Поводом текста (изјаве) Зорана Ћирјаковића „Ломпар је највећи живи српски интелектуалац, али симболизује пут у пораз” и коментара испод текста (Стање ствари, 27. 3. 2023)
Извор: Стање ствари
„Један од разлога што не могу да пишем и да зарадим динар је што сам се усудио да критикујем човека који сматрам да је срж проблема, а то је Мило Ломпар.
(…)
Вучић је за мене невероватно и шокантно толерантан, у сваком смислу. Имајући у виду величину улога, и Вучићевог лично и улога Србије, у затвору би требало да буде 2000 људи на 200 година, а не (двојица) на годину и по. Кључно питање је зашто Вучић не осећа потребу да више од двоје људи – можда – осуди на годину и по?!”
(Зоран Ћирјаковић)
Према Ћирјаковићу, Мило Ломпар контролише све медије, издаваче и факултете у Србији и ако Вучић ухапси Ломпара, Ћирјаковић ће имати где да ради?! Или је истина да зато што Србија није демократска држава, Ћирјаковић не може да ради и зато није крив Ломпар који се бори за правну и демократску државу. Да је Србија слободна држава са слободним тржиштем, Зоран Ћирјаковић би радио негде или би пошто је индивидуалиста покренуо приватни медиј. То би могао у правној држави. Ако није способан, пропао би на тржишту и не би могао друге да криви за неуспех.
Зоран Ћирјаковић: Ломпар је највећи живи српски интелектуалац, али симболизује пут у пораз
„Из саме повести српског народа излази да та повест и Завет (који је порука и тежња те повести) могу бити остварени само са правном државом… Пошто је народ – заједница истоветна са њеном повешћу (у Срба: са заветном поруком), то негација Римског права (светосавског предања) делује директно против постојања српске националне заједнице као такве”. Данас је представа о Римском праву „веома замагљена нововековним етатистичким схватањима да је право реално, ,историјско’ и аутентично тек кад је то право државе, а не личности држављана. То етатистичко схватање… потиче из папске сколастике и државно-црквене праксе у историји Римске епархије: ту је корен европског етатизма, апсолута, ,светости’ и права саме државе” (Жарко Видовић).
У нашем друштву поштује се „право државе”, уместо „права личности”, због историје какву смо имали након нестанка Србије Немањића. Ипак, наше друштво није само колективистичко, како верује Ћирјаковић. Косовски завет је монашки, а не ратнички. Наш народ не воли диктаторе. Ко заговара тоталитаризам, етатизам, апсолутизам… (не)свесно ради против постојања свог народа.
Чини ми се да већина на правну свест гледа само из тог западњачког угла, као и на 27. март 1941. године. Заборавља се да су извори и на Истоку: што се правне свести тиче, у светосављу или у Источном римском царству, а што се тиче 27. марта 1941. да је то била и жеља српског народа да помогне руском народу, као што се руски народ у Великом рату жртвовао за српски народ. То раде браћа. То је православна веза, братска веза између руског и српског народа и она је опстала и током комунизма и обнавља се од доласка Владимира Путина на власт. За време Слободана Јовановића Русија је била комунистичка, за време Коштунице није била јака као што је данас, а без јаке Русије, Србија не може да врати КиМ. За поразе нису криви С. Јовановић, В. Коштуница… И неће бити крив М. Ломпар ако Русија изгуби у Украјини. Али ми верујемо да ће Русија победити…
За мене је до 2016. године највећи српски интелектуалац био Жарко Видовић. Можда је то данас Мило Ломпар. Да ли је неко Жарку Видовићу замерао ово што замера Ломпару? Мени Ломпар не делује као човек који би могао да постане председник државе. Као што то нисам мислио ни за Жарка Видовића. Као кад неки велики духовник, односно монах, не постане епископ – једноставно то не жели, чак ни да буде игуман или да иде даље од игумана. И нико му то не замера. Николај је постао епископ, Јустин није и није мање поштован због тога и није мање учинио за народ.
Жарко Видовић (Извор: Печат)
На протестима студената, које је подржао Покрет за одбрану КиМ, делили су поруке са позивом на одбрану ћирилице. Ипак, неки коментатори – који се слажу са Ћирјаковићем – Ломпара оптужују чак и да не брани ћирилицу, исту критику упућују Милошу Ковићу и осталим интелектуалцима из Покрета за одбрану Косова и Метохије. Истине ради, Милош Ковић је долазио на протесте и литије и говорио је први на протесту опозиције, представник Покрета на КиМ Небојша Јовић организовао је протест против Вучића и Српске листе у Северној Митровици, и остали чланови Покрета активни су у одбрани КиМ, јасно су против уласка у ЕУ и против екуменизма, користе искључиво ћирилицу… Критиковати ове интелектуалце да нису родољуби – чак дотле сада иду критике или вређања – више говори о њиховим критичарима и колико је српски народ завађен и колика је криза ауторитета. Саборност се не гради и криза ауторитета не може да се реши тако што ће се појавити „велики вођа” који влада „чврстом руком”. У смирењу нема егоизма.
Коштуница се залагао за правну државу, али је економију државе препустио лоповима. О каквој владавини права онда говоримо? Они који контролишу главне токове новца и послове решили су да склоне Милошевића, па Коштуницу, па Тадића, а сутра ће и Вучића ако нађу начин да Вучић оде и да они и даље увећавају или чувају свој капитал. Ко контролише токове новца, контролише све остало у држави (нпр. тржиште уџбеника контролишу они који нису искрени родољуби и верници). Службе безбедности служе да штите страни и домаћи крупни капитал, монополисте и организоване криминалне групе. Прави борац за слободу, прави политичар или државник, мора да се бави и економијом и бори против мафије. „Дубока држава” је дубоко корумпирана.
Мило Ломпар (Фото: Соња Ракочевић)
Оно што ја највише замерам Покрету за одбрану Косова и Метохије јесте што међу неколико стотина интелектуалаца (професора универзитета, доктора наука), скоро да нема економиста и привредника. Али, то је проблем целе српске деснице. Дакле, и оних који критикују Ломпара и интелектуалце да су „салонски” типови. Нико нема јак економски тим или довољно кадрова да може да води економију државе, или визију како да развија привреду. Ко се у овом тренутку бави решавањем проблема у платном промету и транспорту између Србије и Русије, или како да се економија Србије одвеже од Запада и веже за Русију и Кину, кад Русија заврши СВО у Украјини? Имамо повољне уговоре са Русијом и Кином, али немамо шта да извеземо, јер не постоји домаћа привреда, или не знамо како да извеземо и наплатимо. Желимо да прекинемо преговоре са ЕУ, али немамо одговор ако ЕУ уведе санкције, а ми останемо изоловани од Русије, и у дужничком ропству, итд. Неко мора озбиљно да се бави и егзистенцијалним питањима грађана и привреде.
Све док родољубиви, православни и русофилски део опозиције не створи јак економски тим, каравани ће да пролазе кроз Србију… Да парафразирам ону анегдоту са Стаљином и Ватиканом: кад окупаторима Србије кажу да родољубиви део опозиције прети, верујем да они питају колико је тај део опозиције економски јак, и кад схвате да немају економски тим и план, не плаше се да ће бити промена у Србији. То је још један доказ колико је бесмислено хапшење Златановића и Кнежевића. Неко ко има буџет од пар хиљада евра не може да руши режим и мења систем. Није довољно имати идеје и идеале или бити добар говорник и писати ћирилицом. Кад већ неки од коментатора помињу Карађорђа, Карађорђе је био вешт и имућан трговац и устанак је подигао заједно са осталим угледним људима у народу, који су уложили новац за куповину оружја…
Дакле, мислим да је однос према економији (предузетнички дух) највећи проблем родољубивог и православног дела опозиције и интелигенције. Кроз однос према економији види се колико је неко озбиљан политички, колико је добар политичар, да ли је способан да буде вођа или лидер, да ли је способан да буде министар, председник, директор, тј. да руководи, организује, итд. То не може да ради сваки интелектуалац и то не би требало очекивати од сваког интелектуалца. Неко мора да пише научне радове и да има критичко мишљење и храброст да каже истину у јавности. А неко мора да уради економски програм за Србију и за обнову КиМ након ослобођења и победи мафију. Неко мора да се бави културом и науком, а неко економијом и тајним службама. А они који претендују на највише државне функције морају да се баве свим областима државе.
Није реална промена режима и система док се не реши криза између Русије и Запада, тако што ће се Србија наћи у зони интереса Русије. Али се опозиција може организовати и припремити, могу се припремити програми и планови, док чекамо долазак Русије на Балкан. То не може да уради један човек, једна странка или покрет. Пошто је у Србији мало економиста и привредника који нису блиски властима, посебно међу крупним капиталистима, економски тим родољубивог дела опозиције мора да окупи најбоље економисте и привреднике из дијаспоре. Сад је прилика да се врати поверење дијаспоре и да се нешто конкретно уради са дијаспором, јер је криза и на Западу и све више наших људи размишља о повратку у Србију.
Уверен сам да би родољубиви део опозиције када би дошао на власт учинио много за Цркву, за заштиту ћирилице, да би у уџбеницима историје била српска а не НАТО историја, да ће славити Дражу а не Тита, да би у медијима било заступљено „српско становиште” а не „аутошовинизам” и да би желели да издвоје новац за субвенције домаћим привредницима, за вишедетне породице, за лечење болесне деце, за социјално угрожене, али ми није јасно како да се то уради ако се нико не бави озбиљно економијом… Вучић ће владати све док опозиција не реши економски проблем, а ако то сутра уместо нас ураде Руси и Кинези, они ће постављати своје људе као намеснике Србије или ће те позиције купити богаташи из старог система… Промене могу да спроведу само људи са јаким предузетничким духом, ти људи могу да буду и интелектуалци или само да имају подршку интелектуалаца да се изборе са криминалом и корупцијом и напишу нове економске програме и планове за Србију. Свако би требало да ради према својим даровима и могућностима и да нађе место у опозицији и новом систему према својим способностима. Очекивати да Мило Ломпар и група интелектуалаца из Покрета за одбрану КиМ све то ураде – није реално. А онима који критикују интелектуалце нико не брани да нешто сами предузму. И можда би неког од њих интелектуалци подржали, ако се покаже да може да буде добар политичар, државник, вођа.
Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)
У овом тренутку, велика је одговорност интелектуалаца који воде Покрет за одбрану КиМ, али се не може сва одговорност пребацити на њих и од њих очекивати да уђу у политику и предводе народ. Можда, ако би међу тим интелектуалцима било неког са енергијом Зорана Ђинђића, али ако су предузимљиви попут Слободана Јовановића, Добрице Ћосића или Војислава Коштунице – онда је боље да не улазе у политику и да не долазе на власт. Чини ми се да Ћирјаковић од некога ко нема такву енергију очекује да буде такав?! Можда зато што је нема у себи? Неки коментатори то виде и верују да су „домети ,демократских протеста’ унапред ограничени”. Мислим да они, са једне стране, потцењују моћ молитве, а са друге стране, да мишиће показују интелектуалцима, уместо „набилодаваним момцима у црним мајицама”.