Вратила сам се кући. / А где бих могла другде отићи. / Мајке ни оца ми нема, нису живи. / А куда ће и они мртви него кући својој бити. / Ко ће их сахранити и воштаницу упалити
Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)
Вратила сам се кући.
Прекрстила сам се испред цркве.
У првој кући до цркве свиње развлаче тела.
Препознах дечака лобање празне лица избодена.
На брегу тридесет лешева, само женска и дечија тела.
На пар корака од ове гомиле крви и меса
колевка празна, без детета. Под њом глава здробљена.
Не препознајем да ли је дечак или девојчица.
У другој кући седамдесетогодишњи старац лута.
У соби мртва два сина и његова стара крај огњишта мртва.
Соба мала а крви пуна.
У трећој кући отворена иста празнина.
Довратник пао под куршумима.
На поду лежи жена пререзана грла, бео вири гркљан.
У четвртој кући отац нечији у крв гледа у колевци.
Пуцали су му у главу ћерци.
У штали сам нашла бабу и деду повезане ланцима.
Баби су мишеви оглодали ноге, остале су само коске.
Вратила сам се кући.
А где бих могла другде отићи.
Мајке ни оца ми нема, нису живи.
А куда ће и они мртви него кући својој бити.
Ко ће их сахранити и воштаницу упалити.
Ево има нас живих.
Преживели смо да бисмо на своме били.
Злочини усташа у Гламочу и Црквеном Боку 1942. године
Успомене Милована Ђиласа из Гламоча након усташког покоља:
,,Пошли смо даље путем. С обје стране – живице од љесковог жбуња и папрат. И, наједном, насред пута, не сјећам се баш тачно броја, десет, дванаест лешева. Чини ми се, свега два средовјечна човјека. Остало жене, дјевојке, дјечаци, дјеца. На три-четири корака од ове гомиле крви и меса – колијевка, празна, без пелена, без дјетета… Дијете је лежало у гомили лешева. Али глава је била сва здробљена, без тјемена, без капи крви у шупљој, кишом испраној лобањи… Грудни кош био је здробљен и испод прљаве кошуљице, врло мало крваве, вирио је надувени трбушчић… Дијете је било женско… Лице једног десетогодишњака било је рањаво по челу и јагодицама од убода. Неки дјечак, исто тако празне лобање… Кренуо сам даље. На раскршћу, на бријегу… двадесет пет до тридесет лешева… Улазим у кућу. Седамдесетогодишњи старац лута по кући између испревртаних ствари и изломљеног посуђа… У соби мртва два сина и стара… Плавокоси и риђобрки млађи син лежи насред собе. Просута мозга, раскречених ногу, руку згрчених увис. Други, старији син до пола се увукао под кревет. Соба мала, а крви пуна… У другој кући све испретурано. Довратник изранављен ударцима куршума. Код огњишта лежи сељанка, пререзана грла. Бијел, у пререзу, вири гркљан, а рана се развукла. То је млада тридесетогодишња жена. Измазана крвљу по бради и лицу – то су је, зар, окрвавиле руке док су је држале… И тако редом, од куће до куће. Живих нема да сахране мртве.“
Радован Јовић, Из колијевке у Јасеновац, Из колијевке у Јасеновац (пр. Милован Дашић), Бања Лука, 2015, 52.
†††
Током одвођења житеља села Црквени Бок у Логор Јасеновац 1942. године убијена је и ћерка Ђуре Радовановића у колевци. Усташе су јој пуцале у главу, а отац је у колевци нашао мртву кћерку.
Након повратка из јасеновачког логора исте године, Софија Шипов из Црквеног Бока (рођена Драгосављевић) нашла је у штали, повезане ланцима деда Јанка и Бабу Анђелију које су усташе убиле и оставиле непокопане, а мишеви су данима глодали њихова тела.
Ана Пожар, Страдање дјеце из Општине Црквени Бок, Из колијевке у Јасеновац (пр. Милован Дашић), 7.