Треба ли српски патријарх да се надгорњава и рве са уличном злоупотребом разних самопроглашених „бранитеља КиМ“?
Извор: ВКонтакте Д. Бокана
Молебан и дерби
Уз све поштовање према Партизану и Црвеној Звезди, ипак ми се чини да је наш „дерби“ меч са албанским Шиптарима много значајнији догађај. Неупоредив са било чим другим, па, ето, и са ма каквом кошаркашком и фудбалском утакмицом.
Али, и поред свих наших заклињања, спорт и политика преузеше наша срца и одведоше нас на трибине, улице и тргове, где се виче и бучи, мрзи и проклиње, исмева и одбацује – увек нешто наше српско. Неупоредиво више од мрских шиптарских разбојника и србофоба.
Па су тако неки други догађаји превагнули у односу на заједничку молитву за Косово и Метохији са благословом и на предлог српског патријарха.
Та Молебан пред олтарима пет престоничких храмова је у нашем острашћеном, навијачки расположеном друштву трагично изгубила свој суштински приоритет.
Као да смо изгубили моћ „разликовања духова“ и одређивања истинских приоритета, заменивши тишину молитве навијачким урлицима, скандирањем и звиждуцима. Као да ће ма ко и ма шта више и боље помоћи Србима у овој етапи Косовске битке од наше заједничке, саборне молитве!
А неће и не може.
Навијачи два највећа српска клуба као да су сметнули с ума да би одлазак у храм био и осмишљавање свега другог што раде и воле. Да би она свечана тишина под светим сводовима и куполама додала много шта њиховој искреној љубави за онај српски клуб који су изабрали за свој омиљени. И, успут, показала читавом нашем народу, али и целом свету (па и Шиптарима) да смо заиста спремни, сви као један, да будемо у заједничком црквеном и државном строју наше одасвуд нападнуте Отаџбине. Да умемо да, исто онако озбиљно као Свети Кнез Лазар, стиснемо своје редове у овом судбоносном тренутку.
А само тако ће нас се непријатељи плашити и устукнути пред оваквом мистичном снагом српског саборног и саборачког заједништва.
Овако, махањем заставама и хорским вређањем „оне друге групе Срба“, нећемо постићи ништа више од јавног показивања своје и наше трагичне слабости и немоћи.
Уличним одбацивањем поверења сопственој држави (са све њеном војском, обавештајним службама и дипломатијом) јављамо нашим западним и регионалним мрзитељима да смо спремни да им самоубилачки помогнемо у њиховом рушилачком и мрзитељском походу на Београд и Републику Србију. Пошто немамо ни другу војску, ни другу дипломатију, ни друге обавештајце осим ових актуелних, легално изабраних на изборима.
Зато све ове Србији опозиционе псеудо-литије, протестне шетње и разноразне демонстрације у себи носе знак непријатељу да ће моћи да много лакше заврши са нама него што се надао. Да ће добити парадоксалне савезнике и острашћене саборце, са све српским тробојкама и заклињањем Светом Косову и Метохији. На њихово злурадо одушевљење оваквим апсурдним и ненормалним стањем ствари.
Политика и страсти су дубоко ушли у нашу душу и разарају нас изнутра, уништавајући ма какво међусобно поверење између Срба и Срба.
И као да се губи из вида моћни благослов Светог Духа на српском патријарху и важност послушања Порфиријевог очинског, пастирског савета „шта и како“ у овој сложеној и ненормално запетљаној ситуацији.
Па неће ваљда неки кабинетски професор или љути припадник какве политичке партије да нам помогне више и боље од њега?!
Драгослав Бокан: Права побуна (и лудило) неких свештеника и монаха против нашег патријарха
Ова смирена, од наше Мајке Цркве организована Молебан (за српски народ на Косову и Метохији) у београдским храмовима би требало да буде неопходни увод у све оно што иде касније, па и спремност на одсудни бој у последњим временима наше ЗАЈЕДНИЧКЕ СУДБИНЕ.
Баш као што је сабрана молитва свих Лазаревих (исповеђених и причешћених) витезова била увод у српски подвиг пре тачно 634 године. И, онда, опет, пре 111 лета.
Али, ка Храму се не иде са мржњом према ма коме, а посебно не према својој сопственој држави. Нити са разорним сумњама према одлукама и поукама нашег патријарха. А, исто тако, не одсуствује се из београдских цркава петком од пет поподне, нити бирају неки други, „важнији“ догађаји од овог исцелитељског Молебана.
Не само мудри, већ и сви још нормални ће схватити логику коју овде примењујем у забринутој анализи још једног нашег аутодеструктивног покушаја замена теза и борби за интересе непријатеља (прикривене у разне политичке скривалице и лукаве револуционарне трикове).
Треба ли српски патријарх да се надгорњава и рве са уличном злоупотребом разних самопроглашених „бранитеља КиМ“?! Да размишља хоће ли га пред Храмом Светог Саве на Врачару дочекати организована маса људи којима главни непријатељи нису ни у Бриселу и Вашингтону, Берлину и Лондону, Загребу и Приштини – већ (само и једино) у Београду?!
Где смо то кренули и шта очекујемо на оваквом путу (у бездан још једне „офарбане револуције“)?
P. S. Уз све друге лукаве обмане, почела је да по друштвеним мрежама кружи лажна прича како је протест организован после Молебана – наводно „у договору с патријархом“.
Колико је тек то подло и ненормално!
Наслов и опрема: Стање ствари