Бога.
ПС
Хвала професорици и њеним ескортима на провокацији и инспирацији – корисно сазрцање у згуснутим бојама, које се не би кристалисало у мојој души да не би њих. Још један доказ колико је све јасно и објашњиво и логично и препуно смисла, када се сагледа духовна суштина феномена у војни овога света.
Још кад би неко од „малених српова“, нове српчади које је произвела професионалка у размножавању гордих змијиних чада, имао прилике да прочита и разуме ово и преуми се, па где би радости грешне Евсевијеве душе био крај…
ППС
Уједно ево текста који је дотична тражила као предуслов да се и она спусти са заоблачне висине своје катедре на ниво упљуваног трга међу неокупане и крезубе и укључи у дискусију коју је запалила („Кад неко буде написао одговор на мој текст који има јасну структуру, аутентичну мисао (не копије из уџбеника граматике) и смислен закључак, дакле, текст, а не коментар, јавићу се).
А пошто есеј „са структуром“ мора да има и наслов, ево јој и ефектног, кликбејт наслова: Лепа Биљана и нови тројански србско-српски рат – и након што је захваљујући Стању ствари и нама постала чувена, прилике да се још више, победоносно, прослави у српској ноосфери.
Коментатор с надимком Евсевије